Едвард Сноуден: Трајни запис

Фото: Снимак екрана Едвард Сновден/Twitter

Сноуден каже како  се сад чак и некадашњи противници слажу да захваљујући тим открићима „живимо у бољем, слободнијем и безбеднијем свету“.

„Непријатељство према мени у САД осетно опада“, каже најчувенији узбуњивач на свету Едвард Сноуден коментаришући однос јавности према њему због објављивања тајних докумената у којима су разоткривене размере програма за глобални надзор америчких и британских шпијунских агенција.

У ексклузивном двочасовном разговору, вођеном у Москви поводом изласка његових мемоара под насловом Трајни досије (Permanent Record), Сноуден каже како се нису остварила злослутна упозорења да ће његова открића довести до страдања невиних људи, па се сад чак и некадашњи противници слажу да захваљујући тим открићима „живимо у бољем, слободнијем и безбеднијем свету“.

У овој књизи Сноуден по први пут износи детаље о свом пореклу и свему што га је водило ка разоткривању тајних програма америчке агенције за безбедност (НСА) и британске централе за тајне комуникације (GCHQ).

Период од 18 година после напада на САД 11. септембра 2001. он описује као „литанију америчке деструкције кроз америчку самодеструкцију, успостављањем тајних политика, тајних закона, тајних судова и тајних ратова… Највећа опасност и даље је пред нама, уз усавршавање потенцијала вештачке интелигенције као што су препознавање лица и образаца… Камера за надзор опремљена вештачком интелигенцијом неће бити обичан уређај за снимање, већ нешто налик аутоматизованом полицајцу“.

Он је забринут због тога што се америчка и друге владе, уз помоћ великих интернет компанија, крећу ка успостављању трајних досијеа о свакој особи на планети, бележећи њихов свакодневни живот. Сноуден осећа да су његови поступци пре шест година оправдани, али у разговору за Гардијан додаје да се помирио с тим да ће још годинама живети у Русији и у складу са тим планира своју будућност. Открива нам да се тајно венчао са својом партнерком Линдзи Милс пре две године у Русији.

Мада би радије био у Америци или држави попут Немачке, опуштен је у Русији јер сада може да живи релативно нормалним свакодневним животом. Мање се плаши него 2013, када се осећао усамљено, изоловано и параноично, у страху да би могао бити мета одмазде америчких агената.

„Био сам неко за кога најмоћнија влада света жели да нестане. Није их било брига да ли ћу нестати одласком у затвор или под земљу. Само су хтели да ме нема“, каже Сноуден. У међувремену се отарасио марама, капа и капута за прерушавање и сада се слободно креће по граду, вози се метроом, посећује галерије и балет, седи с пријатељима у кафићима и ресторанима.

Књига Трајни досије која је изашла у преко 20 земаља описује преломни период који је Сноудена одвео од посла у НСА и ЦИА у Хонг Конг, где је збирку класификованих докумената предао новинарима Гардијана. Документи су открили размере масовног надзора који спроводе САД, УК и њихови савезници. Сноуден је због тога на врху америчке листе тражених особа и, уколико буде ухапшен, прети му вишедеценијска казна затвора.

Америчка влада би могла да заплени тантијеме од ове књиге, али му је значајан предујам већ легао на рачун. Уобичајено несклон разговору о свом приватном животу, Сноуден се отворио и у интервјуу за Гардијан и у књизи, те по први пут говори о свом животу у Москви као и о особи коју описује као „љубав свог живота“, Линдзи Милс.

Анкете спроведене у САД 2013. и наредних година, показале су готово савршену подељеност на оне који су га сматрали за издајника и оне који су га видели као хероја. „Чудно је како после шест година почиње да бледи тај контроверзни имиџ који ме је пратио“. Чак су и они који га приватно не воле спремни да признају да „живимо у бољем, слободнијем и безбеднијем свету захваљујући открићима о масовном надзору“, каже Сноуден.

Један од председничких кандидата демократа, Берни Сандерс, је рекао да би волео да види епилог који би окончао Сноуденов егзил, док је конгресменка Тулси Габард прошлог маја рекла да би му дала помиловање. Уз захлађење односа између Америке и Русије, уминула је и бојазан да би га председник Владимир Путин могао изручити као поклон Доналду Трампу.

Сноуден каже да му је помогло то што га је Русија видела као извор корисног публицитета. „Земљи чији су политички проблеми легендарни, о чијим проблемима с људским правима слушамо сваки боговетни дан, коначно је некако пошло за руком да евидентира један позитиван поен… Зашто би се тога одрекли?“

Премишљао се да ли да мемоаре назове „Ново заувек“ или „Добродошли у заувек“, али се ипак одлучио за наслов Трајни досије јер јасно показује забринутост због начина на који државне и приватне компаније гомилају податке. Као средство отпора, Сноуден заговара законске реформе и примену енкрипције за заштиту електронске поште, четовања и других облика онлајн комуникације. Али то неће бити довољно за супротстављање убрзаним технолошким променама које омогућавају веће нарушавање приватности, каже Сноуден и позива на глобални протест, сличан оном због климатских промена. „Треба да будете спремни да се заложите за оно што желите да се промени“, каже он. „Надам да ће књига помоћи људима да донесу ту одлуку“.

Сноуден (36) живи у двособном стану у предграђу Москве, док за живот зарађује углавном кроз хонораре за предавања студентима, активистима за грађанска права и другима у иностранству преко видео линка. Када је дошао одобрен му је привремени азил и сада има стални боравак, еквивалент америчкој зеленој карти, који се може обнављати на три године, мада каже да је то само формалност.

Запутио се из Хонгконга, преко Русије и Кубе, у Еквадор где се надао уточишту, када су САД поништиле његов пасош и оставиле га насуканог у Москви. Воли да путује, упркос ограничењу на територију Русије, па је посетио градове као што су Санкт Петербург и црноморско одмаралиште Сочи. „Због проблематичне политике руских власти, губи се из вида чињеница да је ово једна од најлепших земаља на свету. Људи су пријатељски настројени и топли“, каже он. „Ништа од свега тога нисам разумео када сам дошао. Био сам престрављен јер, наравно, ово је непријатељско упориште, тако сваки агент ЦИА гледа на Русију.“

Раније је избегавао да тако отворено благонаклоно прича о Русији, забринут како би се то могло разумети код куће у Америци. Срели смо се у једном стану – не његовом – на Цветном булевару, близу градског центра. У непосредној близини се налазе Старбаксов кафе и продавница крофни из ланца Криспy Креме. Сноуден воли брзу храну и каже да Американци не знају да је овде доступно готово све што се може наћи у САД – осим, додаје жалостиво, ресторана Тако Бел.

Историјски, егзил подразумева одсеченост од друштва, „казну гору од смрти“. Али егзил више није то, каже Сноуден. Сад може да разговара са студентима у Њујорку преко видеа, да би се три сата касније укључио на сличан догађај у Немачкој. Описујући себе као „кућног створа“, најсрећнији је када до касно у ноћ седи за компјутером и прича са активистима и присталицама. Временска разлика у односу на САД захтева ноћне сате. Дан пре него што смо се срели, отишао је на спавање у шест ујутру. Зато обично касно устаје.

У књизи Трајни досије описује како су се он и Милс упознали када му је било 22 године, на интернет сајту Хот ор нот где су корисници размењивали своје слике и оцењивали једни друге. Дао јој је највишу оцену, 10. Она њему осмицу. Седам година касније, док се припремао за лет у Хонгконг, није јој рекао да планира да постане узбуњивач јер би је тиме учинио саучесницом. Осећао се лоше јер није знала где је нестао.

Једно од изненађења у књизи јесу делови из њеног дневника. Записи су непосредни и сирови, посебно кад описује бес због његовог изненадног нестанка и сумњу да се виђа с неком другом. Када су полиција и ФБИ почели да га траже, један полицајац је сумњао на њу. Написала је: „Гледао ме је као да сам ја убила Еда. Ишао је по кући и тражио његово тело“. Када се појавила на Сноуденовом прагу у Москви, он је био спреман да добије шамар али му је рекла да га воли и да подржава његову одлуку да буде узбуњивач.

Сноуден у мемоарима пише о свом детињству и тинејџерској опсесији компјутерима и игрицама, као што су Легенда о Зелди и Супер Марио. Као тинејџер, хаковао је једно нуклеарно постројење, а затим рањивости система пријавио властима. Један званичник из нуклеарне лабораторије у Лос Аломосу је назвао његову мајку да му се захвали.

Трајни досије представља детаљан извештај о раду у једној обавештајној служби у 21. веку. Ту нема Џемс Бондова. Сноуден открива да је НСА све чешће запошљавала по уговору, како је и он радио већи део времена, уместо за стално. У школи за обуку шпијуна, наставници су га прозвали „Гроф“ што, како одмах додаје, само звучи егзотично. У ствари, његово понашање их је подсећало на јунака из серије Сезамова улица.

Не сећа се преломног тренутка када је одлучио да постане узбуњивач. Једном је, игром случаја, присуствовао конференцији о кинеском програму за надзор грађана. Више га није напуштала помисао да би, ако Кина то већ ради, исто могла да чини и Америка. Тражио је и нашао потврду.

У филму Оливера Стоуна из 2016, Сноуден је приказан како шверцује документа из НСА тако што је СД картицу величине поштанске марке сакрио на рубикову коцку. Сноуден ово не пориче нити потврђује, свестан да би се једног дана могао наћи на суду: „Рубикова коцка може бити врло корисна да скрене пажњу са онога што се на њој крије“.

У разговору се присетио како су му планови замало пропали пред сам крај. Потајно је гомилао документе на некоришћеном компјутеру. „Зауставили су ме на ходнику док сам враћао ту стару машину и један од супервизора ме питао ‘Шта радиш с том машином?’ Погледам га искрено и кажем: ‘Крадем тајне’“. Обоје су се насмејали. Урадио је управо то.

Хронологија догађаја

21. јуна 1983. рођен је Едвард Џозеф Сноуден у Елизабету у Северној Каролини, САД.

2006-2013. У почетку у ЦИА, а затим као радник по уговору у компанијама Дел и Буз Ален Хамилтон, Сноуден проводи године радећи на сајбер безбедности у пројектима за америчку Националну безбедносну агенцију (НСА).

20. маја 2013. Едвард Сноуден стиже у Хонгконг где ће се неколико дана касније срести са Гардијановим новинарима и уступити им колекцију тајних докумената које је неко време преузимао и складиштио.

5. јуна 2013. Гардијан покреће серију текстова о Сноуденовим открићима о томе како НСА складишти податке о телефонским позивима милиона Американаца, те тврдњама агенције да њен програм Призма има „директан приступ“ подацима Гугла, Фејсбука, Епла и других америчких интернет гиганата.

7. јуна 2013. амерички председник Барак Обама принуђен је да брани програме НСА, тврдећи да су подвргнути одговарајућој контроли правосуђа и Конгреса.

9. јуна 2013. Сноуден излази у јавност као извор открића.

16. јуна 2013. открића су проширена на УК, уз вест да је GCHQ пресретао комуникацију страних политичара током самита Г20 у Лондону 2009, те да британска шпијунска агенција такође има приступ оптичким кабловима кроз које тече значајан сегмент интернет саобраћаја.

21. јуна 2013. САД подижу оптужницу против Сноудена због шпијунаже и захтевају да га Хонгконг притвори ради изручења.

23. јуна 2013. Сноуден одлази из Хонгконга за Москву. Званичници у Хонгконгу тврде да су САД погрешно навеле Сноуденово средње име у захтеву за хапшење, услед чега су били немоћни да спрече његов одлазак.

1. јула 2013. Русија објављује да је Сноуден затражио азил. Своју намеру да затражи азил Сноуден је пренео и властима неколико јужноамеричких држава. Еквадор, Никарагва, Боливија и Венецуела му нуде трајни азил.

3. јула 2013. На путу из Москве, председник Боливије Ево Моралес принуђен је да слети у Беч пошто су европске земље одбиле да му одобре коришћење ваздушног простора, сумњајући да се Сноуден налази у авиону. Задржавање и претрес авиона је трајао 12 сати.

1. августа 2013. Пошто је живео на аеродрому месец дана, Сноудену је одобрен азил у Русији.

21. августа 2013. Гардијан објављује да је британска влада наредила редакцији да уништи компјутерску опрему коришћену за Сноуденова документа.

Децембра 2013. Сноуден се уз папу Фрању нашао у ужем избору за Тајмсову личност године, док преко британске ТВ Канал 4 упућује „Алтернативну божићну поруку“.

Маја 2015. НСА прекида масовно прикупљање података о телефонским позивима у Америци које је Сноуден открио.

Децембра 2016. излази филм Оливера Стоуна „Сноуден“ са Џозефом Гордон-Левитом, Мелисом Лио, Томом Вилкинсоном, Захаријем Квинтом, док уредник Гардијана Алан Расбриџер игра самог себе.

Јануара 2017. Сноуденов боравак у Русији продужен је на још три године.

Јуна 2018. Сноуден изјављује да не жали због својих објава и додаје: „Влада и корпоративни сектор су искористили наше незнање. Сада знамо. Људи су сада свесни. Још увек смо немоћни да то зауставимо, али се трудимо.“

Марта 2019. Ванеса Родел, која је крила Сноудена у Хонгконгу, добија азил у Канади.

Септембра 2019. Сноуден и даље живи на непознатој адреси у Москви док се спрема да објави своје мемоаре.

Аутор: Јуен Макаскил
Превела Милица Јовановић
Извор: Гардијан, 13. септембар 2019. Пешчаник, 08. октобар 2019. Искра, 08. октобар 2019.

Напиши коментар