Србија је мала земља великих људи

„Таковски устанак“ Паје Јовановића

Сећања на важне личности и значајне догађаје из наше историје остала су нам у драгоценим, писаним документима и књижевним делима, али и у богатом народном усменом стваралаштву.

Међутим, генерације које наилазе све ређе посежу за тим изворима у којима је сачувано огромно богатство о животу значајних личности и великим догађајима, на пример, из времена српске народне револуције, која представља неисцрпно врело из кога се може захватити наук о томе како кроз живот ваља усправно ићи. Србија је мала земља у којој су живели велики људи.

Овако песник и приповедач Петар Жебељан (1939) објашњава разлоге због којих је приредио вишеструко занимљиву књигу „Сабор јунака“ (издавач „Лагуна“), у којој су живописне приче и анегдоте о времену и људима Првог и Другог српског устанка. Уз кратке цртице о двојици устаничких вођа, Карађорђу и кнезу Милошу, као и о знаменитим војводама и ученим људима, ту су и приче о обичним борцима, пожртвованим тобџијама, храбрим свештеницима, пушкарима, гусларима, срчаним женама. Међу њима је и Милисав Чамџија из села Борка у Београдском округу, који је још у фебруару 1804. са неколико другова запалио турски хан и напао Турке.

Од тог времена увек се налазио уз кнеза Симу, не желећи никада власт, а како је сам говорио, велика срећа му је била када је могао да учествује у биткама против Турака. У јуришу на Београд 29. новембра 1806. Милисав је успео да стигне све до места на коме се доскора налазио ресторан „Руски цар“ и да заседне на турски топ са кога је запевао колико га грло носи: „Хај, браћо, Срби, крила соколова!/К мени, к мени, ја сам на јендеку./И чамџија већ на топу седи!“ Његов прелеп, јак глас и касније је храбрио саборце, а страшио противнике.

По песми је остао упамћен и ђакон Авакум, младић необичне лепоте, кога су Турци на све могуће начине покушавали да наговоре да се потурчи. Када је дошао час погубљења, дали су му да понесе колац на који ће га набити, а он је, идући београдским улицама, певао: „Нема вере боље од хришћанске!“ На месту погибије опет су покушавали да га наговоре да се потурчи, уверавајући га да је штета да умре тако млад.

– А збиља, умиру ли Турци кадгод? – рекао им је смешећи се.
– Е, па умиру, дабогме!

– Онда је свеједно, а пре, а после. Што пре умрем, омање ми је греха!

Са само 17 година, Јован Петровић из Јагодинског округа придружио се добровољачком одреду у рату Аустрије против Турака, лета 1788, и био је два пута рањаван. У Земуну је касније изучио ковачки занат и постао мајстор на гласу, помажући свесрдно устанике. Окивао је дрвене трешњеве топове које су Срби користили у прво време, а поправљао је и друго оружје. Излио је и један топ од гвожђа и поклонио га Србији, а на њему је било изливено његово име. Као човек златних руку, оковао је и звона на Саборној цркви у Београду, која су се први пут огласила 17. марта 1830. Када му је неко рекао да то залуд чини, јер ће паша гађати цркву топовима, Јован је узвратио да је његово да диже звона, а паша нека пуца ако му се пуца. Његов таленат наследио је и његов син Живко, који је осликао иконостасе у неколико цркава с обе стране Дунава и Саве.

У раној младости успешан трговац у Пешти, Јаков Јакшић Поповић, Сремац из Угриноваца, срчано се борио на Малајници, Делиграду, Варварину и Тичару, где је и рањен. У славној бици на Дубљу, српски коњаници су у једном тренутку устукнули и почели да беже, а да нису ни видели непријатеља. Јакшић је по мраку пришао ближе Турцима и запевао из свег гласа „Ој Марушка, мила друшка!/Галубушка ти моја!“… Овом руском песмом успео је да заплаши и превари Турке који су помислили да су се Србима придружили Руси. Од 1836. Јаков се бринуо о благајни кнеза Милоша и у тој служби увек показивао невероватну марљивост. Када је дошао за благајника, у каси је затекао 250.000 динара, а када је ту дужност оставио после 13 година, остало је готовине од 5.150.000 динара.

Добар глас у свом крају, Источној Босни, са само 20 година стекао је Иван Кнежевић, познат као Кнез од Семберије, без чије сагласности се није доносила ниједна важнија одлука. Поштовали су га и противници, па се са њим побратимио Кулин- -капетан, што је остало забележено у песми Филипа Вишњића. Побратимство је, међутим, кратко трајало, јер је капетан изненада поробио Јадар и Подриње, похарао села и заробио много људи.

Несрећне робове племенити Иван успео је да откупи за 8.000 дуката, после чега је постао пуки сиромах и пребегао у Србију. После 1815. постао је члан Шабачког окружног суда, у знак признања за велико доброчинство. Ипак, доживео је да мора да плати откуп српском харамбаши Хајдук Станку, који га је заробио. Како добро примећује Жебељан, данас би се рекло да је платио „рекет“ за откуп своје главе.

Међу 70 Рудничана, које је први сакупио и повео Милан Обреновић 1804, био је и Милић Дринчић, који је убрзо постао буљубаша. Учествовао је и у Другом српском устанку, а остала је забележена његова погибија у славној бици на Дубљу 14. јула 1815. При нападу на турски шанац погођен је у груди и осетивши да више не може да издржи на коњу, сјахао је. Да не би, међутим, поплашио саборце, учинио је то као да притеже колан, рекавши: „Хајдете ви, браћо, ето мене, док нешто наместим на коњу!“ Када су се војници вратили, нашли су га мртвог у трави.

Примери чојства

– У књизи има узвишених примера јунаштва и чојства, о људима велике, понекад несхватљиве храбрости, спремним на огромне жртве, који се одричу свих материјалних добара и новца зарад заједничких потреба – истиче Жебељан. – Има примера гостољубља, истинољубља, великодушности, милосрђа, умних речи неписмених сељака, много изворне мудрости, као и примера поштења и других патријархалних, моралних вредности.

„Поменик“ знаменитих

– Ни након више од 200 година, овај период српске историје и његово богато наслеђе не престају да интригирају и да привлаче историчаре, књижевнике, приређиваче, антологичаре и читаоце – каже др Бранко Златковић, добар познавалац наше народне књижевности. – Очигледан пример таквих импулса јесте и ова Жебељанова својеврсна антологија устаничких прича и његов још једном савремено адаптиран „поменик“ знаменитих људи овог доба.

Аутор: Драган Богутовић
Извор: Новости

Напиши коментар