Ко су биле жене Јосипа Броза и Драже Михаиловића?

На фотографији са леве стране можете да видите Јосипа Броза Тита са његовом четвртом женом Јованком Броз, рођеном Будисављевић, док је са десне стране надгробна плоча са гроба Јелице Михаиловић, рођене Бранковић.

О нечијем карактеру много говоре и емотивне везе и бракови које су одређене значајне историјске личности имале.

Овде не говоримо о политичким браковима крунисаних глава и чланова владарских породица—који су се често закључивали на основама које немају много везе са емоцијама, физичким или карактерним особинама оних који су у такве бракове ступали.

Међутим, код историјских личности, које нису носиле бреме политичких бракова, па су они били плод потпуно или релативно слободног избора, ти бракови умногоме указују на то какав је ко био човек.

Овде ћемо да упоредимо брачне и ванбрачне везе две кључне личности и антипода српске модерне историје, чији избор и даље и то парадоксално раздваја српски народ. Дакле, говорићемо о емотивном животу маршала и доживотног председника (еуфемистички назив за диктатора) Јосипа Броза Тита и начелника Врховног штаба војске и морарице Краљевине Југославије генерала Драгољуба Михаиловића.

Хрват и комуниста Јосип Броз Тито потиче из етнички мешовитог брака између Словенке Марије Јавершек (родом из села Подсреда код Козја у Штајерској) и оца Фрање Броза (из Комровца у хрватском Загорју). Услед великог сиромаштва ове аустроугарске сељачке породице, Јосип Броз је своје детињство пред полазак у основну школу провео код свог деде по мајци у Словенији, па је његов матерњи језик заправо био словеначки, док је хрватску верзију кајкавског језика научио тек када је пошао у школу у Кумровцу, у који се вратио и где је понављао један разред.

Јосип Броз Тито је због свега тога имао приличан проблем приликом учења да правилно говори српски језик, те је због свега овога деловао као смотан и врло неубедљив говорник. Чувени српски историчар уметности и академик родом из Загреба—који је притом био и изданак једне од најзнаменитијих српских породица у Загребу—Дејан Медаковић, тврдио је како је говор Јосипа Броза Тита типичан загорско-хрватски кајкавски језик, с обзиром да је он јако добро познавао те људе, јер је у хрватском Загорју његова породица имала огромно имање са летњиковцем, које су одржавали управо ти загорски сељаци, чији говор му је остао у глави читавог живота.

О томе да се највећи син југословенских народа и народности—на велико разочарење српских комуниста, посебно књижевника Добрице Ћосића—сам изјашњавао као Хрват, а не Југословен, почев од Осмог конгреса Савеза комуниста Југославије из 1964. године када је у рубрику националност унео своје национално припадништво хрватском народу, овога пута нећемо трошити речи.

Јосип Броз Тито се званично женио четири пута, са још једном женом је живео у ванбрачној заједници, са другом је постојао покушај живота у ванбрачној заједници, док су познати и бројни други примери његовог неверства и склоности ка љубавним авантурама.

Прва жена Јосипа Броза била је Рускиња Пелагија Денисова Белеусова из Омска у Сибиру. С обзиром да је већ током 1915. био рањен и заробљен у Буковини (данашња Украјина), по добијању статуса ратног заробљеника, Јосип Броз се лечи на неколко места у Русији, да би коначно био пребачен у Свијажск у близини Казања, где је упознао своју будућу супругу Пелагију.

Претходно, пошто су Руси познати као врло образован народ који негује високу културу, Јосип Броз је кроз познанство са неколико болничарки научио руски језик, први пут је био у прилици да прочита руске класике, а тада је научио и основе свирања клавира.

У тренуцима његовог упознавања са Пелагијом, двадесетчетворогодишњи Јосип Броз почео је да се забавља са такорећи дететом од 13 година, а у тренутку њиховог венчања, Јосип Броз је имао 25, а Пелагија 14 година!!!

Пошто у царској Русији Црква и држава нису биле одвојене, једини начин да се венчају био је у Православној Цркви, а у чему су Јосип и Пелагија након доста мука успели, венчавши се у Омску 1916. године. Чињеница да се венчао у Православној Цркви никада није јавно помињана.

Године 1920. Јосип и Пелагија се поново венчавају пред матичарем—с обзиром да бољшевичке власти нису признавале црквене бракове, а младенци су планирали да напусте бољшевички Совјетски Савез и населе се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. По повратку у Хрватску, услед сиромаштва породице Броз, младенци врло тешко живе. Њихово прво троје деце Хинко, Златица и још једно мртворођено дете, нису поживели. Четврто дете, Жарко Леон Броз је преживео.

Јосип Броз се селио са једног радног места на друго када је као активиста забрањене комунистичке партије (због тероризма и најаве смењивања власти насилном револуцијом) почео да се бави штрајковима и синдикалним организовањем све до одласка на робију 1928. године. Осуђен је због илегалних, револуционарних комунистичко-терористичких активности, док га тада због сиромаштва и напушта Пелагија, која се са сином сели назад у Совјетски Савез, где је била приморана да га остави у сиротиште. Пелагија и Јосип Броз се званично разводе 1936. Она се касније удала за фотографа Петра Рогуљева и добила је још једну ћерку, но други муж јој нестаје у крвавим Стаљиновим чисткама, због чега је и она је 1938. године ухапшена провела две године у затвору. Пелагија је још једном била ухапшена 1948. током Титовог сукоба са Стаљином када је осуђена на десет година затвора. Пуштена је из затвора 1957. и умрла је 1968. у једном предграђу Москве.

Прочитај још: Тито „откуцао“ (чак и своју жену), а Стаљин ликвидирао 500 првака КПЈ!

Друга жена Јосипа Броза била је Јохана Кениг, која је користила и своје конспиративно комунистичко име Луција Бауер. Овај брак је надвијен велом тајни и о њему се врло мало зна.

Јохана Кениг је рођена у Немачкој 1914. године, а пре удаје за Јосипа Броза је већ била удата са 19 година за младог немачког комунисту Ернеста Вабру, са којим је добила ћерку. Пошто су њеног мужа нацисти ухапсили и осудили на смрт, убрзо по доласку на власт, она се већ 1935. године, као 21-огодишња немачка комунисткиња, сели у Совјетски Савез, где ради као преводилац у Коминтерни и тако упознаје Јосипа Броза.

Одмах по разводу од Пелагије 1936. године, њих двоје се званично венчавају. Врло брзо по њиховом венчању, Јосип Броз одлази по задацима Коминтерне и совјетске тајне полиције НКВД у Беч, кратко у Југославију и на дуже време у Париз, у коме он добија задатак да на линији стаљинизма идеолошки и политички контролише добровољце, посебно оне из Краљевине Југославије, који одлазе у Шпански грађански рат (1936-1939). Пошто се јавно жалила и отворено критиковала беду коју је гледала у Совјетском Савезу, примећујући лажи о нечему што је требало да личи на комунистички рај, била је убрзо ухапшена због ширења антикомунистичке пропаганде и, након монтираног суђења, осуђена на смрт током стаљинистичких чистки. Сачувана су писма и карактеристике које је Јосип Броз писао о својој жени као агент НКВД, у којима ју је прилично жестоко осуђивао и у којима је се одрекао ње.

Док је страдавала Титова друга жена Јохана Кениг, он је већ започео везу са својом будућом трећом женом Хертом Хас. Ова ћерка једног Немца адвоката из Марибора, рођена је у Словенској Бистрици 1914, а себе је сматрала Словенком по мајци. Студирала је на високој економској школи у Загребу, говорила је осим српског и словеначког, немачки и француски језик, поставши по пријему у чланство у Комунистичку партију курир Јосипу Брозу, између Загреба и Париза, у коме је он тада боравио по НКВД задатку.

Већ 1937. године, започели су озбиљну везу, а званично се венчавају 1940. у Загребу под лажним именима у коме потом живе заједно све до напада Сила осовине на Краљевину Југославију који прекида њихов однос и заједницу живота.

Но већ док је носила свог сина Александра ”Мишу” Броза—са којим се породила 24. маја 1941. године—Јосип Броз је ушао у нову емотивну везу претходно се преселивши у Београд.

Херта Хас ће сама подизати свог сина у усташком Загребу, а бригу о њој водио је један од Титових људи од највећег поверења и некадашњи бечки Србин Владимир Велебит. Херту Хас су ухапсили агенти Гестапоа, али она је размењена током мартовских преговора између Немаца и партизана 1943. за неколико Немаца које су претходно заробили партизани. То је једина жена за чије спасавање од хапшења се врло жестоко заузимао Јосип Броз Тито.

Херта Хас је добила прилику да види свог мужа тек током Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу новембра 1943. но тај сусрет је био врло стресан за њу. Наиме, затекла је Јосипа Броза у кревету са својом новом љубавницом и секретарицом младом девојком Даворјанком Пауновић, након чега се сели у Словенију и ту чека завршетак рата.

Након рата, Херта Хас се сели у Београд у коме ради за неколико савезних секретаријата, а у Београду и умире 2010. у потпуној анонимности и забораву. Њихов син Александар ”Миша” Броз ће радити за Хрватску и постати Туђманов дипломата и амбасадор у Русији, Египту и Индонезији.

Дефакто, али не и формално, четврта жена Јосипа Броза била је Даворјанка Пауновић, којој је он дао конспиративно комунистичко име ”Зденка”.

У питању је била ћерка једног Солунца из пожаревачког краја, врло лепа, готово тридесет година млађа, девојка родом из Кучева у Србији, која је била студенткиња француског језика на Београдском универзитету, где је постала и члан Комунистичке партије Југославије. Ова образована девојка изузетно лепих зелених очију и складне грађе, упознала је Тита у Загребу пред сам напад Сила осовине на Краљевину Југославију, док је овај био у браку са Хертом Хас, а Даворјанка похађала курс радио телеграфисте за одржавање везе са Москвом.

По Брозовом одласку у Београд и касније током његовог ратног пута, Даворјанка Пауновић је све време била уз њега, поставши његова лична секретарица, али и љубавница. Занимљиво је да је пре рата она била девојка чувеног црногорског партизана, тада такође београдског студента, а касније и генерала УДБ-е Јова Капичића, који је у једном тренутку током рата морао да препусти своју лепу девојку ”Зденку” великом вођи.

Даворјанка је преживела три јако тешке и стресне године са Јосипом Брозом, у сталном повлачењу и прогону партизана по гудурама Босне и Херцеговине. Током десанта на Дрвар добила је напад толике панике и хистерије да је мало фалило да Немци заробе и њу и њеног љубавника Броза. Већ тада је почела да показује озбиљне симптоме туберкулозе.

По уласку партизана у Београд и њиховом запоседању дедињског комплекса Карађорђевића, Даворјанка се сели на Бели двор, а оданде је пребачена у болницу за плућне болести у Голник код Крања у Словенији, где умире 1. маја 1946. године. Сахрањена је у дворишту Белог двора на Дедињу, где и данас почива. Занимљиво је да је Даворјанка Пауновић била тетка супруге Слободана Милошевића, Мирјане Марковић, односно сестра од тетке њене мајке Вере Милетић која је родила Мирјану у вези са српским комунистом Момом Марковићем.

Након неуспелог покушаја да се исте те 1946. године врати Херти Хас, већ следеће године Јосип Броз је у краткој вези са познатом хрватском оперском певачицом Зинком Кунц, која се из Њујорка где је наступала у чувеној Метрополитан опери, сели у Београд, где је наступала у Народном позоришту као оперска звезда промовисана са великом помпом. Та веза је кратко трајала, а Зинка се убрзо удаје за југословенског комунистичког дипломату Љубомира Илића, са којим се већ 1950. године враћа у Њујорк где она остаје до краја свог живота 1989. године.

Последња званична жена Јосипа Броза, била је 32 године млађа Јованка Будисављевић, Српкиња из Пећана код Удбине, у Лици. У питању је била једна врло лепа и атрактивна партизанка која је прошла цео рат са њима, а већ 1944. године прелази у Београд и на Бели двор у Титову непосредну околину где пролази пут од спремачице и хигијеничарке до личне секретарице.

Тито је шест година крио везу са Јованком, но напокон је 1952. године пристао да се њоме јавно ожени и представи је као своју супругу. Претходно је Јованка боравила у југословенској амбасади у Риму код амбасадора Владимира Велебита где је похађала часове лепог понашања и опхођења.

У почетку не путује у званичне посете са њим, али учествује у примању страних делегација у Југославији, да би након основног курса страних језика почела и да одлази са њим на путовања. Није имала формално образовање и била је предмет шала њеног мужа због свог сељачког личког порекла.

Са старошћу њеног супруга диктатора и неприкосновеног лидера почиње да расте њена фактичка моћ, приликом чега је постала сметња многим круговима моћи у комунистичкој Југославији. Током последњих година живота Јосипа Броза, Јованка престаје да се појављује заједно са њим у јавности и они се раздвајају, док је по његовој смрти 1980. она пресељена у једну дедињску вилу преко пута Белог двора у неку врсту комбинације кућног притвора и добровољног изнанства из јавног живота. Умире у Београду 2013. године и сахрањена је у Кући цвећа, сазиданој у дворишту конфисковане куће породица Савчић и Ацовић на Дедињу.

Као доживотни шеф државе и квази-монарх Јосипа Броза Тита је био глас да је био склон љубавним авантурама са спремачицама, хигијеничаркама, масеркама, куварицама, неговатељицама и сл. по резиденцијама у којима је живео.

Насупрот овом изразито бурном емотивно-породичном животу, стоји генерал Драгољуб ”Дража” Михаиловић. Овај Србин, од оца Михаила родом из Пожаревца и писара Моравичког среза и мајке Смиљане рођене Петровић, био је родом из Ивањице у Краљевини Србији и био је само годину дана млађи од Јосипа Броза. По смрти родитеља и сестре Милице од туберкулозе, Дражу и његову сестру Јелицу подигао је и школовао (по српском породочном обичају) у Беoграду стриц ветеринарски мајор Владимир ”Влајко” Михаиловић, заједно са својом мајком и њиховом бабом Станицом. Јелица је завршила архитектуру на Београдском универзитету и уз Јелисавету Начић била је једна од првих жена архитекта у Србији. Била је једном удата, без деце, а комунисти су је одмах убили по уласку у Београд 1944.

За разлику од Јосипа Броза, Драгољуб Михаиловић је био јако добар ђак, па је после основне школе у Београду, са одличним успехом завршио и гимназију, похађајући Трећу и Другу мушку гимназију у Београду. 1910. године успева да упише престижну Војну академију у Београду, где постаје питомац 43. класе Ниже школе Војне академије. И на студијама се показао међу најбољима, а дипломирао је као четврти у класи по показаном успеху. Учествовао је у шест ратова: Првом и Другом Балканском рату (1912-1913), албанској побуни 1913; Првом светском рату (1914-1918); албанској побуни 1920. и Другом светском рату (1941-1945) све у српској и југословенској војсци. У свим тим ратовима, борио се у највећим биткама када је показивао огромну храброст и војно умеће у командовању, те спада у ред најодликованијих српских официра у нашој историји.

Прочитај још: Драгољуб Дража Михаиловић – најодликованији српски официр

Као врло угледан активни односно професионални официр, који је у два наврата успео да прође и кроз најелитнију јединицу наше војске Краљеву гарду, Драгољуб Михаиловић се жени веома лепом младом женом Јелицом Лазаревић, у јануару 1920. године, ћерком пешадијског пуковника српске војске Јеврема Бранковића. Јелица Лазаревић, рођена Бранковић, која се звала исто као и Дражина рођена сестра, била је три године млађа од њега. Завршила је гимназију у Београду, започела је студије права, но није дипломирала, па је постала учитељица. Јелица је била удовица и пре брака са Дражом, била је удата за професора књижевности Радивоја Лазаревића, који је као српски војник умро од тифуса повлачећи се преко Албаније. Из брака са Радивојем Лазаревићем родила је 1915. ћерку Радмилу, коју је Дража прихватио као своју и формално усвојио (након завршене Трговачке академије у Београду, Радмила је радила у осигуравајућем заводу у Београду, где је као пензионер и умрла 1972. године). Јелица је била рођена сестра Дражиног најбољег друга са Војне академије Боривоја Бранковића, који је погинуо као српски официр у Церској бици.

Дража Михаиловић завршава и Вишу школу Војне академије и постаје ”ђенералштабни официр” што је у рангу данашње титуле ”доктор војних наука”. Боравио је на дужим специјализацијама у Француској из области војног обавештајног рада, био је и професор стратегије на Војној академији, а био је и војни аташе у амбасадама Краљевине Југославије у Прагу и Софији.

Јелица рађа Дражи четворо деце, прво у Скопљу, где је Дража био на служби рађају се Бранко 1921. и Љубивоје 1922. који умире као беба после неколико месеци. Касније се у Београду рађају још и син Војислав 1924. и ћерка Гордана 1927. Као врхунски генералштабни официр, који је био са службом и у иностранству, генерал Михаиловић купује кућу на Црвеном Крсту у Београду у Брегалничкој улици, коју отплаћује у целости пред сам рат и аутомобил Шевролет, који је њему и Јелици био велико олакшање приликом подизања деце.

Пуковник Михаиловић рат дочекује у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Јелица и Дража немају никаквог контакта до јуна 1941. када га Јелица тражи преко Црвеног крста, а Дража јој по куриру јавља да је жив.

Код оца на Равну Гору први одлази најстарији Бранко, почетком октобра 1941, а за њим крајем истог месеца и Војислав. Бранко се враћа у Београд код мајке Јелице због тадашњег симпатисања комунистичких идеја, док Војислав пролази целокупну четничку војничку обуку и остаје уз оца до краја.

Док су Дража, Војислав и Александар Мишић, син војводе Живојина Мишића, делили судбину четника на Равној Гори опкољених током ”Операције Михаиловић”, у децембру 1941, Гестапо у Београду хапси Дражину супругу Јелицу и сина Бранка. Одведени су у затвор на Обилићевом венцу (данас зграда Танјуга), где су преживели вишедневна мучења. Када је средином јануара 1942. Би-Би-Си радио објавио да је генерал Драгољуб Михаиловић постављен за министра војног у Влади академика Слободана Јовановића, Немци хапсе све троје: Јелицу, Бранка и Гордану и држе их до пролећа 1942. године у Бањичком логору, који је носио име по њиховом оцу и супругу ”ДМ Лагер”.

Јелица ће са Бранком и Горданом још једном бити ухапшена током лета 1942. године од Гестапоа и послата у Бањички логор, када су Немци ухапсили и ширу Дражину и Јеличину фамилију, заједно са породицама других четничких официра попут Николе Калабића, које су се налазиле у окупираном Београду. У логору остају све до јесени 1943. када Немци пуштају Бранка и Гордану непосредно пре Јелице. Бранко и Гордана одлазе на Равну Гору, а Јелица у њихову кући на Црвеном Крсту у којој налази огољене зидове јер им је све било конфисковано. Јелица само једном током окупације у лето 1944. виђа супруга и децу у близини Чачка.

Гордана се сакрива у селу Субјел код Косјерића које чувају четници, а Бранко завршава 1944. Другу класу Равногорске официрске академије, у селу Браићи код Горњег Милановца, при чему добија чин потпоручника и бива распоређен у Косјерићку бригаду. Током септембра 1944. и Бранко и Гордана падају у руке партизанима, но и поред комунистичке пропаганде по новинамама након партизанског запоседања Београда, они се никада не одричу свог оца. Дражин и Јеличин млађи син Војислав гине у пролеће 1945. године негде код Фоче у борбама са партизанима. Бранко и Гордана бивају насилно мобилисани и након тога пролазе пакао Сремског фронта, на коме је Гордана и рањена.

Дражу Михаиловића хапсе 1946. године и убијају након монтираног стаљинистичког процеса као колаборанта са Немцима. Остаје питање ако је генерал Михаиловић био сарадник Немаца, како то да су му жена и породица провели толико времена у скривању и по немачким затворима и логорима?

Прочитај још: Покајнича исповест докторке која је тровала Дражу Михаиловића

Јелица последњи пут виђа свог мужа у импровизованој судници војног суда у Дому гарде на Топчидеру, где јој је дозвољено да присуствује изрицању смртне пресуде након необично кратког поступка после кога није било дозвољено право жалбе. Отпуштена је са посла као службеник у једној банци и било јој је онемогућено да ради до краја живота. Убрзо по Титовом разлазу са Стаљином, ћерку Гордану и сина Бранка, ОЗНА шаље на Свети Гргур и Голи Оток. После страшних мука, обоје се враћају у Београд где Гордана завршава медицину и постаје врло цењен радиолог, а Бранко завршава права.

Јелица умире у Београду 1970. године у изолацији и потпуној анонимности. О њој су до смрти водили рачуна њене сестре и деца, с обзиром да јој било каква пензија или посао нису никада омогућени.

Прочитај још: Како је завршила супруга Драже Михаиловића

Извор: Слободна Херцеговина

  • 5
    Shares

Напиши коментар