Осам векова Српске цркве: Вечно будни чувар српског народа


Тачно 1.219 година од рођења Сина Божијег Исуса Христа, човек аскетског изгледа, али енергичног корака, обучен у тамну калуђерску ризу и са невеликом пратњом монаха и неколицином наоружаних људи, укрцао се на брод који је чекао усидрен у луци Дафне на Светој Гори.

Имао је чврсту намеру да стигне у Никеју, данашњи Изник у Малој Азији. У срцу је носио разрађен план – да од византијског василевса Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Сарантена испослује самосталност Српске цркве.

Путник на лађи која се отиснула ка духовном средишту тадашње распарчане и ослабљене Византије био јеромонах Сава, брат српског краља Стефана Немањића, а 300 наутичких миља које ће прећи до Никеје постаће најважније путовање у српској историји. Скромни калуђер са њега ће се вратити као архиепископ српских и поморских земаља и са томосом о црквеној аутокефалности. После тамних векова мучних промена црквених прилика, преверавања и покрштавања, Сава је испунио своју заветну мисао – подарио је народу сопствену цркву, а тиме и јасан верски идентитет, националну форму и будући културни код.

Штавише, речима историчара Станоја Станојевића, стварањем српске народне цркве Сава Немањић постао је у ствари оснивач – српске нације.

Догађаји о којима је реч одиграли су се пре тачно осам векова. Српска православна црква, данас патријаршија, ове године прославиће 800 година свог постојања. Јубилеј је заиста несвакидашњи, велики и вишеструко значајан, не само за Цркву, већ и за народ и државу. Самосталношћу Цркве, српски народ добио је своју духовну кућу, богату ризницу, највернијег учитеља и родитељску бригу, а кроз светосавље, и своју природну, народну идеологију. Српска држава, од средњег века па до данас, у Цркви је стекла најважнијег савезника, најречитијег саветника и увек будног чувара. Српска црква је кроз бурну историју сачувала српску државу.

Књижевник Милован Витезовић каже да је светосавље, које је дошло заједно са самосталношћу Српске цркве, у хришћанској историји прво стављање цркве у службу једног народа и остварење јединства црквене и политичке власти.

„Српска државна мисао тиме је постала вечна, јер владари су смртни, а свеци су вечити. Зато српски народ није никада изгубио свест о држави, чак ни онда када је изгубио. Она је духовно постојала, а Српска православна црква била је доказ њеног постојања“, каже Витезовић.

Пуно тога стало је у последњих 800 година на Балкану – небројено страдања, успона и падова, доба процвата и епоха мрака. Српски народ, упорно и трпељиво, хришћански, носио се са свим ћудима времена и искушењима које је пред њега наметало. Уз њега и са њим, увек је била и Српска православна црква.

Сликовити су описи средњовековних писаца о монголским и турским офанзивама, када се народ склањао из капија својих манастира. Много векова касније, у савремено време, 1999. и 2004. године, зидине и иконе Дечана и Пећке патријаршије биле су једина острва сигурности за Србе са Косова и Метохије. Црква је и у прошлости, као и данас, неуспавана узданица народа и чувар државне традиције, чак и тамо где Србије више нема. А таквих простора није мало.

Српска патријаршија ће на јесен обележити свој јубилеј. Централно место прославе обележавања биће манастир Жича, седиште прве српске архиепископије. Истовремено, у свим епархијама СПЦ у Србији, региону и расејању, молитвено, свечано и у знаку окупљања наших људи биће прослављен важан јубилеј. Природно, у обележавању ове годишњице учествоваће и држава, Српска академија наука и уметности, установе културе… Због свих историјских, културних, духовних веза српске државе, Срба и Цркве, 2019. се с правом сматра годином универзалног јубилеја српског народа.

Јер, како истиче Милован Витезовић, Свети Сава, осим што је први српски светитељ и просветитељ, оснивач Цркве и утемељивач државе и њених закона, покретач светосавља као духовног компаса, због целокупног свог дела је и – први српски потпис.

„Његовим именом се и данас потписује цео српски народ“, каже Витезовић.

Крштење Срба

Српски народ је стекао своју цркву 1219. године, у време Светог Саве, иако је у хришћанство ступио вековима раније. Сматра се да су без своје цркве Срби провели најмање три века. Крштење Срба временски се одређује у време кнеза Мутимира, око 890. године, када је Византијом владао цар Василије Други из Македонске династије. Процес христијанизације овог простора одвијао се под духовном управом цариградског патријарха Фотија, који се због тога сматра кумом свих словенских народа. Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије – у Расу, Призрену и Липљану, где су епископи били Грци. Они су природно ширили ромејски утицај, а на потребу стварања самосталне Српске цркве утицао је и велики римокатолички притисак који је стизао са севера и запада.

Напиши коментар