Још једно „достигнуће“ хрватске продукције: Филм „Дечије прихватилиште Сисак”

Усташки логор у Сиску – деца испред бараке

Председник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта оценио је да се докуметарним филмом „Дечје прихватилиште Сисак” још једном фалсификују догађаји током којих су у НДХ страдала козарачка деца и негира геноцид над Србима.

Линта је у саопштењу оцењује да је у Хрватској редовна и нормална појава да се јавно негира геноцид над српским народом који је почињен за време НДХ и да се у тој земљи „слободно објављају и одржавају промоције ревизионистичких књига и филмова чији је циљ да се Јасеновац прикаже као радни логор у коме су логораши имали пристојне услове живота и гледали позоришне представе и бавили се спортским активностима”.

Додаје да се објављују и књиге и текстови у којима се негира геноцид над српским народом почињен на бројним другим местима широм НДХ, као и да није законски санкционисано јавно негирање геноцида над Србима, што је, наводи, само један у низу доказа да је темељ данашње Хрватске усташтво и НДХ.

Прва деца су у логор стигла 3. августа 1942. године. Тада је у логор доведено 906 деце[4]. Већ сутрадан, 4. августа долази још 650 деце. Трећа група деце у логор стиже 6. августа и у њој се налазило 1.272 деце. У току августа и септембра 1942. године је у логор доведено још 3.971 дете које је одузето од Срба који су одабрани за присилан рад у Немачкој. У периоду између 3. августа 1942. и 8. јануара 1943. године у Сиску је било затворено 6.693 српске деце

Линта сматра и да је крајње вријеме да се сними филм Деца Козаре, како би се на истинит начин приказала трагедија.

Линта је у саопштењу навео да је током офанзиве, која је почела 10. јуна 1942. године на Козари сатрла скоро све српско, да је на подручју Козаре и Поткозарја убијено око 40.000 српских цивила, а око 70.000 протерано и одведено у логоре.

Додаје да мноштво докумената, изјава људи и сведочанстава потвђују неспорну чињеницу да је у Сиску био прави усташки концентациони логор за децу, а не дечије прихватилиште.

У логору је од августа 1942. до јануара 1943. године било затворено око 7.000 дечака и девочица, Срба са Козаре, али и са Баније, Кордуна, Славоније и других подручја.

Активиста Црвеног крста Анте Думбовић је водио евиденцију према којој је из логора враћено родитељима или блиским рођацима око 1.200 деце, док је око 2.200 деце предато грађанима Сиска и околине на прехрану. Тачан број умрле деце никада није утврђен. Думбовић је у току пет месеци 1942. забележио 1.630 умрле деце. Помињу се и подаци од 1.152 сахрањене деце, односно 1.214 умрле деце. Након завршетка Другог светског рата гробар Фрањо Видец је изјавио да је број умрле деце у сандуцима увек био већи од оног који је стајао у евиденцији, док мала деца уопште нису ни пописивана.

Линта наводи и да је дечји логор у Сиску био неколико месеци место ужаса и страве, да сведочења говоре да су деца била гола и боса без покривача и да су лежала су на голим подовима и бетону или са нешто мало сламе, као и да је смртност деце због стравичних услова живота и заразних болести била велика, преноси Танјуг.

Сведочење др Маргулиса
Почетком 1942. године др Маргулис, лекар из Осијека, премештен је у тзв. „Дечије прихватилиште“ код Сиска, где је било око 3.200 српске деце. Децу је нашао у очајном стању, смештеној у једној рђавој згради чији је под био од цигала. Лежала су на слами, заражена тифусом и дизентеријом. Слама је била загађена и зараза је захватила готово сву децу. Др Маргулис је писмено затражио од шефа лекара једног Хрвата, којег није хтео именовати, да се слама промени. Овај му је међутим у претећој форми одговорио да НДХ „не може себи дозволити такав луксуз да промени сламу“. И тако је свих 3.200 српске деце помрло од опаких болести у „Дечијем прихватилишту“ где су се из специјалних хуманитарних „хрватских обзира налазила два лекара“.

Извор: srb.news-front

  • 23
    Shares

Напиши коментар