„Бекство из Шошенка“ на српски начин


Фото/Илустрација

Колико је невероватних прича везано за Први светски рат тешко може и да се наслути. Небројани су примери храбрости, лукавства и опасности којим су се излагали српски војници током четири године рата. Те невероватне приче „писале“ су се у оним најтежим тренуцима када је смрт лебдела над главама војника и када је живот зависио од једног покрета, гласа или шума.

Многе од ових прича би данас били савршени сценарији за игране филмове. Једна таква прича везана је за бекство двојице потпоручника Андре Матића и Светозара Милошевића из офирског заробљеничког логора у Гродигу – Аустрија, током И светског рата.

Потпоручник Андре Матић је заробљен у ноћи између 29. и 30. октобра 1914. од стране Мађара, а од смрти га је спасило само добро познавање немачког језика. Смештен у групу од око 200. српских официра транспортован је у логор Гродиг код Салцбурга.

Логор је био баш онакав какве сте могли видети у филмовима који су обрађивали сличне ратне теме, мада углавном из Другог светског рата. Интересанто да многи данас верују да су први логори и основани током Другог светског рата, истина је пак да су српски војници и цивили већ током првог светског рата одвођени у заробљеничке логоре.

Логор Гродиг је био сачињен од дрвених барака, ограђен оградом која је била висока четири метра а изнад ограде су поставили три реда бодљикаве жице. Са унутрашње стране били су расопређени наоружани стражари са псима на растојању од око сто метара. Свака барака имала је свог командира, једног аустријског подофицира који је три пута дневно вршио пребројавање. Током ноћи логорски круг био је осветљен рефлекторима а чувари су са осматрачница имали преглед целог логорског круга.

Ипак, поред свих ових аустријских предострожности и најстрожије пажње, српска два официра, Матић и Милошевић успели су да побегну из њега након шестомесечних опсежних припрема.

Матић је успео да се у логору спријатељи са једним аустријским војником – стражаром, који је пристао да им помогне у намери да побегну из заробљеништва. Стражар им је обезбедио аустријске војничке униформе али пошто су и стражаре на улазу претресали морао је уносити део по део, односно један дан би донео један рукав, сутра други, па пола ногавице и тд.

Када су сви делови одела били скупљени Андре Матић их је ноћу зашивао и после некоико дана одела су била спремна.

Знали су да бекство из логора не значи и слободу јер су били на непријатељској територији препуној војника, те да би били сигурни након напуштања логора распитивали су се за војне јединице у Салцбургу и имена појединих команданата. Затим су фалсификовали објаве (пропуснице) што је био врло тежак посао. Помогли су им српски официри који су фалсификовали потпис команданта логора и печат који су исцртали бојицама. Објаве су израдили на лажна имена Јозеф Цуци и Јохан Кајзер. И та имена нису узели случајно. Матић је током студија имао пријатеља Јозефа Цуција а Милошевић је узео име Јохана Кајзера, једног од стражара из логора, кога је добро познавао.

Колико су водили рачуна о сваком детаљу приликом планирање бекства говоре неколико интересантних детаља. Они су последња два месеца пред бекство стварали одређену рутину у понашању како би заварали чуваре и олакшали бекство.

Конкретно, одлазили су на спавање пре пребројавања а устајали након пребројавања, тако да се командир већ навикао да их увек налази у кревету приликом бројања.

Увидели су пажљивим осматрањем да су јануарске ноћи страшно хладне и да стражари готово и не излазе из стражара. Што је било одлично време за бекство.

Проблем се појавио када је требало набавити аустријске војничке шињеле, њих је било немогуће прокријумчарити у логор. Тада им је пало на памет да наше шињеле офарбају у луковини. И план је успео, шињели су постали црни.

У ноћи бекства учествовало је више српских официра, икао су само двојица прескочила ограду. Да не би командир бараке приликом пребројавања уочио да недостају двојица заробљеника, организовано је да двојица официра након што овај прегледа њихове собе, пређу у њихове собе и легну у кревете. Своје српске униформе намерно су ставили на столице поред кревета да буду видљиве. Трик је успео. Бекство двојице српских официра опажено је тек сутрадан у подне.

О самом бекству најбоље говори записано сведочанство потпоручника Матића:

„Мало пре пребројавања ја и Милошевић извукли смо наша сакривена аустријска одела и преобразили се, ја у аустријског поднаредника а Милошевић у редова. Погледали смо кроз окно. Напољу је била зима и јак ветар, који је подизао са зидова и кровова барака терисану хартију, дижући ларму што је било особито погодно за бекство. Видели смо стражара где чучи и пуши лулу. Неопажено смо изашли у логорски круг и пошли према огради. Ја сам прво уздигнуо Милошевића. Он се на бодљикавој жици поцепао и повредио по стомаку, али ми је одозго пружио руку. Тако смо несметано прескочили ограду и нашли се ван логора, у шуми.“

Извор: Недељник


Напиши коментар