Термопили, а код Љига: 13. пешадијски пук добио је наређење да 24 часа држи положај по сваку цену…

У првој фази Колубарске битке 13. пешадијски пук 2. позива добио је наређење да двадесет и четири часа држи положај. По сваку цену…

Средину новембра 1914. године српска војска дочекала је укопана на широком фронту у западној Србији. Прешло се у дефанзиву, са задатком да се по сваку цену одбране положаји и непријатељ спречи у даљем продору. Команду преузима генерал Живојин Мишић. Његова армија посела је положаје правцем Гукоши–Медник–Баћенац–Руда–Маљен, са само једним задатком. Имали су да преко Сувобора и Маљена бране прилазе Горњем Милановцу и Чачку. А онда је 16. новембра почело. Српски војници имали су утисак да се отворио пакао.

По обичају, почело је ураганском артиљеријском припремом. Није помагало ни што је српска војска копала ровове што ближе непријатељским положајима, не би ли макар мало ублажила непријатељску ватру. Рачунало се да ће Аустроугари мање употребљавати артиљерију, у страху да не разнесу своје. Јединице су биле приморане да се повлаче, често у нереду и расулу.

Генерал Мишић већ 26. новембра одлучује да се главнина војске повуче на положаје западно од Милановца. Намерио је да тако купи мало времена, да се војска одмори и нахрани. До тада је требало да стигне и велика пошиљка артиљеријске муниције из Грчке. Тако би скратио и фронт, до тада сувише развучен. А повлачење су имале да обезбеде заштитнице.

Бројање почиње

Тако је 27. новембра предвече пуковник Живојин Бацић, командант 13. пешадијског пука 2. позива, примио депешу. Више пута ју је прочитао, да се увери да стварно пише оно што види. А писало је:

„Покушајте, ако је могуће, да се одржите двадесет и четири сата на положајима које држите. Жртвовање вашег пука потребно је да би се заштитило повлачење армије.”

Положаји на којима се Бацић затекао са својим Тимочанима и Крајишницима били су висови око села Гукош и Бабајић, у близини Љига.

Пуковник је изашао испред шатора, осмотрио коте. Онда је одговорио команди: „Примио сам вашу наредбу и гарантујем за њено извршење.”

Брзо је наредио да се поделе додатна следовања војницима. Више није било разлога за штедњу. Потом, да се војска одмори током ноћи. Само су стражари остали на својим местима. И они су се брзо смењивали, како би ухватили макар мало сна.

Како је двадесет година касније новинама посведочио Радомир Анђелковић, некадашњи припадник 13. пука, сутрадан је пуковник Бацић од ране зоре осматрао непријатеља. Аустроугари су се добрано примакли. Око седам часова према Бацићевом пуку распоређено је шеснаест батаљона непријатељске пешадије, десет батерија и четири ескадрона коњице. Отприлике, десет на једнога.

Српски пуковник је с официрима посматрао како се непријатељске јединице развијају за напад. Батерије су ступиле у дејство. Гранате су почеле да падају по српским положајима, да преоравају ровове. Делови висова затрпавали су војнике. Бацићеви артиљерци одговарали су колико год су могли, с обзиром на мањак муниције. Гађали су насигурно. Деловало је као да нема никаквог учинка. Аустроугарски редови никако да се повију и макар мало прореде. А када је прва граната пукла, командант је извадио свој сат:

– Од овог тренутка почињу двадесет и четири сата, за које време треба да дамо отпор!

Српска артиљерија у Колубарској бици
Артиљерци без граната

Његови војници су с муком успели да одбију први напад. Аустроугари су побегли низбрдо, тек толико да би се зауставили изван домета, прегруписали и поново навалили. Непријатељски топови и даље су бљували челик, праћен пуцњавом из пушака. Шрапнели су летели на све стране, свако мало би понеки прозујао поред глава Бацића и његових официра. Већ око 11 часова залутало зрно ранило је пуковника у руку. Одбио је помоћ болничара, потом и молбе подређених да се помери макар мало у позадину.

Сам себи је превио руку и вратио се на прву линију. Командовао је паљбом, чак и предводио један јуриш којим је одбијен аустроугарски напад. Тимочани су у стопу следили свог пуковника, ниједан није желео да заостане. У силовитом нападу непријатељ је разбијен и натеран на повлачење. Настало је затишје. Кратко, испоставиће се.

Аустроугарима су стигла појачања. Брзо су се прибрали и поново кренули у напад. Овог пута свом силином по левом крилу. Положаји су се повијали под ударом, претила је опасност да се цела линија распадне.

Убрзо се на том месту нашао командант Бацић. Лично је преузео команду. Нашао се раме уз раме војницима на првој линији. Дограбио је пушку погинулог, нишанио, пуцао ка непријатељу вичући:

– Нема одступања! Наредба је да пружимо отпор до последњег човека!

Речи је заглушила ураганска паљба. Лешеви у плавим униформама пунили су блатњаво поље. Утом стиже курир. Јавља да су средишњи положаји почели да попуштају. Пуковник је одмах одјурио тамо. Војници, изнурени, готови да се окрену и спасавају главе, осокољени су присуством свог команданта. Више никоме није падало на памет ништа друго до борбе до последње капи крви и до последњег метка. Сви су на линији, од команданта, преко подређених му официра и обичних војника, до кувара. Артиљерци, који су увелико остали без граната, грабе пушке и сипају паљбу по Аустроугарима. На све стране звижде куршуми, свако мало неко јекне и сруши се.

Пуковник је устао иза грудобрана, да осмотри бојиште. Тада га је погодило још једно тане, пробило му ногу. Поново ордонанси моле да се повуче, да оде на превијање, болничари су спремни. Поново пуковник Бацић не жели да остави своје људе, подвезује рану и наставља.

Аустроугари и даље надиру, Тимочани их немилице косе. Муниције је све мање. Пуковник наређује да се пази на сваки метак и пуца само на сигурно. Тек када буду у домету, у месо, без непотребног расипања муниције. Страха који би растерали паљбом ионако више нема. Сви су на положају, потпуно сигурни у намери да не одступе ни корак. Линије су се усталиле, не може да их помери ни бесомучна артиљеријска паљба. Деловало је као да аустроугарски команданти тако желе да испрате дан. Већ се увелико смркло. Напади пешадије и коњичких ескадрона унеколико су смалаксали. Биће да се ни њима није ишло у погибију по мрклом мраку.

Ја остајем!

Ноћ је протекла мирно. Бацићеви војници гледали су да се одморе. Истурене су и појачане страже. Често би се огласила нека пушка. Предстраже су пуцале на непријатељске извиднице. Чаркање је трајало целу ноћ, Аустроугари нису допуштали Тимочанима да се одморе. Покушавали су с малим и кратким нападима на свим странама. Нигде им није прошло. Пуковник Бацић је целе ноћи обилазио положаје, бодрио војнике да издрже још само неколико сати. А онда је још пре зоре поново почело да грми.

Почело је поновно гранатирање српских положаја. И пуковник и његови војници били су свесни да је то припрема за напад пешадије. Припремили су се колико су могли, сабрали муницију и ишчекивали напад.

Командант 13. пука није напуштао положаје. До тада је већ био толико изнемогао од губитка крви да није могао да хода. Носила су га два ордонанса. Издавао је команде, бодрио војнике. Само, више није помагало. Под ударима нагомиланих снага најпре је попустило лево крило. Одмах за њим и десно. Потом батаљон који је држао средину. Резервни батаљон који је притекао у помоћ убрзо је десеткован.

После двадесет и три сата борбе 13. пешадијски пук 2. позива готово да је поклекао. Готово пет пукова Аустроугара наваљивало је на један српски, знатно ослабљен. Њихови команданти осетили су да је то пресудан тренутак. Победа им је била надохват руке, па су појачали притисак. Ешалон за ешалоном војника у плавим униформама наваљивао је према положајима пуковника Бацића. Или ономе што је од њих остало.

Нешто преживелих официра и војника молило је пуковника да се повуку. Пуковник је оклевао, загледао преживеле. Коначно, извадио је свој сат:

– Заиста, сваки је напор излишан. Наредите да се пук повуче!

– А ви, господине пуковниче?

– Ја, не. Сада је шест сати, а дао сам реч за двадесет и четири часа. Ја ћу остати још један сат.

Преживели официри и војници били су упорни:

– Господине пуковниче, ми вас нећемо оставити.

Пуковник још упорнији:

– Ја вам наређујем да се повучете под борбом. Преузмите команду над нашим трупама. Извршите наређење!

Бацић је остао на брду. Није био сам, с њим су остали и ордонанси, који су га носили до тада. Одбили су наређење да се повуку, желели су да остану уз свог команданта. Па како буде њему, тако ће и њима. Без престанка су сипали паљбу из пушака ка непријатељу.

Војвода Мишић током Колубарске битке
Почаст непријатеља

Нешто касније стигла су и прва аустроугарска одељења. Затекли су само пуковника Бацића и ордонансе, окупане крвљу, окружене лешевима. Бацић је успео да се подигне, ослањајући се на ордонансе. Официр који је командовао тим аустроугарским истуреним одељењем питао је:

– Где је 13. пешадијски пук?

Бацић је смогао снаге да одговори на немачком, све кроз смешак:

– Тринаести пешадијски пук сам ја.

Непријатељски официр је додао:

– Предајте се!

Бацић је подигао револвер:

– Није допуштено вређати српског пуковника предлажући му да се преда!

Потом је уследила последња команда:

– Паљба!

Запуцала су сва тројица.

Аустроугари су одговорили плотуном. Пали су и Бацић и ордонанси. Испоставило се да је пуковник тешко рањен, али жив. Непријатељски официри наредили су да га брзо пренесу у амбуланту. Још је дисао.

Тамо је брзо стигао и аустроугарски командант. Задивљен храброшћу, изразио је жељу да поздрави непријатеља:

– Жалим што се нисте предали, господине пуковниче!

– Ја не жалим, господине!

Неколико сати доцније, пуковник Живојин Бацић био је мртав. Она двадесет и четири часа увелико су прошла.

Почетком децембра генерал Живојин Мишић издао је наредбу да одморна и реорганизована српска војска крене у противнапад. Већ неколико дана касније, током гоњења Аустроугара, открили су војничко гробље у Гукошима. Један гроб био је лепо побусан, ограђен. На крсту је стајало „Пуковник српске армије Живојин Бацић”. Непријатељ му је одао поштовање. Године 1935. посмртни остаци пуковника Бацића пренети су у костурницу новоизграђене цркве у Љигу, где и данас почивају. Грађани Љига подигли су му 1992. године спомен-бисту .

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Пауновић
Извор: Политикин забавник

  • 389
    Shares

Напиши коментар