Комунистичко затирање грађанства у Србији 1944-1945.

Сремски фронт: Мобилизација младих Београђана и њихово слање на Сремски фронт није био само неопходан облик завршнице рата с практично већ побеђеним окупатором него и један од видова завршнице класног рата са српском буржоазијом

Сталеж је тек изашао испод револуционарне машине, повесне комбинације пресе и строја за млевење меса. Био је изгужван, измрцварен, искасапљен. Многе породице су још жалиле стрељане или на Сремском фронту убијене[1].

Многе су жртве текућег класног рата, будности власти и њених родољубних достављача, у којима Зиновјев види природне производе ране младости комунизма, а ја касне последице природног људског неморала [2] и зилотске примене хуманистичких начела реалног социјализма. Неке имају своје по гробљима, неке по утринама, неке по затворима, многе напољу, у заробљеништву, међу дисплацед престонс или изгнаницима, бегунцима, емигрантима, а извесне, у заблуди, очекују да се врате из историјске реке без повратка која их је једне ноћи однела.

Закон о преступима и злочинима против српске националне части, донет 11.новембра 1944 – одлука о оснивању суда, не и стриктни прописи о његовим овлашћењима – аплицира се с подједнаком жестином на стварне и измишљене колаборатере и оне којима, под било каквим изговором, ваља спречити гласање за прву Конституанту.

Конфискације, национализације, експропријације, уз аграрну реформ, довршиле су материјално руинирање грађанства што га је започела окупација. Њен професионално политички слој, осим неколико “некомпромитованих” изузетака (фирма Грол & Шубашић), од Британаца дарованих режиму, “у коме лично неће живет”, да с њима озваничи рођење, а после да их на ђубре баци, минуциозно је елиминисан.

Банкарско-индустријски такође. Трговачки, и то једино у области малопродаје и накупа, једва се одржава под хроничном хајком државне пропаганде и антишпекулантских закона. Земљопоседника, после нерационално замишљене и ad hoc бољшевичке догме изведене агратне реформе. Официрски сталеж је или ван земље или ван службе, ван поверења у сваком случају. Део чиновничког, поглавито нижег, служи, али на местима испод њихових професионалних способности и захтева каријере. Део вишег дели судбину политичара умировљених законом, страхом и губитком илузија.

Слободне професије, како која, боље стоје. По природи позива прилагодљивији и себичнији, уметници, скулптори, градитељи, музичари, поготов монументалисти, они “који дувају у дипле, а не предају етику”[3], цеде из свог дара прву српску мртворођенчад социјалистичког реализма и патриотског романтизма. Уметницима речи је теже, осим ако не припадају грађанској надреалистичкој школи која живи од предратних услуга Партији, између имитације западњачких култних узора, идолопоклонства источњачкој политичкој пракси И профилактичне опозиционе шмире.

Научници су срећни ако се, као астрономи, физичари, хемичари или математичари, баве мртвим предметима и живим законима што њима управљају, а не морају се, као несрећни историчари, петљати с мртвим људима и дијалектички објашњавати зашто су мртви кад је по свему требало да буду у животу; или философима, чија је наука, мајка људске мудрости, претворена у окућницу за један сумњиви друштвени поредак.

Професори певају по партитури добијеној од Агитпропа, или не певају уопште. Адвокати се држе ако су на слободи и ако могу тамо да остану. Најбоље је лекарима, они не требају само буржоазији, и инжењерима, јер и фабрике не требају само бившим власницима.

Револуција делује као машина за млевење меса и као преса. Смањује, али и сабија оно што кроз њу успе живо да прође. То постаје чвршће, стабилније, отпорније. А и безбрижније. Упркос терору, шиканама, ограничењима и немаштини, односно можда баш њима благодарећи, владала је међу нама, у ексклузивним забранима грађанског гета, нека распуштена, разуздана, хедонистичка, скоро децамеронска атмосфера.

Фирентинска млада буржоазија је, према Boccacciou, утекла од куге XIV века из града, проводећи се, док је свуда око њих харала пошаст. Ми од револуције, куге нашег доба, нисмо побегли. У њеном смо граду продужили да живимо као да је нема. Али да се за њу зна, и да зато сваки дан ваља до дна исцрпети, свако уживање без уздржавања искусити.

Борислав Пекић, Године које су појели скакавци. Друга књига, странице 221-223. Лагуна

На краће пасусе “исецкао” приређивач (МЗ) ради лакшег читања.

Прочитај још:

Већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама невиних жртава комунистичког терора
Историја о којој се ћутало: Друго лице „народних хероја“
Озна плански убила 35.000 људи у Србији!
О злочинима комуниста током и после Другог светског рата

Извор: Макроекономија

____________________________

[1] У моје време причало се да мобилизација младих Београђана и њихово слање на Сремски фронт није био само неопходан облик завршнице рата с практично већ побеђеним окупатором него и један од видова завршнице класног рата са српском буржоазијом, за коју се погрешно претпостављало да још није побеђена. Рђаво опремљени и наоружани, неувежбани, погрешно вођени, праћени неповерењем властите команде, они су се нашли пред немачким ветеранима у једној од последњих контраофанзива, лабудовој песми немачке бојне славе. Број погинулих био је у апсолутној несразмери и са војним циљевима и са извојеваном победом. Најпотреснији део књиге Слободана Селенића Очеви и оци томе је посвећен.

[2] Александар Зиновјев, Полет наше младости, Просвета, Београд 1985, стр.49 и даље.

[3] Позван да 1941. потпише антикомунистички апел, једном угледном композитору професор М.Ђурић је одговорио: „Ви, господине, можете, ви свирате у дипле, а ја предајем етику.“

  • 158
    Shares

Напиши коментар