Син неустрашивог Вељка Раденовића: Отац је био страх и трепет за ОВК

Вељко Раденовић

Све донедавно, историја није имала слуха за јунаке рата на Космету, а о Кошарама се говорило готово шапатом. Таква неправда погодила је и потпуковника Вељка Раденовића (1955-2012) из Пећи, једног од највећих хероја у редовима српске полиције, учесника свих ратова деведесетих година, који је био страх и трепет за ОВК, и јунак ослободилачке битке за Ораховац јула 1998. године.

Народ, међутим, није заборављао. Легенда о хероју сачувана је у песми „Ђенерале, ђенерале“, коју је написао Гаврило Кујунџић, сведок опсаде Ораховца и околних села, током које су терористи киднаповали више од 100 неалбанских цивила, жене, децу, старце. Тела многих од њих пронађена су у масовним гробницама.

Трагичан биланс жртава био би и већи да није било, у то време, капетана Раденовића, који је први са својом јединицом пробио терористичка упоришта. Породица Раденовић, која је заједно са представницима „Бесмртног пука“ положила венац на гроб „ђенерала“, на Новом гробљу у Крушевцу, ексклузивно за „Новости“ сведочи о супругу, оцу, деди, непрежаљеном борцу.

– Имао сам само 14 година када је био рат на Космету. Сећам се да тата углавном није био код куће, долазио би само да нас види и преспава – прича за „Новости“ Вукашин Раденовић, Вељков син, који је наставио очев пут и данас је поручник одреда Жандармерије у Краљеву. – Само је ретко, и то са саборцима, говорио о рату. Многе приче о оцу чуо сам баш од људи који су ратовали с њим. Срце ми је увек пуно када чујем колико је био храбар.

Раденовићеви људи у борбу нису хтели без њега. Син Вукашин нам говори да је слушао како је његов отац био до те мере неустрашив да су га виђали како стоји сам на чистини и командује, док се око њега пуца на све стране!

– Питао сам га годинама касније како то да се никада није плашио. Само ми је рекао: „Сине, нема ту места за страх, јер ко се крије, њега метак прво нађе“. То је била његова филозофија – сведочи Вукашин.

А, меци су га „тражили“. Причало се да ОВК нуди огромну новчану награду ако се Раденовић ухвати жив или мртав. Једном то умало да се догоди.

– Док је објашњавао задатак својим људима на терену, препричавао је касније, као да је осетио оштар бол, односно „као да га је неко ударио прутом по глави“. Када је дотакао то место, видео је да не цури крв и вратио се са својима у призренски штаб – открива нам млађи Раденовић. – Онда је неко запазио нешто чудно на очевој капи и рекао му да је скине. Мој отац је узео капу у руке и на задњем делу видео две рупе. Гађали су га снајпером.

Ту капу Раденовићи чувају као светињу. У витринама породичне куће у Крушевцу, где су дошли после прогона из јужне српске покрајине, чувају и бројна потпуковникова одликовања, орден за храброст, похвале, чији се број не зна. Супруга Славица, синови Бојан и Вукашин и ћерка Бојана, сведоци су скромности човека, који је на свако признање одговарао још већим херојствима тамо где се пуцало.

Капа Пробушена снајпером

\

– Увек је ишао први у борбу, па су га људи толико поштовали и волели да је многима био као отац – говори Вукашин. – Многим саборцима је и живот спасао. Има доста таквих прича, а да су истините, најбољи је доказ песма „Ђенерале, ђенерале“, коју сам ни сам не знам колико пута чуо на стадионима. И оцу је било мило, када је схватио да је њему посвећена, на хуманитарном концерту на „Маракани“.

Иако је 20 година био дијабетичар, Вељку то није сметало да носи инсулин у битке. После пензионисања, последњих седам година живота, било му је све теже. Због узнапредовалог дијабетеса одсекли су му ногу. Умро је 2012. у Крушевцу. На надгробном споменику исклесане су речи песме „Ђенерале, ђенерале, ти велико име носиш“. Испод њих увек гори свећа.

Хвала ти, Вељко

Пре култне песме „Ђенерале, ђенерале“, неустрашивом потпуковнику била је посвећена још једна песма – композиција „Хвала ти, Вељко“, коју је извео Срећко Ћосић. Цео аранжман су у знак захвалности платили мештани Ораховца које је спасла Раденовићева јединица.

Породица Раденовић крај Вељковог споменика
Срце остало на Космету

Вељко Раденовић је рођен у Ђаковици, одрастао у Пећи, школовао се у Вучитрну. По завршетку Средње школе унутрашњих послова, добио је прекоманду у Призрен, где је провео већи део радног века. Након рата на Космету, после 2000. године, водио је посебну јединицу полиције у Куршумлији, а потом учествовао у формирању Жандармерије. До пензије је био на месту помоћника команданта одреда Жандармерије у Краљеву.

Илија, дедин наследник

– Унук Илија је „пресликани“ супруг, има његове плаве очи, тако је одлучан, воли фудбал, и деда му је идол – сведочи удовица Славица Раденовић. – Чак смо морали и малу униформу да му сашијемо. Као и Вељко, највише воли породицу, полицију и своју земљу.

Извор: Новости

Напиши коментар