Злочин у Гораждевцу, 16 година без казне

На обали Бистрице 13. августа 2003. године албански терористи су с леђа пуцали на децу и младе који су се купали

Навршава се 16 година од злочина у Гораждевцу када су до данас непознате особе из калашњикова пуцале на групу српске деце коjа су се купала на Бистрици.

На обали Бистрице 13. августа 2003. године албански терористи су с леђа пуцали на децу и младе који су пекли кукуруз и купали се, проводећи тако летњи распуст и убили Ивану Јововићу (19) и Пантелији Дакићу (13).

У том нападу тешко су рањени Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13), Богдан Букумирић (14) и Ђорђе Угреновић (20). Рафали су испаљени из правца албанског села Захач, а терористи су испалили 90 метака.

УНМИК је после напада у Гораждевцу саопстио да је „непознат број људи из жбуња отворио ватру из ‘калашњикова’ на 50-ак деце и младих, већином Срба из гораждевацке енклаве“.

Такозвана косовска полиција је у истрази саслушала 75 сведока, међу којима и рањене у нападу, а претресла је и 100 кућа. Очеви убијених дечака тврде да се зна ко је пуцао на Ивана и Пантелију и да су то рекли и Кфору.

После напада представници међународне заједнице обећали су да ће „преврнути сваки камен да пронађу починиоце“, али су убице и данас на слободи. Није помогла ни награда од милион евра коју је понудио УНМИК.

Штавише крајем 2010. године истражитељи Еулекса су обуставили истрагу због недостатка доказа, а тужитељка Сагмајстер Ранцигер из Словеније је о томе тек 9. фебруара 2011. године званично обавестила породице страдале деце.

Богдан Букумирић, дечак који је преживео осам метака и линчовање разуларених Албанаца у центру Пећи

Богдан Букумирић: „Мени ни суза да кане. Било је логично да једно дете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, српска деца брзо постају одрасли…“

– Играли смо се, купали. Било нас је око стотинак. Пресекао нас је фијук првог метка. Секунд касније први врисак. У следећем трену крв се сливала Бистрицом. А следећи метак био је намењен мени. Прошао ми је кроз стомак. Нисам се уплашио. Само сам осетио невероватну, неописиву бол. Други, трећи, четврти, пети, шести, седми, осми метак! Неко је у мене крвнички пуцао док нисам као покошен пао! Богдан је, после осам прострелних рана, остао без слезине, бубрега и дела лобање. Само надљудски напори лекара и његова дивовска воља да преживи, када је готово био отписан, превагнули су од смрти ка животу.
Превезен је у италијанску болницу.

– Три пута су ми лекари превијали главу, три пута сам ја скидао завоје, и рукама стискао ране на глави не би ли ублажио бол макар мало… Нису могли да ме оперишу.

Брат Бошко и комшије Милан Павловић и Ратко Јанџековић га стављају у кола и – Кфор је проценио да није безбедно да се крећу са српским таблицама и није им обезбедио заштиту – сами крећу у пећку болницу.

– Гледам смрти у очи. Милан вози брзо. Код пијаце, у Пећи, недалеко од болнице, група Албанаца препречила нам је пут. Насрћу као суманути. Мог Бошка и комшију Милана извлаче из кола. Ударају их циглама. Мене песницама, по стомаку и глави. Ту сам изгубио свест. После су ми рекли: „Спасла вас је патрола Кфора која је случајно наишла“.

У болници ми се вратила свест. Видео сам Пантелију, видео сам да му нема спаса. Чуо сам музику. Албанци су славили. Чуо сам и псовке. Албанци су нас проклињали. Одатле су нас, после који сат, пребацили у Митровицу. А онда смо захваљујући докторки Милени Цветковић отишли у Београд.

Прогнозе лекара на ВМА су биле поражавајуће. Дали су му само четири одсто шанси за живот. У њему само литар и по крви. У коми је био шест дана.

– Кад сам „допутовао са оног света“, прво лице, као у магли, лице мог тате Милана. И прве моје речи: „Тата, где си, тата?!“ Он окружен камерама, званичницима и спортистима, непрестано ми љуби руку, плаче… А мени ни суза да кане. Било је логично да једно дете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, српска деца брзо постају одрасли…

Прошле године је портпарол Еулекса Ирина Гудељевић навела да је Еулекс случај Гораждевац наследио од УНМИК-а, са досијеом у “поприличном нереду” и да је стално позивао да се сви који имају било какве информације или доказе у вези са тим злочином јаве Мисији ЕУ.

Штавише крајем 2010. године истражитељи Еулекса су обуставили истрагу због недостатка доказа, а тужитељка Сагмајстер Ранцигер из Словеније је о томе тек 9. фебруара 2011. године званично обавестила породице страдале деце.

Увиђај на месту злочина

Није ово обичан злочин, ја разумем да може неко неког да убије, да киднапује, али да пуцаш у 100 голе деце, са 78 метака у два рафала и једном појединачно, то је злочин над злочинима – каже отац убијеног Панта Дакића.

У Гораждевцу је данас остало око 750 Срба, трећина од броја колико их је било пре 1999. године.

Убиство у Гораждевцу сматра се једним од четири највећа злочина над Србима од доласка међународне мисије у покрајину. Убице су остале некажњене, као и у три остала злочина – у Старом Грацком, Обилићу и код Подујева.

У селу Старо Грацко на њиви је убијено 14 жетелаца, у Обилићу породица Столић, а код Подујева страдало је 12 Срба из аутобуса који је дигнут у ваздух, када су ишли на задушнице.

Прочитај још: Први рафал немачких војника после II светског рата био је рафал по Србима

Извор: Танјуг, Магацин

Напиши коментар