Иван Миладиновић: Како је створен мит о српској кривици

На слици: „Serbien muss sterbien“ (Србија мора да цркне). Историја се понавља. На слици: мотив са аустроугарске пропагандне дописне карте с почетка Првог светског рата. Пропагандна стратегија српских непријатеља остала увек иста – дехуманизовати Србе и Србију као убице и терористе, да би се произвео легитимитет за насилну војну акцију.

Шта је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да „стојимо на раменима“ оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима?

Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узаврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми с нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости помоћи да боље видимо будућност. Јер већ сутра, данас ће бити јуче.

Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост.

Средином деведесетих година прошлог века амерички новинар Питер Брук, ваљда једини из новинарске бранше с оне друге стране Атлантика који је понешто више разумевао кркљанац у „балканском лонцу“, једном приликом је написао: „Кад Срби нападну Хрвате, криви су Срби! – Кад Срби нападну Муслимане, криви су Срби! – Кад Хрвати нападну Србе, криви су Срби! – Кад Муслимани нападну Србе, криви су Срби! – Кад Хрвати нападну Муслимане, криви су Срби! – Кад Американци нападну Сомалце, криви су Срби!“

Ових неколико духовитих натукница готово да суштински објашњавају однос према Србима који траје безмало читав један век. Наметнута, измишљена кривица Срба за све што се дешавало у овом делу Старог континента, нажалост, траје до ових дана.

Тај однос према Србима биће подједнак како у Европи, тако и у првој и другој Југославији. И не само то, колективну кривицу Срба за све недаће васцелог света прокламоваће и прва комунистичка држава – СССР, као и њена творевина Коминтерна, која је била организација свих комунистичких партија света. И сви они у домену својих интереса смишљали су казну за овај „реметилачки народ“ на Балкану.

Немачка постверсајска офанзива

А све је започело после Првог светског рата, из кога ће (ти исти) Срби изаћи као једна од земаља победница, и када је последњи немачки цар Вилхелм II, приликом абдикације, рекао: „Срамота, шачица Срба је одлучила рат!“

Пола године доцније, на Париској мировној конференцији, закључен је Версајски споразум између савезника Антанте и Немачке. Немачка је, у складу с овим уговором, признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара, и да победничким државама да сву своју трговачку морнарицу.

Укупна сума је била огромна. Дисциплиновани, педантни и пословни, Немци одмах ступају у акцију. Циљ је да са себе скину одговорност за избијање рата. Ангажују огроман корпус научника. Новац се није штедео. Ређају се научни радови, летописи, часописи, докторске дисертације, књиге… Најагилнији у овом научном и добро плаћеном заносу су Американци. Данас постоји много докумената који доказују ове тврдње, а посебно књига „Посезање ка светској моћи“ Фрица Фишера, немачког историчара који се бавио узроцима Великог рата.

Први корак у овој операцији је био да се докаже да је Србија организовала атентат на престолонаследника 1914. у Сарајеву. Други корак је био да се сва кривица и одговорност пребаце на царску Русију, која је објавила рат Аустроугарској по њеном нападу на Србију. Порука је јасна: доказати да Немци не сносе одговорност за избијање рата и самим тим се ослобађају плаћања ратне штете.

Анатема на Србију је бачена

Све конструкције о прагреху српске државе преузимају немачки и аустријски марксисти који су се свили око „црвене Русије“, Лењина, Троцког, Стаљина и диктатуре пролетеријата. Наравно, и с кључним позицијама у главном штабу Коминтерне. Они исти марксисти који ће у парламентима Немачке и Аустроугарске, у освит прве светске катаклизме, гласати за ратне кредите, док ће социјалдемократе с Димитријем Туцовићем на челу, у Скупштини Србије, дићи руке „против“.

Став Коминтерне је јасан. Југославија је вештачка, версајска творевина, Срби су хегемонисти који уживају привилегије на експлоатацији осталих народа, и свим средствима ту државу треба рушити. Полемика између Симе Марковића, једног од челника и оснивача Комунистичке партије Југославије, и Јосипа Висарионовича Стаљина, о природи и настанку државе Јужних Словена, даће ветар у леђа Коминтерни, па самим тим и руководству КПЈ.

Све доследније се кристалише став да је стварање версајске Југославије била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске. Србија је за њих она територија коју ће пола века касније њихови наследници назвати „ужа Србија“. На челним позицијама у КПЈ је све мање српских комуниста. Многи од њих који су били у Совјетском Савезу се изјашњавају да су Хрвати или Црногорци.

Све ово се озваничава најпре на Трећем конгресу КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године, а права мера Србији и Србима је узета октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Тада је донета одлука о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине и њеном присаједињењу Мађарској. Свим националним мањинама – Албанцима, Мађарима, Бугарима… – признато је „право на отцепљење и оружани устанак“. Црногорци и Македонци су проглашени нацијама.

Резолуција о сељачком питању

На Дрезденском конгресу донесена је и резолуција о сељачком питању. За сељаке из Србије је речено да су они у функцији великосрпске хегемонистичке буржоазије. А гле чуда, у току одржавања конгреса, од 3. до 15. новембра, у Рачи Крагујевачкој и околним селима долази до побуне сељака, оних који „експлоатишу сељаке из других делова Југославије“. Разлог побуне је њихов катастрофалан социјални и економски положај. Жандармерија је ову буну Шумадинаца брзо и ефикасно угушила. У годинама које ће наступити народ из овог краја ће из револта углавном гласати за Хрватску сељачку странку.

Прочитај још: Сто закрпа сељака из Шумадије

После Дрезденског конгреса, КПЈ је подржавао све националистичке покрете против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе. У септембру 1932, кад усташе организују тзв. Велебитски устанак, КПЈ прогласом у партијском органу „Пролетер“ поздравља усташки покрет и ставља се потпуно на његову страну. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“.

У затвору Лепоглава почетком 1934. долази до стварања Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице, били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић… О овој сарадњи сведочи и публикација „Робија – записи хрватских народних бораца“, објављена у Загребу 1936. године.

„Тамница народа“

Они ће заједничку државу прогласити „тамницом народа“. Међутим, листајући статистичке податке из година између два рата, могу да се уоче крајње занимљиви подаци који на најбољи начин илуструју да ли је Краљевина била „тамница народа“ или је то била идеолошка парола комуниста и њихових савезника из националистичких и терористичких организација.

Опљачкана до голе коже, и сва у ранама, Србија је с великим надама ушла у нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, после 1918. долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији. Да овде није реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација „Наша домаћа привреда“, објављена 1929. године. Аутори ове студије, инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић, износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији 1910. године било је око 90 индустријских предузећа с више од 50 запослених радника, а 1929. пет пута више. На крају треће деценије прошлог века Словенија је била много развијенија од Хрватске и Славоније.

Србија, нажалост, није могла с њом ни у ком погледу да се пореди.

Словенија и Хрватска су у време Аустроугарске биле неразвијене и имале су апсолутно подређену улогу у односу на аустријску и чешку индустрију. Захваљујући оснивању Краљевине СХС, створени су сви услови за нагли успон предузећа у тим крајевима. За тих десетак година српска индустрија је обновљена за свега 40 одсто у односу на 1910. годину.

До немачке окупације 1941. године, улагања у индустријска предузећа у Србији нису се битније поправила. Индустријски раст је био мало већи него првих година по завршетку Великог рата, али статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији, до 1941. улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара (у Словенији – 697.000). Економисти који су се бавили овим проблемом дошли су до података да се Словенија у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала 2,8 пута брже од Србије, а 1,9 пута брже од Хрватске.

За тренутак вратимо време уназад, на прву деценију 20. века до избијања Великог рата. Поред аустроугарског упињања из петних жила да се спречи или успори привредни развој Србије, нарочито индустрије, десило се нешто сасвим друго. У том периоду основано је 347 нових индустријских предузећа, са четири фабрике великог капацитета. Отворено је 55 рудника угља и метала, многе занатске радионице развиле су се до степена фабрика и изграђени су километри и километри нових железничких пруга.

Забележен је финансијски процват: на крају 1911. новчани заводи у Србији имали су више од 250 милиона динара уплаћеног акционог капитала. Те исте године у индустријска предузећа било је уложено 115 милиона, а претходне 82 милиона динара. Вредност индустријских производа била је 142 милиона, што је био огроман раст у односу на 1910, када је износила 74 милиона динара.

У Уставотворној скупштини на редовном заседању, 31. маја и 1. јуна 1921. године, посланик Комунистичке партије Живота Милојковић изнео је податак да је Србија у заједничку државу ушла без три петине свог народног богатства?

Прочитај још: Хрватска се градила на рачун Србије

Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узаврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми с нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости помоћи да боље видимо будућност. Јер већ сутра, данас ће бити јуче.

Озваничење идеја са Дрезденског конгреса

Модел српске кривице пренет је и у нову Титову Југославију. У време принудног откупа пољопривредних производа који је трајао седам година, све до 1952, Србија је била крваво оптерећена и давала је две трећине целокупног откупа у Југославији. Када се Нешковић супротставио том односу, на једној расправи највишег руководства, Броз му је запретио да ће га послати у Сибир и рекао му је да је његова сељачка политика кулачка. Нешковић је устао и напустио састанак. Ђилас и Ранковић су трчали за њим да га врате назад. И приликом доношења првог Петогодишњег плана и у току његове реализације истицао је сумњу да Кидрич и Лескошек раде на штету НР Србије, а у корист Словеније.

Шездесетих година прошлог века Слободан Пенезић Крцун је Словенцима јасно стављао до знања да зна како они извозе два и по пута више робе него што су у стању да произведу. Роба из Србије је одлазила у Словенију, тамо спремана и дотеривана за извоз…

Идеје с Дрезденског конгреса су дефинитивно озваничене већ легендарним Уставом из 1974. којим је Србија сведена на „ужас“, како је народ називао појам „ужа Србија“. Коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ меру практично је остварена. Улога Срба у тим процесима није занемарљива. Још је Стеван Сремац давно забележио једну чудну особину нашег менталитета: „Кад Србин хоће да се покаже да је објективан, он пређе на противничку страну!

Распад земље деведесетих година активирао је деценијама смишљане казне за Србе. За све, ама баш све што се кувало у „балканском лонцу“, искључиво су поново били криви Срби.

Кажњавање Срба као вечитог реметилачког фактора није се више сводило само на потирање српског националног бића. Овог пута примењен је пакленији план. Бомбардовању најважнијих индустријских комплекса, чији је циљ пре свега био уништавање економије, придружен је неолиберални концепт. Неконтролисана приватизација и ликвидација успешних предузећа довели су до тога да имамо разорену привреду, осиромашени народ и банкротирану основу за наш преко потребан брзи економски преображај.

И пореде свих порука да заборавимо прошлост и историју и да се бавимо будућношћу и просперитетом, и колико год те поруке биле конструктивне и плодотворне, не смемо да заборавимо како, зашто, због чега и од кога смо доведени ту где јесмо. За наук, да не понављамо исте грешке.

После толиких лутања, заблуда и националних трагедија, морамо да се одупремо покушају да нам се наметне јарам геноцидности. Да ли ће господари света успети у томе, умногоме зависи од нас.

Можда нам у томе помогне анегдота када је министар одбране Енглеске, уочи рата с нацистичком Немачком, дошао код премијера Черчила с предлогом да се повећа војни на рачун смањивања буџета за културу, а овај цинично рекао: „А чиме ћемо онда, г. министре, да се бранимо?“

Извор: Печат, Новости

  • 182
    Shares

Напиши коментар