Шта нам је у аманет оставио омиљени патријарх Павле


Вероватно најомиљенији српски патријарх Павле рођен је на данашњи дан давне 1914. године као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци.

За живота сматран свецем, патријарх Павле још чека ту потврду црквених власти.

Иако је било речи да ће га Српска православна црква, после чуда која су се верницима догађала након моливи на његовом гробу, прогласити за светитеља – то се још увек није догодило.

Свети архијерејски сабор СПЦ ове године је разматрао канонизацију партијарха Павла. Према стриктним правилима цркве, канонизација је неопходна како би патријарх Павле био проглашен за свеца. Како традиционално СПЦ не жури са оваквим одлукама, од предлога за канонизацију до одлуке може проћи и по неколико година.

Када се одлука донесе, припремају се икона светитеља и свечана песма, тропар. Светац се проглашава на свечаној литургији, коју служе чланови Сабора. Након канонизације, Црква обавештава остале православне цркве, и моли их да тог свеца унесу у свој календар.

Прошле године је у знак сећања на овог великог човека откривен споменик патријарху Павлу на Ташмајдану који је својим недовршеним изгледом поделио јавност.

Скроман и тих, патријарх Павле – Паја како су га многи од миља звали – био је радо виђен сапатник Београђана у градском превозу.

Скромни патријарх Паја

Патријарх Павле је у Кућанцима завршио основну школу. Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Две године је студирао медицину у Београду. Пре одласка у гимназију провео је једно време на припремама за школу у манастиру Ораховица.

Други светски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребегао у Београд, где је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и на доковима.

У пролеће 1942. његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у манастир Свете тројице у Овчару, а од 1944. радио као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне.

Прича се да је тамо из ледене воде спасао дечака који се давио. Као последицу тог подухвата добио је, у то време смртоносну, туберкулозу.

Међутим, иако му доктори нису давали више од три месеца живота, он је успео да се опорави и доживи дубоку старост.До 1946. је био у манастиру Вујан, где се излечио од туберкулозе.

Замонашио се 1948. у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача у Подрињу. Школске 195О/5л. радио је као помоћни наставник богословије „Св. Кирила и Методија“ у Призрену.

Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. архимандрит. Од 1955. две године је био на последипломским студијама у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 22. септембра 1957. од патријарха Викентија и епископа пакрачког Емилијана, зворничко-тузланског Лонгина и жичког Германа.

Толико је, причало се у свештеним круговима, био скроман да ни у манастиру дуго нису знали да је изабран за епископа.

Никада није имао кола ни телефон…”Коме сам потребан, нека ми пише”,говорио је.

У октобру те године устоличен је у Призрену од епископа Германа и захумско-херцеговачког Владислава. На Косову је провео 33 године.

На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990, којем је председавао загребачко-љубљански митрополит Јован Павловић, заменик тада оболелог патријарха Германа, биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем.

Како ниједан од кандидата није добио довољан број гласова избор је обављен жребом на тзв. „апостолски начин“ тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.

Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. У Саборној цркви Св. Архангела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.

Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада Јеванђеље.

Објавио је две књиге: „Питања и одговори чтецу пред производство“ (1988) и „Девич, манастир светог Јоаникија Девичког“ (1989). Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака“ (1986).

Био је председник Литургијске комисије која је издала Служебник.

Почасни је доктор Богословског факултета и Академије Св. Владимира у Њујорку.

Говорио је грчки, руски и немачки језик.

Будимо људи

О духовном вођи српског народа, човеку који је поручивао да „будемо људи иако смо Срби“, препричавају се бројне анегдоте и приче из којих исијавају основне поруке православља, неокаљаног, изворног, какво би требало да буде и у душама свих који себе сматрају не верницима – већ људима.

Идући у цркву на Бановом брду и усред лета користио је градски превоз. Пратилац му је једном предложио да не иде аутобусом јер је вруће, а аутобус препун женског разголићеног света.

Патријарх му је одговорио “Знате, свако види оно што жели.”

Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром улице Краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, свештеник једне од најпознатијих београдских цркава.

Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху: „Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба…“

Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе.

Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх: „А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?“

„Мој, Ваша Светости!“ као да се похвали протојереј.

„Станите!“ заповеди патријарх Павле.

Изађе, прекрсти се и рече свештенику: „Нека вам је Бог на помоћи!“

Увек у удобним ципелама
Свештеници препричавају и да је патријарх имао лепе, удобне ципеле.

Те ципеле, уствари, некада су биле женске чизме, које је неко бацио.

Од њих је у својој радионици патријарх начинио себи добре ципеле.

Прича каже да га је обућарском занату научио неки човек који је поправљао ципелеу близини Патријаршије, а неки кажу да је занат „пенџетирања ђона“ научио у манастирима.

Једног дана је видео возача испред патријаршије како мења гуму и затражио да му позајми парче од гуме коју је човек намеравао да баци.

Од те гуме је изрезао калуп и тако закрпио своје ципеле.

Занимљиво је и да је најближим сродницима, патријарх Павле оставио само будилник и сат.

Слава му и хвала!

Извор: Мондо

Напиши коментар