Бој на Мишару: Како је Карађорђе надмудрио Турке

Фото: Мондо/Стефан Стојановић

Прошло је 213 година од једне од најславнијих битака у српској историји. Ево како су се Турци заплели у дивљу лозу, понабадали на оштро коље и поражени до колена у боју чија је стратегија први пут примењена на Балкану…

Бој на Мишару одиграо се 13. августа 1806. године и представљао је једну од најзначајнијих победа у историји Србије.

Предвођени вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су однели бриљантну победу која је веома угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

У боју је учествовало 40.000 турских војника наспрам само 7.000 српских устаника.

Српска војска добила је важну битку захваљујући стратегији коју је Карађорђе научио од Аустријанаца и први пут применио на Балкану.

Сама битка одвијала се овако…

Тог 13. августа 1806. Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу у шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.

На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупила војска од око 40.000 војника.

Унутар шанца, Карађорђе је рапоредио своје најбоље стрелце у два реда. Иза њих је разместио још два реда пешадије, која истрчава кад неко од бораца падне, да га замени.

Одређени број бораца био је задужен и за извлачење рањеника.

Свако од старешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку.

Карађорђева резерва је била најбројнија и најискуснија. Одредио је носаче, који ће носити и скањати рањенике и оне који ће деилити муницију. Одредио је и старешине, који ће одржавати поредак у шанцу, ако неко затаји.

Пошто је прешла речицу Думачу, турска коњица је кренула према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали реке и отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом.

Кад је турска коњица натрчала на равницу испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.

Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.

Турци су у том тренутку застали оклевајући. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца.

У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић.

Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха.

Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње.

Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу.

Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Битка је завршена у предвечерје око 18 сати великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000.

На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.

Након победа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије.

Чувени Филип Вишњић опевао је ову битку у епској песми „Бој на Мишару“.

Извор: Мондо

  • 125
    Shares

Напиши коментар