Атанасије Стојковић, просветитељ који је двадесет година пре Вука Караџића превео „Нови завет”


Велико име једног од првих просветитеља српског народа прилично је пало у заборав упркос томе што је двадесет година пре Вука Караџића превео „Нови завет”, додуше, на славеносрпски уместо на народни језик.

Рођен у Руми 1773. године, живот је завршио као угледан и богат човек у Харкову, 1832. године. У тих једва шездесет година стали су много образовања, путовања, писања, велико имање у Русији, један орден, једно брдо у Тунгуској области, чланство у многим ученим друштвима Европе. После основне школе у Руми послали су га у Пешту да учи за трговца кожом, али је одатле побегао у Трнаву (Словачка), да пева у црквеном хору. У Шопрону, Сегедину, Пожуну и Бечу учио је средњу „граматикално латинску” школу, физику, права, грчки језик. Треба имати у виду да је „физика” у то време означавала бројне природне науке, оно што је код нас ускоро постало „јестаственица” – данашња географија, метеорологија, астрономија, минералогија, ботаника и зоологија. Наука се тек извлачила из окриља богословских студија – Њутнови „Принципи математике” објављени су неких 90 година раније, на латинском, званичном језику учености.

У Бечу је 1797. године упознао Доситеја Обрадовића и уз његову помоћ од митрополита Стратимировића добио стипендију за студије. У Гетингену је, као први Србин, стекао докторат за две године, постао члан учених друштава у Јени и Лајпцигу. На наговор Доситејев вратио се у Будимпешту и тамо написао тротомну књигу „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј”. Књигу је послао руском цару Александру Првом, а заузврат добио позив да дође у Харков, као професор тамошњег универзитета. Од 1804. године био је предавач, потом и декан и ректор, оснивач тамошњег ученог друштва и члан Царске академије наука. До 1815. године добио је и орден од цара и 25.000 јутара земље и постао државни саветник.

Као велики земљопоседник могао је да се више посвети просветитељском раду, мада је и пре тога већ доста тога написао – први српски сентиментални роман „Аристид и Наталија”, филозофско-поучни роман надахнут Волтеровим „Кандидом” – „Кандор или откривање египатских тајни”, „О личном чувању од удара грома у свим животним приликама”, „О појавама градова и осталог у ваздуху названог фатаморгана”, „Основе физичке географије”, „Основе физичке астрономије”.

У последњој деценији живота објавио је и ове поучне и надасве корисне радове: „О скакавцима и начину њиховог истребљења”, „О одвођењу – деривацији муње и града”, „Систематско излагање о одводњавању подводног земљишта”, „Теоретско-практичне поуке о винарству”, као превод са француског, „О ваздушном камењу /метеорити/ и њиховом пореклу” (прва монографија о метеоритима у свету), „Сербски секретар” (збирка писама, образаца и других облика ученог дописивања).

Током боравку у Харкову Атанасије Стојковић је објавио велики број дела, углавном намењених студентима, писаних на руском језику. Посебно се истиче књига под насловом “О воздушних камњах и јих происхожденији” (О метеорима и метеоритима и њиховом пореклу) објављена 1807. године, настала као последица чињенице да је Стојковићу као професору на универзитету, у руке доспео комад “ваздушног камена” који је 1787. год. пао код села Жигајловка у Харковској губернији. Сматра се да је ова књига прва монографија о метеоритима у свету, а њено објављивање је утицало на развој руске метеоритике.

Говорио је латински и старогрчки, немачки, мађарски, француски, италијански и већину словенских језика. Дописивао се са Хајнеом и Пушкином, с Матeјом Ненадовићем, Карађорђем, Доситејем, Павлом Соларићем. Желео је да напише свеобухватну историју Срба, али у туђини и без доступних извора то је било тешко изводљиво. Последње године проводи у Петрограду и ту, 1824. године, преводи и објављује „Нови завет”. Вук Караџић био је с њим у сукобу због овог превода и потрудио се да умањи углед и значај не само Стојковићевог превода већ и целокупно деловање овог вредног човека.

У Тунгуској области, где је 1908. године експлодирао метеорит, добио је Стојковићево брдо, а код нас, у Руми, Градску библиотеку „Атанасије Стојковић”. У Сремској Митровици основан је 2005. године Фонд „Атанасије Стојковић” који обезбеђује стипендије на различитим нивоима образовања и усавршавања за надарене ученике.

Аутор: Н. Мрђеновић
Извор: Политкин забавник

  • 86
    Shares

Напиши коментар