Јованка Симић: Век чекања да се српским херојима одужи дуг

Брат држи мртвог брата у наручју – Кајмакчалан, септембар 1916.

Нације које немају „црно на бело“ пописане своје жртве имају муку да другима докажу да су жртве уопште и имали. На свим ратиштима 20. века наши су преци херојски положили свој живот за добробит потомака.

На нама је било да, с пуно пијетета, све њихове жртве саберемо, поименце и бројчано, и похранимо у архиве и неизбрисиве претинце колективног српског сећања.

Ни столеће доцније тај дуг нисмо у потпуности одужили. Ни према нашим ратницима, а нарочито према цивилима. Тим пре што је Србија била једина земља која је у Великом рату имала готово троструко више пострадалих цивила него војника. Српски народ је изгубио 900 000 жена, деце и стараца.

Њихове кости и душе, без опела и надгробног обележја, развејани су по беспућима логора на простору некадашње Аустроугарске, Немачке, Бугарске и Турске. Они су и данас махом статистички подаци, људи без имена и презимена, датума и места рођења.

Цео век чекају да им ми, њихови нараштаји, вратимо идентитет. Нисмо то урадили одмах по окончању рата и оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да се хрватски и словеначки представници не наљуте на краља Александра и на немилу им заједничку државу. У Брозово време дуг је било још теже одужити јер Велики рат није имао прођу ни у уџбеницима историје.

Тек од пре неколико деценија поједини предузимљиви историчари трагају за потпуном истином о сразмерама трагедије српских цивила у Великом рату. Павле С. Станојевић је књигом „Столеће заборава“ (издање Архива Војводине) скинуо копрену са 3 000 српских интернираца, деце, жена и стараца уморених глађу у логору у Араду. Њихови потомци данас знају ког дана у години треба да им запале свећу.

Барем десетоструко више безимених српских страдалника и даље чека да и њима вратимо име и достојанство. Да им се напокон одужимо.

Извор: Искра

Напиши коментар