Драган Крстић: Аутоагресија код Срба

Режим чак и не мора да даје „директиве” – њих наши „напредни” интелектуалци одлично и без тога разумеју из своје сопствене идеологије, било да је у питању негативни, било позитивни програм

ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ 1960-67.

1 – XI – 1967. Аутоагресија Срба оставила је иза себе траг у стотинама хиљада жртава, и тај траг урезао се у читаво ткиво послератног режима и све више поприма облике жига срама. Они који су били починиоци тог насиља, иако су припадали истом народу, и који то насиље још увек „спроводе, не могу се ослободити тог жига. Они интелигентнији међу њима покушавају да сперу прљавштину са себе, и у својој лукавости постају још обесмишљенији.

Тек од скора тај проблем почео је да се пригушено расправља међу српским интелектуалцима. Међу старијом генерацијом, оном предратном, која због својих година није могла учествовати у ратним догађајима, манипулација грађанским ратом и његово превођење у аутоагресију Срба били су познати. За њу, аутоагресију, у таквом облику од њих сам и сазнао. Међу генерацијама које су учествовале у ратном покољу и злостављању, такви разговори били су психолошки немогући, јер су сви учесници, и жртве и гонитељи, били под страховитим психолошким притиском и дубоко су – што су дубље могли – скривали своје ране. Tо је савршено ишло на руку властима, које су својевремено и манипулисале грађанским, касније братоубилачким ратом, али за сваки случај, власт је строго кажњавала сваког ко је макар и упола гласа споменуо тај фундаментални психолошки, политички и историјски проблем Србије и Југославије. Било је опасно говорити о томе и у професионалним круговима, па и сада је опасно, али у одабраном кругу људи се сада ипак може говорити, што значи да су ране мање болне, да је довољно времена прошло и да аутоцензура више није тако строга.

Чини ми се да у тим говорима о аутоагресији Срба има превише уопштавања, премало диференцијалности, а изнад свега у тим расправама има престрогих критеријума, очигледно компензационе природе. Затечени у греху, Срби су сада склони апсолутном чистунству, по коме није смело бити никакве издаје нити колаборације са окупаторима, укључујући и оне послератне.

Расправе се одвијају под јаким динамичким притисцима и често немају само сврху пражњења психолошког набоја, како се то понекад чини, већ су и саме те расправе у функцији специфичне аутоагресије, која се скрива иза „рационализације морбогеног чвора. Када се просуђује о нама, онда се то не може чинити перфекционистички, независно од онога што се дешавало у Мађарској, Чехословачкој, Пољској, Румунији, Бугарској, Албанији, па и у Италији, Француској и другим земљама. За нешто раније стање могла би се навести Немачка, опет Италија, затим Русија, а мало даље, у другим културама, Кина и друге земље.

Зашто би Југославија, и Србија у њој, могла или морала бити изузетак? Ништа лакше од тога да се по кафанама и другим збориштима покупи онај проценат становништва који је спреман на све да би истерао неке своје старе рачуне или да би, једноставно, „поправио своје стање” институционализованом пљачком. Број таквих људи није мали, постоји у свим земљама, и довољан је да се „спроведе” било која политика. Питање је да ли та политика пристаје да употреби та „средства”, и да ли је претходно поставила одговарајуће циљеве. У савременим цивилизацијским условима све остало припада чистој технологији власти.

Та политика је произлазила из једне идеологије аутоагресивности, која није припадала само Србима, чак је код њих била најмање заступљена, заиста се може рећи најмање у односу на остале југословенске етничке групације и друге европске земље. Па и више од тога, Срби су били једини народ у Европи који се борио, и то организовано и масовно, а не у оквиру малих и ексклузивних кружока људи, и против једног и против другог тоталитаризма, од којих је национал-социјализам носио агресију према другима, а интернационал-социјализам аутоагресију. Заједно са Французима, Срби су били једини који су се истовремено борили и против „Савезника”, англосаксонско-совјетске завере у историји, против масонско-коминтерновско-ватиканских манипулација ужасним жртвама рата, и због свега тога су – као мали народ, за разлику од Француза – тако сурово кажњени, и то од свих, а нарочито од „Савезника” и ватиканског „Божијег изасланика”. Да ли ико има право да ту агресију према Србима прогласи њиховом аутоагресијом?

Tо није толико проблем аутоагресије Срба, колико једног дела српске интелигенције који доста лако постаје жртва сопствених психолошких механизама. И ти механизми се могу сматрати нормалним и сами по себи оправданим, па се њима овде нећу бавити. Значајније је једно друго питање о том, неком делу српске интелигенције, прекривено страшном несрећом Срба и оним што ту несрећу чини очигледном. Tо питање српска интелигенција у целини избегава, мада се односи на само један њен део, не знам колико велики, и то се не може знати све док се то питање не отвори. Невоља је у томе што таква питања може да поставља само интелигенција једног народа, а у овом случају је управо она та која то избегава јер се тиче њених болних места. Баш та болна места требало би истражити, јер се у њима крије један од важних извора аутоагресије код Срба, мада се та врста аутоагресије заобилазно испољава. Склон сам и претпоставци да тај део српске интелигенције несвесно осећа да је она сама један од извора аутоагресивности и да је зато тако олако приписује „народу” уопште.

Психолошки проблем јавио се још одмах после Првог светског рата и састојао се у одвајању тог дела интелигенције од културне подлоге на којој је стајао њен народ. Због одласка у иностранство на школовање или због културних утицаја које су ти интелектуалци трпели у самој земљи, они су престајали да верују у вредности своје културе, и не само да су настојали да живе у неком другом културном садржају, већ су се негативистички односили према сопственим вредностима и културним садржајима на којима су израсли. Баш тај део интелигенције био је друштвено активан, и његова агресија према култури Срба стварала је несразмеран утисак у јавности. Када се погледа уназад, она готово да ништа није створила – вероватно да са тих позиција ништа није ни могла створити.

Стварали су они прави, који су се повукли да би уопште и могли стварати, али њихова дела нису имала – нити су могла имати – широку потрошњу. Претежно су се могли видети они први, импровизовани интелектуалци, а оно што се од њих чуло било је обесхрабрујуће. Они су се заклањали иза „великих” култура, по правилу су говорили у име тих култура, и често су стварно имали са њима „везе”, понекад сумњиве, јер су исувише личиле на шпијунске или неке друге сличне агентуре. Као дете, познавао сам неке од њих, знао сам шта читају и они повезани са „Истоком” и они са везама на „Западу”, давали су ми књиге на читање, углавном оне које су и они сматрали јако вредним. Мислим да сам још тада знао да Џек Лондон, Голсворди, Кронин и слични нису велики писци, а касније, пошто сам одрастао и правио неке билансе читања и сопственог образовања, схватио сам да су се ти људи бавили готово искључиво осредњачким културним производима. У оквиру мојих садашњих схватања, ти људи ме неодољиво подсећају на тип људи у Русији које је Достојевски називао „либералима”, вероватно зато што су они сами себе тако називали, као што су то чинили и код нас, пола века касније. И Достојевски и остали руски класици, нарочито Толстој и Чехов, наслућивали су да се управо у „либералима” крије оно што ће донети пропаст Русији. И код нас је било сличних наслућивања – Црњанског и Владимира Вујића (филозофа, бергсоновца, a не психијатра), као и других, али су и код нас та наслућивања, као и она раније у Русији, прошла некако незапажено и тек касније су добила своје пуно значење, али само код оних који су за њих знали.

Током рата открила се права драма „либерала”, и открили су се многи који су то били потенцијално и који су им се придружили. Ох, шта су све радили ти људи да би показали своју „ширину”, ваљда образовање, шта ли. Сарађивали су са сваким ко им је изгледао „велики” и нудили им своје услуге, сакривајући се иза неке само њима знане „величине”, која се ипак сводила на величину и моћ неке стране државе. Из те равни произашао је, ако не сасвим, оно добрим делом, кобни пуч 27. марта 1941, из тога круга врбован је, или се сам понудио, највећи број денунцијаната и шпијуна, тајних и јавних, свим могућим окупацијским и ко зна чијим све не страним службама. Они су чинили највећи део масонерије, нарочито оне „послушне”, која се на поруку из Лондона и САД смерно понудила на услугу Комунистичкој партији Југославије, директном експоненту Коминтерне и совјетске државе, са њеним „интересним зонама”, које је тако колегијално поделила са Великом Британијом. Ти „либерали” су послужили као маска за преношење легитимитета и свих легалних прерогатива новој власти пред лицем јавности. Свима је било очигледно да је била у питању обична кафанска превара, само су они били уверени да чине нешто „велико” и „широко”. Како су се разноразне јаше продановићи и синише станковићи касније вајкали како „нису знали”. Шта нису знали? Да свој народ не треба заменити са неким другим?

Сада је тешко реконструисати шта се све збивало у главама људи, али могуће је јасно видети чињенице. Једна од најупадљивијих чињеница била је велика погибија српских интелектуалаца током рата. Њих су убијали сви – неки педантно по списку, понеко како кога захвати, а и они што су радили са списковима нису пропуштали прилику и на „захват”. Један део тог покоља интелектуалаца извршио је и сам српски народ над својим интелектуалцима и ту чињеницу сада неки користе, нарочито преостали и новорођени „либерали”, као крунски доказ аутоагресије код Срба, и по правилу је повезују са наводним антагонизмом Срба према интелектуалцима још од времена Кнеза Милоша. Тај антагонизам Милоша и Обреновића је, наравно, једна обична лаж и занимљиво је да су моје колеге интелектуалци, чак и они који себе не убрајају у „либерале”, увек избегавали навођење било каквих доказа за изнесену тезу. Проблем ме не интересује толико као чињеница, већ као психолошки механизам, и годинама покушавам да о томе разговарам са онима који мисле да је међу Србима одувек постојао антагонизам народа према својим интелектуалцима, али у томе никако не успевам – моји саговорници обично наведу две-три анегдоте, које су или спорне или двосмислене, и затим заћуте, остајући при свом мишљењу, додуше са извесном нелагодношћу.

Истинита је, међутим, тврдња о обрачуну народа са једним делом интелектуалаца, или можда са одређеним типом интелектуалаца. Пошто ту чињеницу нико није истраживао и пошто није просуђена у разматрањима, није могуће знати које су размере тог обрачуна и да ли се он односио само на „либерале”, или се одигравао под својеврсним „трансфером” према интелектуалцима уопште. У сваком случају, и четници и партизани – ови други систематичније – „ликвидирали” су не баш мали број интелектуалаца током рата, свако сматрајући да је тиме био ближе својој победи. Зазвучаће грубо, а надам се и истинито, ако се каже да су и једни и други на известан начин били у праву ако су „народски” мислили да је пред њима посебна врста „непријатеља”.

Партизани су убијали српске интелектуалце и по посебној „директиви” Коминтерне, која је у српском народу, посебно у његовој интелигенцији, видела свог главног непријатеља за остварење замишљених циљева, али се ни код партизана није све одвијало прорачунато и по плану, па се мора претпоставити да је делимично обрачун Срба са својим интелектуалцима био вођен и претходно обликованим мишљењем да је народ изнедрио неке своје интелектуалце, a ови касније почели да пљују по том истом, свом народу, неретко и по својим рођацима, онима који су одвајали од својих уста да би их школовали. Нико, разуме се, није био у праву када је убијао или злостављао, али бојим се да је свако био у праву када је сматрао да је у питању нека врста „непријатеља”, чија судбина у рату, нарочито грађанском, никада није била извесна. Све су то питања која изазивају горчину, али се са њима морамо суочити без подвале једно другом и без историјских фалсификата, какав је онај о „традиционалној” нетрпељивости Срба према интелектуалцима, иако целокупна историја Срба, посебно она у 19. веку, говори потпуно, до детаља, супротно. Има у том фалсификату неке гротескне инверзије, јер се управо ради о супротном – управо је један део српских интелектуалаца имао нетрпељив однос према свом народу, али не у далекој, већ у скорашњој историји.

Ако се све претходно има на уму и ако се прихвати као приближно реално, ко ће кога осудити као извор аутоагресије? Сам чин аутоагресије био је ужасан, и, уосталом, бесловесан. Ако ни због чега другог оно зато што је често био „погрешан” и није захватао оног „правог” – ако је таквих уопште и могло бити с обзиром на оно што је требало учинити. Па ипак, усред те несреће морало се и мора се и сада поставити питање: ко је, у ствари, жртва? Или, с обзиром на свеобухватну несрећу која нас је захватила: ко је већа жртва? Интелектуалци који су се обрачунавали са својим народом, или народ који се обрачунавао са својим интелектуалцима? У тај народ током рата долазили су свакојаки „школарци”, они који су се и пре рата презриво односили према „геџама” које су их храниле и издржавале, и ти гимназисти и студенти или други „варошани” водили су са собом разноразну војску задојену свакојаким идеологијама, од којих су том народу пуцале кости и од којих су му се палиле куће. Да су ти интелектуалци који данас плачевно говоре о себи били тај народ, да ли би се они понашали другачије?

Нешто је другачија прича о послератном времену. Руски „либерали” били су једно време „сапутници” револуције, али је то сапутништво убрзо престало, и постали су „непријатељи” пошто су бољшевици дошли на власт и када им нико више није био потребан. То исто десило се са нашим претежно „левим” интелектуалцима, у сваком случају онима који су били „напредни” и „широких видика”. Да су стварно били комунисти по убеђењу, нико им ништа не би могао замерити – поступали су по свом правом или кривом уверењу, и могли су сматрати да је све текло у складу са њиховим претпоставкама, или да су били преварени, или да су сами себе преварили – увек би били доследни, и на известан начин у праву. Наши „либерали”, међутим, опет су се гурали где им није место. И они су у прво време били „сапутници” режима, и у том својству саучесници у тешким злочинима према свом народу. За то време свашта су бунцали, и било их је лако разликовати од правих комуниста као исте оне „школарце” који су им и раније нудили неке друге светове и сада су се прилагодили оној понуди која је била једино могућа. А та нова понуда опет је била „напредна” и „широких видика”, и није могла бити несрећнија за један искасапљен и већ унесрећен народ. Када се на њих поново спустила „чистка” – овог пута маљ је био потпуно институционализован – они су поново погледали унезверено око себе и опет су то приписали народу, који је тим истим маљем много жешће ударан, и којим су они својевремено замахивали. Неки од њих су остали у власти по цену страховитих личних жртава, али и они се жале на нетрпељивост народа који не разуме њихову интелектуалну природу.

После бурних ратних и непосредних поратних година тај исти тип интелектуалаца доста се добро сместио у службама, установама и јавности. Основна квалификација била им је оно што их је доводило у перманентан сукоб са сопственим народом: сматрали су га „погрешним” народом, трудили су се да га у то увере, и чинили су све да га преведу у другу, углавном западноевропску културу, коју би српски народ требало епигонски да следи. Показало се да она прва љубав наших „либерала” са комунистичком и аутоагресивном идеологијом није била случајна, само у немирним временима није увек и свуда била функционална. Сада су се обе идеологије добро уклопиле и све функционише беспрекорно. Режим чак и не мора да даје „директиве” – њих наши „напредни” интелектуалци одлично и без тога разумеју из своје сопствене идеологије, било да је у питању негативни, било позитивни програм. Знају како треба убеђивати народ у његову безвредност и како му треба наметати туђе културне садржаје, уместо сопствене културне традиције и сопственог културног развоја.

Једино имају тешкоћа са својим „делима”, које тај проклети народ неће да прихвати и вреднује како то они замишљају да заслужују. Оно што пишу не вреди, наравно, три паре, или је у бољем случају осредње. Оно друго, што вреди, пишу они други интелектуалци, који једва учествују у институционалном понашању. Али наши „прогресивни елементи” не мире се са још једном „агресијом” народа према њима. Просто је дирљиво видети их на које се све начине пренемажу у јадиковању како их „човечанство” не разуме. А тужно је видети их како се служе подвалама и корупцијом да би приказали своја дела великим и вредним. Стидно је при помисли да човек живи у друштву које је баш њима ставило на располагање сва своја средства, новац и време да би доказали неке вредности које једноставно не постоје.

Био сам вероватно помало агресиван према тој врсти наших интелектуалаца и бићу још агресивнији ако кажем да они ни то не заслужују – не би заслуживали да нису стицајем околности стекли друштвени значај иначе несразмеран њиховом стварном интелектуалном потенцијалу. Не знам да ли ћу смањити или повећати своју агресивност ако додам да они, у ствари, представљају типичан серијски производ у европској традицији, само што они у земљама које толико обожавају не би имали никакав значај, изузев што би служили као интелектуални потрошач. Већ њихов предратни положај показивао је да има нечег сасвим нередовног у нашем развоју, а њихов послератни значај је једноставно перверзан. Баш у тој нередовности и первертираности друштвеног развоја и њиховог положаја и треба тражити један од крупних извора наше аутоагресивности. Да је њихов положај био онакав какав тај ред интелектуалаца има, рецимо, у Француској, наш јад и мучнина били би много, много мањи.

Морам, на крају, признати да сам помало киван на наше „либерале”, нарочито на оне предратне, под чијим сам се директним или посредним утицајем и сам помало образовао. Инвентар тог образовања ме је пратио и кроз један део младости и бивао је континуиран у првих 5-10 година после рата, када је читава издавачка делатност код нас била обичан шунд, и када смо дочитавали оно што је издавано пре рата, а од тога су добар део издавали баш „либерали”, нарочито у издавачком предузећу „Нолит”. Заједно са општим несрећним поратним и политичким приликама, као и, вероватно, неким мојим цртама личности, тај инвентар утицао је на неке моје приватне улоге и односе који ме сада, из даљине посматрано, не чине срећним. Ако ништа друго, утраћио сам драгоцено време и скренуо своје правце развоја поневши у себи неке приватне ране које ме и сада тиште. Никад се не зна, наравно, „шта би било, кад би било”, али се зна како је нешто било, а било је у томе свему нечег ружног и изнад свега лажног. После, када сам и ја одрастао и стекао право на „озбиљније” разговоре, сретао сам понеког од тих „либерала” и бивао запрепашћен чињеницом да су и они још својевремено слутили да је било неке лажи у њиховом понашању, па и чисте подлости, која се, ето, на крају ипак сручила и на њих.

У сваком случају било је неког подваљивања свих на све стране, а најгоре је било оно које је било „либерално”. Имао сам срећу да сам био у положају из кога сам могао чути и „другу страну”, и могу да замислим шта је било са онима који су слушали само заводљиве песмице „либерала”. У целини узев, све то био је својеврстан кичерај, али су му озбиљност давале околности у којима се нашла земља у целини.

Чланова Комунистичке партије био је сасвим мали број, и њих нико није озбиљно узимао у обзир. Један њихов део био је скуп очајника, препуних мржње, коју су цептећи показивали зубе, и народ их је сматрао обичним криминалцима, јер су се и други криминалци слично понашали, само што при том нису бунцали неке мутне идеолошке реченице. Други њихов део састојао се од „несташних” младих људи, који су имали шарма и били симпатични, али је њихова делатност сматрана обичним несташлуком без икаквог значаја. И „руководиоци” Комунистичке партије били су углавном познати, виђали смо и њих. Они нису крили да наступају у име „мајчице” Русије, али и исто тако светих других идеја, нису се либили да признају да су нека врста агентуре Совјетског Савеза, наследника свете Русије, избегавали су при том речи које би се могле протумачити као шпијунажа, и кокетовали су са неком мешавином хришћанства и разбојништва. Нико их није сматрао озбиљном претњом, јер је Совјетски Савез тада био далеко, а они без њега нису представљали ништа, чак ни себе. Били су опаснији они други, који су имали доста сличну идеологију, само је она била „национална” и били су повезани са много ближим земљама, као што су Немачка, Мађарска, Италија, Албанија.

У тој мешавини претњи појавили су се „либерали” нудећи универзални спас: требало је вратити се старој заштитници мајчици Русији, њеном садашњем легитимном наследнику и његовој идеологији, и то зачинити западним просветитељством и европском цивилизацијом. Зашто не и остварењем, сада и овде, старог хришћанског идеала једнакости? Са том формулом стали су између народа и комуниста, кокетујући истовремено и са Западом и служећи као параван и њиховим агентурама. Иза те фасаде крила се идеологија аутоагресивности, која је чекала свој тренутак да се сједини са беснилом спољне агресије, уведене на наш простор посредством тих истих „либерала”. На тим основама донесене су кобне одлуке о Југославији у Техерану и на њима је Черчил засновао своју поделу Југославије са Стаљином у односу пола-пола, док Југославији није остало ништа. Али на тим основама ни преживели нису имали животну шансу, изузев пуког вегетирања, често ни то. Извршена је једна од највећих превара у историји Европе и она ме погађа не само у својим конкретним манифестацијама, већ и апстрактно, тако можда и теже.

Не могу се отети утиску да сам био жртва те преваре. Не у понашању – брзо сам „отпао” из система: рат се још није ни завршио, а на мене се сручила свом жестином казна која је тек касније захватила и остале „либерале” – на жалост, бојим се да сам ипак њима добрим делом припадао. Знао сам да у тим злим временима не смем починити ништа што би на мени оставило мрљу денунцијације и друге врсте „сарадње”, и истрајао сам на томе све до затвора, опљачканости, институционалног бојкота и безнађа младог човека. Баш због тога сам вероватно један од оних који могу и смеју да сведоче о тим болним местима наших рана. Али, у психолошком погледу нисам остао неоштећен. И притворна и смушена и ружна идеологија „либерала” дуго је још харала по мени, задржавајући ме у развоју и остављајући ми понеку мрљу у приватном животу. Не теши ме чињеница да су други били још више збуњени и да су имали више мрља, и политичких и приватних, и посебно у односу са мном. Не ослобађа ме много нити притиска околност да је читав послератни режим био смушен до избезумљености. Знам да не бих смео бити нарцисоидни перфекциониста у захтевима према себи, и да бих морао признати утицај спољних фактора, али знам исто тако и да сам био у доста повољним условима да то видим. Доста сам лако видео превару која је долазила споља, али сам имао знатних тешкоћа да видим ону подвалу у себи, и мислим да су ми главну тешкоћу стварали остаци „либералног” инвентара. Ако се може судити по мом искуству, негде на том месту лежи извор прокријумчарене идеологије аутоагресивности. И то би требало добро видети и добро запамтити.

О аутору:

Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер. 

Напомена: “Психолошке белешке“ I-IV Драгана Крстића могу се поручити на телефон 063-759-76-41 или на мејл viogor.bg@gmail.com
Извор: Стање ствари

Напиши коментар