Милан Ружић: Негујмо српски језик и сачувајмо ћирилицу


Колико је добро што данас присуствујемо промоцији ове две акције, толико сам и тужан због чињенице да су се оне морале покренути у мојој земљи.


У питању је земља која је у брзацима историје губила многе ствари, истина, доста њих јој је та вода и вратила, али која свој језик никада и ни због чега није запостављала, јер је њен народ знао да без језика нема темеља наше куће, а без писма, нема крова који нас штити.

Дошли смо у ситуацију да свој језик и писмо бранимо од нас самих, што је ретко који народ себи дозволио, ако је икада иједан. Ово је земља у којој бранитељима рођеног језика, којим нас је наша држава задојила, треба додељивати бранитеље.

Овом скупу сам се на самом почетку могао обратити и са „поштована мањино“ и имао бих право. Дошло је време мира које смо чекали толике векове и баш у годинама мира, почели смо да запостављамо свој језик који је носилац културе и уметности, а са њима и идентитета којем су подређени. Уместо да сада заронимо у бескрајне дубине свог језика и тамо откријемо блага за која као да само ми нисмо знали, ми се брчкамо у плићаку водећи битку са ситном рибом која нам голица стопала, а нама изгледа као да су нас опколиле ајкуле.

Акција „Негујмо српски језик” родила је акцију „Сачувајмо ћирилицу”, па се оне без родбине вуку по лингвистичким и историјским судовима на којима треба да докажу да су у сродству са овом државом. Ми који смо данас дошли у Библиотеку града Београда да подржимо свој језик и тако одржимо себе, морамо знати да је потребан рат за српски језик и ћирилицу, али то није рат ватреним оружјем за који вам треба обука, већ рат који се добија пуким коришћењем језика и писма које су нам у наследство оставили толики преци, свеци и векови. Ово је рат који се добија жељом за победом. У питању је борба која је једноставна и индивидуална, исто колико и дисање. Неговање српског језика и његово исписивање ћирилицом је уписивање у Србе.

Данас не бих овде захвалио само онима који су подржали ове две акције, а подржали су их сви велики људи и институције, већ бих захвалио и свима осталима који свој језик нису затравили.

Немојмо дозволити да будемо први у толиким вековима који ће изгубити своју личну карту, извориште и огњиште, већ будимо први који ће зарад свог добра победити себе саме. Најтеже је човеку, па тако и народу да крене против себе и своје природе, али је дошао тренутак у ком се све осим апсолутне победе сматра потпуним поразом. Максимум мора бити наш минимум ако желимо победити.

Наш језик је наш благослов, али и крст на нашим леђима. Људи тешко пристају на то да понесу свој крст на леђима, али је задивљујуће са којом лакоћом пристају да носе звоно око врата које им дарују они који свој језик ни немају.

Бесмислено је губити читав језик упрошћавајући га, а све под изговором давања бедног доприноса олакшавању глобалне комуникације.

Поред савршеног језика, имамо и савршено писмо, па можда због тога ми несавршени њих нисмо достојни. Учинимо наведене ситне кораке који ће се временом увећати и тако ћемо се пре вратити самима себи.

Ово множење српског језика дељењем, које је на делу, само је дневнополитичка ствар која ће уништити саму себе, јер српски језик је преживео све прогоне, промене и погроме, па ће издржати и ове ревизионистичке тежње. Српски језик је надживео толика царства која су на њега насртала, па ће преживети и неколико полукомпетентних псеудолингвиста и квазиполитичара који га својатају и на основу преименовања српског, себи праве неке нове монтажне куће.

Велика ми је част што данас пред вама могу наш језик да браним самим њим од нас самих. Кажу да на млађима свет остаје, али ових неколико основаца је видело да ако се овако настави, на њима неће имати шта да остане, па су решили да тај проблем предупреде акцијом „Сачувајмо ћирилицу”.

На нама је да докажемо да смо достојни језика који смо наследили рођењем. Да поједноставим – благо нама са српским језиком и ћирилицом, тешко њима са нама.

Али, како не бих ово обраћање завршио овако опомињуће и претеће, како смо и заслужили, у духу празника који нам се приближава, завршио бих са поздравом који је уједно и жеља – ћирилица васкрсе!

*Беседа Милана Ружића на промоцији акција „Негујмо српаки језик“ и „Сачувајмо ћирилицу“ у Библиотеци града Београда
Извор: Искра

Напиши коментар