Мирољуб Јевтић: Ако им смета Гаврило Принцип, брзо ће им засметати и Србија


Графит Гаврила Принципа, Београд, улица Гаврила Принципа, аутор: БУНТ!

Вест која ових дана пуни странице новина, о наредби ученицима да скину мајице са ликом Гаврила Принципа, поставља важна питања. Најважније је следеће: коме и зашто може да смета овај племенити младић чија се храброст може поредити са Стеваном Синђелићем?

Образложење да је директор то урадио да не би уносио раздор у школу не пије воду. Одлука на основу које је надлежна особа поступила, да политику треба избацити из школе, апсолутно има смисла. Али она се мора односити само на актуелне политичаре. Они су, нажалост, закрвљени на нож. Зато опредељивање за једне или друге може у школама и те како да поремети односе међу ученицима.

Прочитај још: Директор школе у Београду забранио мајице са ликом Гаврила Принципа

И ја сам био жртва такве ситуације. Као ученик петог разреда основне школе у Прокупљу улетео сам 1967. у жестоку борбу са својим друговима из разреда који су, исто као и ја, слушајући приче својих родитеља, подржавали Николу Џуверовића за народног посланика. Мој фаворит и фаворит већине другова био је народни херој Живко Лазовић, због своје храбрости звани Луди.

Нема везе што су обојица били представници комунистичке партије, народ се око њих жестоко поделио. Те поделе биле су на ивици физичких обрачуна и пренеле су се на ђаке. Тако да, без икаквог закона, на основу сопственог искуства, сматрам да је сасвим исправно забранити уношење политичке страсти у школу.

Али да ли се то може односити на Гаврила Принципа? Пре политичког плурализма и демократије, потребно је начинити државу. А онда у њој, бранећи њен интегритет, бранити право на слободну политичку борбу различитих политичких опција. Али отаџбина је света. Без ње нема демократије. Отаџбину су начинили неки људи који су себе уградили у њене темеље. Без њих не би било ни демократије, нити политичког плурализма. Уосталом, по њима се зову школе, улице, дижу им се споменици. У те школе иду деца и оних на власти и деца опозиционара. Они су људи који се у Америци називају „очеви нације”: Адамс, Френклин, Џеј, Џеферсон, Медисон, Хамилтон Вашингтон…

Прочитај још: Миша Ђурковић: Против нас се води идентитетски рат, ако га изгубимо – наша деца биће нови јањичари

Један од таквих је Гаврило Принцип. Нормално, он се не може поистоветити са Карађорђем, за кога генијални Његош вели да је „отац Србије”. Али је својим гестом учинио довољно да му се име слави. Ученике треба охрабривати да носе мајице са његовим ликом, исто као и са ликовима Светог Саве, Карађорђа, Његоша, војводе Мишића… Неговањем Принциповог култа негује се култ хероја. А хероји ће, нажалост, увек бити потребни отаџбини.

Не смемо дозволити да се у главама деце прави шизофренија каква је постојала у време комунизма. Тада се одговарало или бар добијао укор за певање песме „Ој, Војводо Синђелићу”, док је у исто време сваки град у Србији имао улицу са његовим именом. А и у Сарајеву је, на самој Башчаршији, постојала Улица Милоша Обилића. Највиши израз те располућености јесте чињеница да је све време комунистичке Југославије у Нишу постојала касарна ЈНА, дакле у најјугословенскијој институцији, која се звала „Стеван Синђелић”. У тој касарни војни рок су служили и босански муслимани и Албанци. И гле парадокса, ако би се у кафани поред те касарне запевала песма Синђелићу у част, могли сте добити затвор због ширења међунационалне мржње.

Прочитај још: Чега се то стиде уредници РТС-а

Још више треба охрабривати децу да носе мајице са натписима „Догодине у Призрену”. Или Призрен није Србија? Онда ни Богородица Љевишка није српска, нису српски ни Арханђели, није српски ни цар Душан. Поготову што је он заиста хтео да прави империју по угледу на Византију, па је себе титулисао са цар Срба и Грка, и издавао повеље и на грчком језику. А новац ковао са натписима и на латинском.

Фото: srbin.info

Ако не изградимо систем вредности у којима ће поменуте личности бити неприкосновене и којима се мора свуда и на сваком месту одавати почаст, врло брзо ће и само име Србија доћи у питање. Сетимо се настојања да се појам српско држављанство избаци из пасоша. Зашто се држављанство зове српско? Па зато што је настало због Срба. Исто како што је и Србија настала због Срба који су ту државу начинили. Ако некоме смета српско држављанство, јасно је да му смета и Србија и није далеко дан када ће се појавити и захтеви да се име Србија укине јер „привилегује” Србе и тера друге етничке групе да се осећају национално угроженим.

Уосталом, такви захтеви су се већ појављивали, додуше у писмима читалаца и мање истакнутим текстовима, али су се појављивали. Исто као и захтев неких политичких представника муслимана из Рашке области да се са кованица скину манастири, јер „фаворизују хришћане” и дискриминишу муслимане. Недавно је такву могућност наговестио Ивица Дачић поводом захтева муслимана да се промени име Републике Српске.

Зато треба на све могуће начине подржати децу која су носила такве мајице. Они су будућност. Без њих Србија неће постојати.

Аутор је Професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије
Извор: Стање ствари


Напиши коментар