Почео сакупљајући шумске плодове, а данас има преко 20 својих производа и хладњачу…

Фото: Звездана Глигоријевић

Пре двадесет година Мирко Богојевић из ужичког села Поникве почео је са сакупљањем шумским плодова, а данас има преко 20 својих производа, хладњачу, а за неколико месеци ће отворити и своје етно село.

Мирко Богојевић је деведесетих година прошлог века био без посла, па је одлучио да крене у посао са шумским плодовима. Каже да је на почетку ишло солидно, да се тада куповало и трговало. Тек 2000. године је почео да прерађује шумске плодове. То је посао са којим се највише бавио и каже да га највише воли.

„На жалост, у нашим крајевима више нема ко да бере печурке, купине, шипурке, клеку, иако је то јако уносан посао. Дошло је време да купујем све те печурке на територији западне Србије и мање имам, него што сам имао некада само у ужичком крају. Има тих плодова, али опет кажем, нема ко да бере. Управо због тога што није било довољно печурака, прво сам направио хладњачу од 100 тона за откуп малине, а данас је њен капацитет 700 тона. Радимо, али задње две године нису за похвалу нити са ценом откупа, нити са ценом нашег рада. Чекамо поново годину која ће надокнадити све то. Сада имам између 18 и 22 радника и око 20 својих производа од шумских плодова,“ каже Мирко.

Храна из шуме у свакодневној употреби

Мирко је своју породичну фирму „Сабља“ основао 2009. године, која се првенствено бави откупом и прерадом шумских плодова и пољопривредних производа.

Труде се да како каже одрже традицију и да храну из шуме, спремљену на њихов начин и посебним специјалитетима врате у свакодневну употребу. Праве ајвар у коме је 50 одсто вргањ, а 50 одсто паприка. „Имамо сушене, па млевене печурке на каменом млину. Сва та наша паковања су мања, па рецимо тај прах од печурака вргања, лисичарке или црне трубе су паковања од 30 до 50 грама, а веома је здрав и хранљив. У Србији нисмо имали доступност таквим производима, јер ретко их ко пакује за српско тржиште, углавном се извозило. Такође, мало њих у Србији зна колико су печурке добре за здравље, да су антиканцерогене. Не користе се шумски плодови само за лекове. У Европи се издваја много новца за храну од шумских плодова, а код нас је још увек приступачна и нису велике цене,“ каже наш саговорник.

Са 25 производа снабдева неколико радњи и ресторана

Њихови производи су ручни рад и зато раде у мањим паковањима. Хоће кажу свој бренд, да имају 25 производа са којима снабдевају неколико радњи и ресторана. Када буде отворио етно село ти производи ће бити изложени за госте. Поред ајвара ту су салате са козјим сиром, вргањем и маслиновим уљем, сушене печурке и слично. Има и залеђен програм, шумски микс од малина, купину, боровницу и шумске јагоде. Поред тога праве џемове, у ствари то је пекмез јер је печен и не раде на кувању, осим шипурка. То је рецепт како су старе баке спремале, у коме су комади воћа. Тако су направили пекмезе од: шљива, купине, малине и шумских јагода.

„Залеђени програм и пекмези су нешто што већ има у Србији, али то правим да употпуним колекцију. Ако кренем на сајмове највише успеха очекујем од ситно млевених печурака и ајварчића. Иако већ постоји потражња за тим производима, ја не могу да ширим тржиште, јер немам серијску производњу. Као што сам рекао све се ради ручно и не треба покварити прозивод по сваку цену. Могуће да касније повећам производњу, али то ће опет сигурно бити ручни рад,“ каже Мирко и додаје да је и на амбалажи радио пуних шест месеци, како би била примамљива за очи, али и да одговара ономе што је унутра и да не буде велико паковање. Тврди да отворена теглица може да стоји месец дана и то не у фрижидеру.

Од кућице за одмор до етно села

И док је напорно радио и стварао своју породичну фирму, упоредо је тражио начин да се одмара. На око километар од хладњаче, на Папића брду, изнад аеродрома Поникве, које је на 985 метара надморске висине, има парцелу од око пола хектара. Ту је видео свој мир, те је почео да гради једну кућицу од камена и дрвета за одмор. Градио је три године и посећивало га је доста пријатеља. Ту је посебно дошла до изражаја његова љубав ка кулинарству, те је привлачило све више људи. Направио је и своју фуруну за печење хлеба. Увео је струју, направио и асфлатирао пут, а пошто је тај део пун воде, није му било тешко да пронађе бушотину и снабдева се водом.


„Када сам све то урадио, решио сам да направим конобу за раднике и подигнем још шест кућа. Та коноба нам је некако постала мала, има 30 места, јер су почели све чешће да ми долазе и пријатељи, а и многи који туда шетају па сврате да се одморе. Сада ту имам осам објеката, међу којима и ресторан за 80 гостију. Долазе пријатељи, организују неке прославе. Планирам да направим још три кућице, дечје игралиште и затворени базен. Смештено би могло да буде двадесет гостију и тако бих уоквирио програм мог етно села. Гостима би могли да понудимо и планинску и летњу идулу. Не зна се када је лепше да ли у лето или зими, а близу је града на неких 15 км од Ужица. Требало би да етно село отворим на пролеће идуће године,“ каже Мирко.

Мирко се неће зауставити на томе, јер би волео да државно земљиште са шумом површине од 300 ха, које се граничи са његовом имовином, узме под закуп на најмање 50 година или да буде партнер са локалном самоуправом. Створио би комплетно задовољство за све који уживају у природи. Ту се налази једно мало вештачко језеро, које би могло да се среди и служи за спортски риболов. Блага падина била би идеална за ски стазу за почетнике. То су идеје, које ће Мирко сигурно остварити, јер све ради са великом љубави.

Аутор: Звездана Глигоријевић
Извор: Агроклуб

  • 14
    Shares

Напиши коментар