Кад су Срби победили Бугаре порцијама за храну



Бугари су, без званичне објаве рата, мало после Видовдана 1913, ноћу напали српске положаје код Брегалнице и Злетовске реке. Имали су почетне успехе на појединим положајима, а нарочито је било успешно њихово Македонско-једренско ополчење.

То је јединица састављена од прекаљених бораца: нико млађи од 40 година, нико старији од 46, њих око 17.000, подржани са 12 артиљеријских батерија са по четири топа, укупно 48 моћних цеви. Успела је та јединица искусних да на Осогову освоји важан положај 29. јуна по новом календару, Банков чукар, да би због потоњих покрета српске војске а нарочито храбрости Тимочке дивизије другог позива (састављене од људи од 31 до 38 године старости) и београдског Седмог пука првог позива (момци од 21 до 31 године), из састава Дунавске дивизије – поменути Бугари су уз губитак 480 од од оних 17.000 људи отишли на друге положаје. И, ту почиње наша прича.

Почетком јула, када су српске снаге већ успеле да зауставе уводна бугарска настојања, кренуло се у контранапад. Једна од врло важних тачака био је Рајчански рид, ка чијем центру је ишао један пук моравских другопозиваца из Пирота. Тај трећи пук је само требало да се на кратко „преполови“, па да једном половином са једне, а другом са друге стране, збаци бугарске снаге код села Пашаџикова, а за то време да остатак Моравске дивизије другог позива лево и десно од тог Трећег пука отера непријатеља што даље ка Бугарској.

Међутим, не само да су пиротски другопозивци наишли на знатно јачи отпор од очекиваног, већ им нико није рекао да на њих, сада већ нешто мање од 4.000, бугарски контранапад предводи цело оно Македонско-јеренско ополчење. На нешто мање од 4.000 Срба кренуло је нешто више од 16.000 Бугара.

Ти искусни Бугари су најпре одбили почетни покушај Трећег пука, који није ни знао на колику снагу креће, јер су првобитне информације биле да су ту само нешто слабије, раније већ побеђене непријатељске снаге, а онда су кренули у силовити напад на малобројније Србе.

И, тада је, пред смирај врелог јулског дана, стигло наређење другопозивцима из Пирота да се хитно врате на резервне положаје, јер ем на њих очигледно креће далеко снажнији непријатељ, ем Трећи пук уопште није имао, како се то звало, „пионирски алат“, онај потребан за укопавање. Међутим, то што није било ашовчића којима би могли да се ископају ровови, па да се у њима макар мало дуже издржи налет силе, није поколебало Трећи пук. У њему су сви знали да би продор Бугара можда преокренуо Брегалничку битку, у којој је иницијативу коначно преузела српска војска.

Сви као један, а на челу са својим официрима, пиротски другопозици су одлуку виших војних инстанци да се повуку – одбили. Извадили су своје ножеве, узели порције за храну и…

… почели да копају. Да, порцијама за храну!

Ка њима је ишло 16.000 Бугара, уз помоћ већ придошле ноћи, која је скривала њихове покрете.

Наши преци, ту код села Пашаџикова, близу Рајчанског рида, нису имали артиљеријску подршку. Бугари су имали 20 од оних својих 48 топова. Нису наши имали брзометке за сваког војника, брзометке – пушке из којих се може пуцати пет пута пре новог пуњења. Бугари јесу. Нису ти Тимочани имали ништа друго осим бајонета које су забијали у спржену, тврду као камен земљу, и оних порција за храну – металних тањира, којима су копали ровове. Да, имали су и пушке. Неке нове, а неке старе, „једнометке“. И имали су још нешто.

Имали су веру да могу нешто што делује невероватно.

Усамљени, одсечени од остатка дивизије, од остатка српске војске, непријатеља не само да су дочекали у тим рововима ископаним посудама за храну, већ су га дочекали мушки, српски, издржали његове јурише током целе ноћи, а онда га отерали малтене у три лепе Бугарске (омогућивши својим нестварним држањем остатку Моравске дивизије другог позива да овлада простором око Рајчанског рида, чиме је сломљено десно крило бугарске 4. армије и, заправо, задатак коначан ударац у овој фази Другог балканског рата).

Следећи пут када будете гледали у свој пун тањир, сетите се ових празних. У њима је само била вера да је немогуће – могуће.

О тој вери је и реч у књизи Гвоздени пук.


Напиши коментар