Мара Бранковић на Светој Гори

Фото: Момчило Антонијевић

Овим путем од пристаништа до манастира Светог Павла, пре више од пет векова прошла је српска принцеза Марија – Мара Бранковић, кћи деспота Ђурђа, бивша султанија и жена Мурата II и маћеха и саветница чувеног Мехмеда Освајача које је ословљавао са „царица и самодржитељка“ и “госпођа деспина” ( у Византији цар је василевс, али царица је деспина. Василиса је титула за принцезе).

Мара је била заиста изузетна личност. У харему није променила веру, нити је рађала децу султану, који је и по свој прилици био геј.
Наравно и тада као и сада на Светој Гори на снази је био авато, забрана приступа женама. Због Маре направљен је изузетак, јер је манастиру Светог Павла, који је у то време и неколико стотина година пре и после тога био српска царска лавра, донела непроцењив поклон.


Ковчежић са златом, тамјаном и смирном којима су модраци са Истока, према Библији, даровали новорођеног Исуса. Мислило се да су ове реликвије нестале током освајања Мехмедовог Цариграда. Међутим, реликвије су нађене и Мара, је успела да свог пасторка и ученика, вероватно најмоћнијег човека на свету у том тренутку , убеди да јој да ове драгоцености коју је однела на Свету Гору.

Фото: Момчило Антонијевић

Када се искрцала на обалу и кренула ка манастиру, Богородица је опоменула да се врати на брод. Баш на том месту подигнут је овај параклис Мари Бранковић који је уништен у природној катастрофи пчетком 20. века, да би касније био обновљен, мада никада и фрескописан. Морам да признам да је данас у прилично тужном стању, са полупаним стаклима на вратима.Баш као што је Мара била блиска пријатељица и саветница свом пасторку Мехмеду Освајачу, тако је и њој била блиска и најбоља другарица њена маћеха, Ирина Кантакузенос, неправедно и погрдно названа Проклета Јерина.

Манастир Светог Павла Ксиропотамског, био је званично друга Света српска царска лавра, задужбина Бранковића. Манастир је потпуно уништен у гусарским нападима у 12. веку. Брат Вука Бранковића (чувеног “издајника” још једне жртве пропаганде из породице Бранковић), Никола Радоња, хиландарски схи-монах Герасим, откупио је запустели манастир 1365. године.

Фото: Момчило Антонијевић

Овај образовани племић од манастира направио је центар књижевне делатности, чувен по књигама у Русији. Руска патријаршија добила је 500 рукописних књига из манастира на поклон. Због тог вредног поклона руски цареви помагали су српску лавру деценијама. Саборни храм овог манастира подигао је Марин отац, деспот Ђурађ и посвећен је Светом Ђорђу. Тај храм уништен је у 19. веку и на његовом месту подигнут је нови у коме се данас врше богослужења.

Нажалост о овоме се у Србији мало зна. Случајно или намерно ово се не предаје деци на часовима историје. Нимало необично, јер када знате колико су велики, цењени и утицајни у свету били наши преци, па се упоредите са њима, у устима неминово остаје горак укус.

Аутор: Момчило Антонијевић, новинар и аутор књиге „Како сам постао путник и престао да будем туриста

Напиши коментар