„Београдски паримејник“, један од најстаријих српских рукописа


Фототипско издање „Београдског паримејника“ који је написан у рашкој области у првој четвртини XIII века, представљено је у Храму Светог Саве у Београду.

Паримејник који садржи одломке из Старог завета, најстарија је књига у власништву Народне библиотеке Србије и један од најстаријих сачуваних српских рукописа.

Управник Народне бибилотеке Србије Ласло Блашковић је рекао да је игром случаја и иронијом судбине сачуван, јер је 1914. украден из Народне библиотеке, те је током немачког бомбардовања 6. априла 1941. био на сигурном.

Министар културе Владан Вукосављевић навео је да је у питању један члан тријаде сачуваних кодекса најраније српске писмености.

„Ускоро ћемо нашем најзначајнијем средњовековном рукопису, Мирослављевом јеванђељу, прикључити 166. лист. У сарадњи са Руском Федерацијом постигли смо договор да се у разумном компромису недостајући део српског културног језгра врати својој кући. То је велика ствар у симболичком смислу и представља једно заокруживање мозаика који чине наши најстарији документи. Вуканово јеванђеље налази се у библиотеци у Санкт Петербургу, тамо се чува на доличан начин“, навео је Вукосављевић.

Београдски паримејник је књига ране српске средњовековне писмености, репрезентативна не само по свом формату него и по облицима слова и богатом украсу. Данас се чува у Народној библиотеци Србије као рукопис из прве четвртине 13. века. Иако постоји у свом крњем облику, са четрдесет посто од некадашње целине, и постојећих 108 листова сведоче о некадашњем, а и садашњем, монументалном изгледу и лепоти.

Шта нам открива ова драгоцена књига?

Паримија на грчком језику означава поучну причу, пословицу или приповедање. У богослужбеном контексту то су изабрани одломци из Старог и Новог завета.

Од 14. века, када се уводи пун текст из Светог писма, Паримејник као посебна књига на богослужењима готово да нестаје, а паримије су придодате минејима и триодима. Данас у цркви имамо читање паримеја углавном на вечерњим богослужењима.

Повољан сплет околности, проналазак Београдског паримејника и његово враћање у матицу, као и вишегодишња истраживања археографа Биљане Јовановић Стипчевић и сарадника из Народне библиотеке Србије и професора Универзитета у Београду променила су слику о улози и значају те књиге и важности проучавања тог кодекса у историји словенског, донекле и грчког паримејног текста.

Сматра се да је Београдски паримејник настао у околини српске средњовековне престонице Рас, у време краља Стефана Првовенчаног.

Поред Мирослављевог јеванђеља и Вукановог јеванђеља, Београдски паримејник заслужује важно место у тријади најстаријих сачуваних књига писаних ћирилицом. На преосталим листовима, којих је укупно 108, препознајемо сачуваних пет заставица и осамдесет иницијала. Линеарне арабеске карактеристичне су за већину. Представе паса и птица, људских фигура и хибридних звери из маште ‒ кентаура, змајева и грифона ‒ обогаћене су сплетовима биљних и геометријских форми. Немају директне везе са текстом уз који стоје, али њихове скривене поруке наслућују се у оквирима античког, хришћанског и источњачког схватања света оног времена.

Паримејник је писан уставним писмом на пергаменту. Украси и слова су изведени углавном мрким, ређе црвеним мастилом. У недостатку података о наручиоцу и писарима, намеће се претпоставка да је био намењен двору, епископској или можда катедралној цркви.

Извор: Н1, РТС
Обрада: Магацинпортал

  • 2
    Shares

Напиши коментар