Амерички новинар прешао Албанију са српском војском: Србин, изгледа, никад није престар да се бори!

Сирочад над гробовима родитеља код Чачка, фото: Зборник народног музеја у Чачку

Чачак – Пол Фортије Џонс (Саладо, Тексас, САД, 18. април 1893 – Њујорк, 24. новембар 1940), као амерички новинар прешао је Албанију и 1916. у велеграду на Ист Риверу објавио ратни путопис „Са Србијом у изгнанство: авантуре једног Американца са војском која не може умрети”.

Касније га је наш краљ Александар Први Карађорђевић одликовао Орденом Светог Саве, а не неке редове из те драгоцене приповести ових дана подсећа мр Маријана Матовић, библиотекар из Чачка, у Зборнику радова овдашњег Народног музеја и доноси „Политика” у штампаном издању… Овако је бележио Џонс…

„Од свих свежих, неотрцаних ствари које је Србија у изобиљу нудила посетиоцу са Запада, ниједна није довољно дочаравала прави дух нације, а сигурно ниједна није била тако живописна и привлачна као ове чиче из војске. Чича значи `старац`, и у Србији где мушкарци старе брже него било где другде у свету, то име се народски користи за мушкарце старије од тридесет година. Међутим, чиче са четврте линије имају од четрдесет пет до безброј година. Србин, изгледа, никада није престар да се бори.

Чича и његов бивак поред источне пруге, фото: Зборник Народног музеја у Чачку

Нису носили униформе, ови патријарси војске, и док су марширали, представљали су просјачки строј у ручно израђеним дроњцима, у исто време комичан и дирљив. Једна од ствари са којом су Срби морали да се носе јесте да гледају своје дедове у прљавим ритама, неокупане, полуизгладнеле, модре од хладноће, покисле до голе коже, од којих многи болују од реуматизма, скорбута, неуралгије и који у последњим данима своје нације умиру од рана, хладноће и глади.

Чиче су били ти који су ме прво дочекали када сам стигао у Србију. Никада нећу заборавити како сам се осећао у Ђевђелији, пограничном граду између Грчке и Србије, када сам кроз прозор воза угледао првог чичу. Питао сам се да ли је то типичан српски војник, јер није изгледао ни дана млађи од седамдесет, упркос широком кезу на лицу када је видео групу америчких радника. Било је то усред лета и било је врело као у јужној Италији, али је стари друшкан био обучен тако добро као што бисмо се ми обукли за мећаву. На раменима је носио дебели вунени плашт од смеђе ручно израђене тканине, на који је била накачена шиљата капуљача намењена да се навуче преко главе у време падавина и која би тако навучена давала монашки изглед његовој необичној ношњи. Испод плашта је носио прслук од овчије коже са вуненом поставом, и то у јулу. Испод тог прслука била је ланена кошуља, домаће производње, а носио је и дуге панталоне које су биле уске на листовима и бутинама, али позади врећасте као димије. Имао је на себи дебеле, вунене чарапе које је навукао преко панталона до колена, попут оних голферских, са дебелим порубом сјајних, дречавих боја. На његовим стопалима биле су полуципеле, полусандале, зване опанци. Његов чудан изглед чинио је да заборавиш колико је заправо стар и бедан јер упркос његовом веселом лицу, није био ништа друго до пропао човек, ни с чим што би га чекало у животу, осим да чува ту ужарену пругу док његови синови и унуци гину на границама.

Када сам га угледао како стоји тамо у прашини на врућини, пали су ми на ум Ланијерови дијалектом испевани стихови:

Каква корис’ од мене старе дршке, кад ми живот већ сав памук побро.

Но, то је било због тога што о Србији нисам знао ама баш ништа. Ни изблиза `живот није побро сав памук` тим чичама. Скоро милион Немаца, Аустријанаца и Бугара побринуло се за то неколико месеци касније, али је берба, Богу хвала, била обострана.

Рањене чиче превозе у болницу, фото: Зборник Нардног музеја у Чачку

Како је спори воз милео северније кроз Србију, све смо се боље упознавали са чичама. На сваком малом мосту било их је по четворица, по двојица на сваком крају, и живели су у маленим склоништима од шибља, која су личила на вигваме. На станицама су чете њих биле распоређене уз пругу, гротескне групе, неугледне и прљаве, са свакојаким пушкама пребаченим преко погнутих рамена… Многе би се епизоде могле препричати, али је она из Чачка можда једна од најбољих.

Чачак се налази на ужичкој грани пруге уског колосека Источне железнице. Мало јужније је Краљево. Када је Бугаре њихова прва велика навала довела у околину Ниша само захваљујући својој бројности, престоница је премештена у Чачак, што је наводно било привремено безбедно уточиште. Међутим, Немци се, као и обично, нису борили онако како је њихов непријатељ претпостављао. Ризикујући по најтежим путевима, изненада су запретили новој престоници са северозапада, терајући владу на југ, прво у Краљево, онда у Рашку, Косовску Митровицу, Призрен и Скадар. Чиче су браниле Чачак. Три пута су им Немци преотимали град, и сваки пут би га чиче повратиле. Тек када су четири петине њих биле онеспособљене, Немци су успели да заузму град.

Са пушкама свих могућих врста, превише старим за праве војнике, одбачених од прве три линије одбране, чиче из Чачка суочиле су се са најбољим трупама које је Немачка могла да сакупи, савршено наоружаним, изврсно опскрбљеним, које су имале осећај, изнова и изнова потврђиван, да се цела нација мрви пред њима. Међутим, чича не зна само како да преживи на нешто мало сувог хлеба дневно, и ни на чему другом; зна и како да лежи уз дрво или да се претвори у камен, и како је Србија била на самрти, и он је само желео да умре.

Верујем да су чиче осећале губитак своје земље снажније од било кога другог. Већина њих је проживела скоро читаву њену слободну историју. За разлику од образованог Србина, они нису могли да схвате политичку позадину иза тренутног вела таме. Ипак још нисам чуо да се иједан жали…

У мислима сам се вратио у мрачну ледену зору близу Призрена када сам покрај пута нашао једног човека. Лежао је на гомили мокре, увеле сламе у старој крављој стаји прекривеној прљавштином и био је рањен. Поред њега је тињала бедна ватра – ватра која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског и разговарали смо о општим стварима, како се то чини у очајним околностима. Недалеко одатле, српски и непријатељски топови грували су у живахном сукобу.

`Колико су далеко ти топови?`, упитао сам, очекујући да ће одговорити `сат времена` или `пола сата`, како Срби имају обичај да одговоре. Но, са муком се подигао на лакат и гледајући негде иза мене, рекао:

`Можда су сто година ближе него што су били пре четири недеље, али не више од сто година!

Не више од сто година, ако иједан Србин буде остао да их отера, а и шта је сто година за народ који није изгубио свој идентитет током `500 година под Турцима`.

`Они се не обазиру на цену`, одговорио сам. `Они нису створени такви. Они се само боре и надају.`

Кад се сада тога сетим, то ми се чини као најбољи опис српског народа који сам могао да дам. Пет векова су се истрајно борили и надали. Свима који су им били блиски њихова садашња несрећа је представљала најискренију личну тугу. Јер ако смирен и узвишен дух под најтуробнијим небом, ако непоколебив и несаломив патриотизам под искушењима која би се могла назвати врхунским, ако изванредна храброст и издржљивост која превазилази сва схватања, ако једноставна, постојана вера у велику и једноставну слободу, ако бесмртна посвећеност ономе што се сматра исправним и часним ишта више значе на свету, земљу Србију и национални дух Срба вреди сачувати. Они имају светлу будућност на коју им дају право огромна природна богатства њихове прелепе земље и крв њихових небројених хероја, и биће им дозвољено да је изграде. Ово је оно чему ме је у сваком смислу повлачење тако јасно научило, да у то никада више нећу посумњати.

Прочитај још: Србин није никад сувише стар да се бори

Аутор: Г. Оташевић
Извор: ГЗС / „Политика” , Искра

  • 181
    Shares

Напиши коментар