Историјска читанка: Глас уједињења Срба са Хрватима и Словенцима

Један од ријетких српских интелектуалаца који је био против уједињења Срба са Хрватима и Словенцима, био је Лазар Томановић, који је био на највећим државним функцијама у вријеме Краљевине Црне Горе. Ево шта, између осталог, пише у његовом тексту „Ми се варамо“ из 1926. године

Измислили смо „троимени народ“, „државу Срба, Хрвата и Словенаца“, „југословенску књижевност“, сматрајући да ћемо тако учврстити заједничку државу. А то су све бесмислице. Само здрав разум може нешто трајно створити.

Какав троимени народ? Да ова три народа немају своју прошлост, него да су се ујединили у доба њиховог варварства, назвали би се Југословенима и тада би то био један народ!

Али, Срби и Хрвати, када су заузели као варвари ове земље, Срби се нађоше под упливом Византије, а Хрвати под упливом Запада. Тако се разликује прошлост и садашњост Срба и Хрвата. Није то њихова заслуга, него њихова разна судбина.

И вјековима су се слијевале њихове тако различите психе. Српска је била тако јака, да је српски народ, заробљен и раскомадан под туђином, сачувала у душевном јединству, сјећајући се златног доба Немањића и изгубљене Косовске битке. Тако је опет ускрсла Србија.

Психа хрватског народа развија се вјековима у Краљевини Угарској у Хабзбуршкој монархији. У то доба борјила се само феудална господа у Европи. Па су тако у хрватском Сабору били феудалци, Ту је прво мјесто заузимала феудална црквена господа. Из цркве се ширила просвета као и у Византији.

Тако су данас ове двије спихе дошке у сукоб у нашој држави. Хрвати сматрају да је српски народ робовао под Турском. Ту се варају. Под Турском, Цариградска патријаршија је уживала сву слободу дјеловања на црквнеом пољу исто као за вријме Византијског царства. Она је била држава у држави. Она је та своја права на нашем терену вршила преко своје шћерке Пећке патријаршије све докле су допирале турске границе.

Најзад, требало би да Хрвати знаду да је Господар последње српске државице основао своју престоницу у оном склопу планина између Скадарског блата и Которског залива, под доминантним Ловћеном, и ту сачувао континуитет српске државне мисли. Па су све очи заробљеног народа биле упрте у Црну Гору.

Па се један цетињкси владика Раде појавио, којега је цијело Српство прогласило српским генијем! Он је најсјајнији и најтрајнији документ што је била Црна Гора.

Данашња Србија постојала је у души српскога нрода од када се Карађорђе појавио. Зато га је Његош назвао Оцем Србије. Србија је, као савезница Великих сила, изашла као побједник Првог свјетског рата. Него је она ту погријешила што се није задовољила једнодушним српским народом, него је прихватила још Хрвате и Словенце, који остадоше између Угарске и Италије насред пута послије нестанка Аустрије.

Сада у новоствореној држави, Загреб би да настави монстроузну аустро-угарску политику против „азијатске“ политике Београда… Ту они долазе у сукоб. То је узрок и становиште Загреба у његовој борби против Београда. То је анахронизам у Европи просвијећеној начелом народности, које ју преображава.

А српски народ није плод Азије него Византије која је и Европу препородила! Прошлогодишњи Конгрес византолога у Београду то је потврдио за свакога ко има очи да види – youd erat demostrandum!

Лазар Томановић (1845-1932), рођен у Лепетанима, уредник „Гласа Црногораца“, судија Великог суда на Цетињу, предсједник Владе Црне Горе (1907-1912), министар спољних послова, сарадник великог броја српских часописа, првак Српске народна станке и посланик у Далматинском сабору.

О својој националној припадности је написао: „Залуд бих ја био Србин од најчистије крви и језика српскога, када би у мени била душа туђинска.”

Такође је познат по својој изјави, датој 1910. године у својству председника владе, приликом проглашења Краљевине Црне Горе: „Митрополија цетињска једина је Светосавска Епископска Столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије.“

(из Мемоара Лазара Томановића који су недавно изашли из штампе у издању Народног музеја Црне Горе и и ЦИД-а)
Извор: Седмица

  • 13
    Shares

Напиши коментар