„Балканска међа“ је заиста међа


Пише ми пријатељ Милош, који је, са сином, гледао филм „Балканска међа“: “Драги пријатељу, све се мења.

Погледао сам синоћ „Балканску међу”. Солидан акциони филм, попут многих америчких продукција, са потпуно разумљивим холивудским филмским језиком. У питању је јасна проруска и просрпска филмска пропаганда, без патетике и претеривања, убедљива, са реалним сценама насиља према Србима. Можемо да се уживимо у улогу жртве без отпора и да будемо огорчени због неправде која нам се чини. Већина глумаца је добра. Знамо да је 1999. била прекретница у унутрашњој политици Русије. То је и разлог што је овакав филм направљен. Широким народним масама открива се корен Путинове политике. Ту смо и ми, мали Срби, и зато хвала великој браћи Русима. Филмски јунаци нису Руси, осим једног. Остали су из народа бившег СССР-а. Сви уједињени против циничног Запада који помаже шиптарске терористе. Западњаци су приказани као углађени, прорачунати, хладни и неумољиви наредбодавци. Како мушкарци, тако и жене. Предају Србе шиптарским касапима без трунке савести, чак и из болнице. То је мала, али значајна епизода.

Иначе, филм је коштао три милиона долара, што се и види, а наши глумци имају важно место у спектаклу. Пошто су српски артисти углавном другосрбијанци, вазда гладни пара и алави на славу, а тога је мало и премало на Западу, они су некако увек незадовољни. Запад нас тако све држи на узици за псе. Чак и када се сагнеш до скота и постанеш људски демон (у „Српском филму” и слична остварења), опет ништа. Псето остаје српско псето. Сада постаје све другачије. Дакле, пара и славе има и у Русији, при чему чуваш људско достојанство и национални понос. Ту је слава да се задовољи сујета. Филм је откупило преко 30 земаља. Пошто је код нас карта 2 евра, треба 1,5 милиона гледалаца да се исплати. Само у Србији може да га види 500.000 људи. Значи, велика улагања дају и велике резултате.

Овај филм може да постане права „међа”. Још два или три слична остварења и већ је формиран нови жанр. Ето, коначно неко да потисне партизанску пропаганду, јер ће деца да се масовно „навуку” на овакве спектакле. „Отписани“ су, најзад, отписани.

Синоћ је сала Дома културе била дупке пуна. Догађај и доживљај. Пуно младог света, обични људи, навијачки раположени, кличу када страда главни негативац, окрутни Шиптар (убија га Србима лојални Албанац, полицајац). Значи, освета није у рукама Срба. Све је промишљено, на трагу сличних руских остварења о ратовима у Чеченији, Грузији, Украјини. Овај филм није само одговор на рат 1999, већ и глогов колац за концепт титоизма у култури Србије. Срби се први пут јасно приказују као жртве, а сцена клања српске девојке је отворено питање свима нама како је могуће да смо то пропустили да прикажемо када су у питању хрватски националисти (то су радили три пута у 20. веку).“ Тако записа мој друг Милош, иначе историчар.

Било је крајње време

Било је, заиста, крајње време да Русија учини нешто у области популарне културе, што би и њих и нас подсетило потребу узајамности у жижном трену постмодерних ратова. Лепо је да у Србију долазе руски хорови и козаци, али то није довољно, поготово овде и сада. Јер, борба се води за пажњу читавих народа. То амерички стратези зову „менаџментом перцепције“. „Холивуђани“ су, ваљда то знамо, мајстори пропаганде. Довољно је видети два спота која је, у последње време, у србијанске медије пустила америчка амбасада: један нас подсећа на великог Србина Михаила Пупина, пријатеља председника Рузвелта, а други на Миру Траиловић, без које не би било БИТЕФ-а, авангардног позоришног фестивала из доба титоизма, насталог у часовима „хладног рата у култури“ (израз Френсис Стоун Саундерс). То је фестивал који је идеолошки био сасвим западно утемељен, у оквиру домаћег „кока-кола социјализма“ (израз Радине Вучетић).

Са снимања филма „Балканска међа“
Америка и Срби, пре деведесетих

Спотови које смо ових дана видели подсећају нас на снажне везе између Срба и Америке: поред Пупина, на њеном тлу цветао је и Тесла, али тамо су живели и радили и многи други наши значајни ствараоци. Ту је и србска политичка емиграција, која се, својим активним језгром, нашла баш у Америци, где је могла да подигне споменик ђенералу Дражи, слободно објављује књиге и часописе антикомунистичког садржаја, борећи се против Тита (мада, никад суштински – јер Американци су држали Броза као мало воде на длану, пошто је био „тројански коњ“ у Источном блоку). Да и не говоримо колико Срба данас живи у САД, колико је тамо наших научника, колико обичног света.

Ако би Вашингтон решио да Србију коначно усиса у НАТО, поред неколико ситних политичких уступака (уз „наратив“ – НАТО бомбардовање је било грешка, почиње нова епоха наше сарадње), он би могао да покрене „савезничку“ кампању деловања на јавну свест. Подсетили би нас да је Труман, посмртно, одликовао Дражу, да су четници спасавали америчке пилоте у Другом светском рату, и да смо опет добри другари. И холивудске паре би кренуле да се сливају ка филмовима са таквом тематиком, зар не? Мало ли пара има Холивуд? Довољно је само да се „са правог места“ каже у ком правцу треба да крене пропаганда. Срби би, медијски, престали да буду „bad guys“ и постали би „good guys“. Уочи уласка у НАТО, наравно.

Разочарења Мома Капора

Да и не говоримо о томе колико је Америка обликовала нашу масовну свест. Довољно је сетити се размишљања Мома Капора, па схватити и о чему је реч. Ево одломка из његовог „Путописа кроз биографију“: “Преда мном је, дакле, лежала обећана земља Калифорнија. Фриско. Град по људској мери са трамвајима о које човек може да се кеша као кад је био дете/…/ Џирадели сквер, пун лудака. One – man band. Срицао сам далматинска презимена изнад рибарских радњи на Фиш маркету. Изнајмио једрилицу и једрио по заливу између Алкатраза и Сосалита, истом рутом којом је некад пловио мој омиљени писац Џек Лондон./…/ Био сам жељан свега, нарочито кинеске хране које код нас није било. Одлазио сам у најбоље ресторане и јео америчке стекове научивши при том да се на помфрит сипа кечап, који сам први пут у животу пробао/…/Највише сам волео да седим у Презервејшн Холу, оронулој дрвеној страћари чији је изглед јако одударао од помпезног имена, где су „Кад свеци марширају“ свирали најстарији црначки музичари са Свит Емом за раздрнданим пијанином“…

Па ипак…

Почиње друга прича

У „Хроници изгубљеног града“ Капор описује куда је нестала очараност Америком. Он, и његови вршњаци, у младости, када су се опијали „земљама светих чудеса“, како је окциденталне пределе звао руски песник и словенофилски философ, Алексеј Хомјаков, нису ни слутили да ће једног дана те земље одбацити њихову, како Капор рече, „болесну љубав“. Они који су се од соцрелаизма спасавали читањем Скота Фицџералда, Фокнера и Хемингвеја, слушањем џеза и покушајем да разумеју енформел Џексона Полока, бајкама о добрим каубојима и лошим Индијанцима, нису ни слутили да ће се једном и сами наћи у улози Индијанаца „сатераних да скапају, не у Стеновите планине, већ у наше сопствене горе“. Америчким авионима типа Ф-16 командовао је, вели Капор, сам Џон Вејн, и они су, непогрешиво, рушили амерички сан код Срба, који су, мало по мало, под притиском западних хуманитараца и западних војски, доживели оно што нису могли ни да слуте кад су веровали да је Запад огледало слободе и човештва. „Остадосмо тако без града, без својих земаља, и што је најгоре, без узора нашег сентименталног васпитања“, забележио је један од наших највећих американофила.

Но, као што рекосмо, ако Америка буде хтела да се врати Србима кроз популарну културу, има на шта да се ослони да би причала нове приче о нашем старом савезништву.

Зато је „Балканска међа“ заиста међа. И добро је да је руска филмска индустрија, не без помоћи државе Русије, поставила ту међу, да бисмо заувек запамтили ко нас ја бомбардовао осиромашеним ураном и омогућио шиптарским терористима да се играју „државе Косово“.

Дакле: Догодине у Призрену!

Коментар Магацин-а: Уместо класичног коментара преносимо вам разговор између Никите Михалкова и Моме Капора на тему разлика између Американаца и Руса.

Једном приликом прослављени руски режисер и наш писац говорили су о разлици између Истока и Запада, а Никита Михалков објаснио ју је на феноменалан начин.

“Јеси ли ти приметио да нема америчког филма у коме не погине бар сто људи, изрешета их неко, одлете у ваздух са аутомобилом… Нико те људе не ожали, нити се зна ко им је мајка, ни имају ли сестру. Нити како се зову. Сви изгину као да то уопште није важно.

А пре 150 година један студент у Петрограду убио је једну бабу и о томе напише књигу један писац и онда се пишу дисертације о томе да ли је студент имао право да убије бабу или није. Ето, у томе је разлика између нас и њих- Запад мисли како да живи, а ми мислимо због чега живимо.”

Аутор: Владимир Димитријевић
Извор: СРБски ФБРепортер