Битка за Балкан је битка за Србију

Америка је у предности јер већ виђеним методама скоро неприметно увлачи Србију у зачарни круг из кога ће бити тешко изаћи без плаћања велике цене

Међу хроничарима који се још увек баве бившом Југославијом и Балканом, и на Западу и на Истоку, одомаћило се уверење да је у току нова геостратешка битка за Балкан. У стварности, то је још једна заваравајућа формулација јер у стварности је пре свега битка за Србију или тачније речено битка против Србије и српских интереса. Битка за Балкан не постоји јер, гледано из западног угла, изузев Србије све друго у балканској географији је, барем формално, освојено.

Многи хроничари су склони да верују да је та битка у „завршној фази“. На политичком и нивоу специјалних операција, она је увелико у току, али ипак није извесно да је у завршној фази. Србија је у основи у прилично деликатном положају. Званично, Србија је војно неутрална земља, а често се чује да има амбицију и за политичком неутралношћу. То је, међутим, под извесном сумњом јер јавно прокламовано стратешко опредељење чланства у Европској унији (ЕУ) значи да Србија није и не може да буде политички неутрална. ЕУ је пре свега политички и економски блок. Уосталом, председница Владе Србије Ана Брнабић је изјавила да би Србија, ако би требало да бира између Русије и Е,У изабрала ЕУ. Ако је већ тако, зашто се онда та битка и води?

Основна предност Запада

На Западу не крију да је реч о сузбијању – тачније елиминисању – Русије у Србији и српском корпусу, па се стиче утисак да је битка за Србију пре свега западна амбиција да понизи Москву. Каква је у том смислу реалност у свакодневном животу? У много чему битка за Балкан и Србију је апсурдна јер не само да је већина балканских земаља и формално у западном савезу, него су и сама Србија и њено друштво у великој мери позападњачени. И на политичком, и на економско-финансијском, и на медијском и на културолошком плану. У ствари, позападњачене су политичке и пословне елите. То је основна предност Запада у Србији. Или можда боље речено Америке, јер у основи, упркос европском путу и заклињању у ЕУ, политичка Србија је изнад свега под утицајем Америке.

Можда чак и највећа предност Запада лежи у дуговима, финансијама. Србија је земља дугова, и то у великој мери дугова западним банкама које представљају Међународни монетарни фонд и Светска банка. Оне одређују услове задуживања. Србија је у ситуацији да мора да подиже нове кредите како би у највећој мери отплаћивала ранија задужења, што се обично зове „дужничко ропство“. Услове на финансијском тржишту још увек одређују западни механизми и свака, макар и мала промена услова задуживања, довела би до колапса финансија Србије. То је најјачи инструмент притиска Запада.

Истовремено, Србија је своје финансијско тржиште препустила страним банкама и те стране банке се појављују и као стварна власт у Србији, што је тренд који се наставља. На пример, Србија продаје већински државну Комерцијалну банку највероватније словеначкој НЛБ, страној и то државној банци, а под изговором приватизације и реструктуирања. Уз то, нејасно је са којим новцем НЛБ купује Комерцијалну банку јер је та словеначка банка пре три године била у банкроту. О каквом је послу реч јавности није познато, али и то је сигнал у чијим канџама је данашња Србија.

Истовремено, ововремена Србија се уплела и у неке контроверзне западне послове за које, утисак је, није дорасла, и за којима не постоји потреба. На пример трговина оружјем. У јавности се углавном говори о такозваној пљачки државних фабрика наоружања али се потпуно потискује проблем где је то продато оружје завршило. Поред оружја које је завршило у грађанском рату у Јемену, познато је да су и исламски терористи у Сирији делом наоружани српским оружјем. У сиријској покрајини Идлиб, где су још увек исламски ратници, примећено је много наоружања из Србије. Из тог оружја се пуца на руске и сиријске војнике, који су званично пријатељи Србије. Која би то онда могла да буде политика?

Инострана делегација у обиласку Крушиковог штанда на деветом међународном сајму наоружања „Партнер 2019″, Београд, 25. јун 2019. (Фото: krusik.rs)

О томе која страна „српског фронта“ има већи утицај у великој мери сведочи и пример односа према Ирану. Иран је једна од оних земаља које стабилно подржавају Србију. На пример, само захваљујући Ирану Исламска конференција није признала независност Косова, шти сваки пут на тој конференцији предлаже Турска. Србија је пре скоро три године укинула визе за грађане Ирана који су са три лета недељно похрлили у Србију. Али онда су визе поново уведене јер, наводно, неки се не врате у Иран. Била је предвиђена посета председника Србије Ирану за 22. новембар прошле године, али је одложена после – још увек недовољно разјашњеног – погоршања председниковог здравственог стања.

У то време је дошло до америчког убиства иранског генерала Солејманија на аеродрому у Багдаду. Медији у Србији су уместо осуде тог злочина били препуни прича како је Солејмани био у Босни током грађанског рата и, чак је и то писано, обучавао босанске исламске ратнике како да убијају Србе. Те приче су лансиране из Загреба, а онда препричаване. Све су то лажи. Солејмани у време босанског рата уопште није био толико важан и тада је био у иранском Курдистану, где је до 1998. године трајала побуна локалних Курда. Није тешко претпоставити ко је аутор тих лажи, али је изузетно важно то сведочанство колико тајне службе Запада имају уплив у медијску, и не само медијску, сцену Србије. Да ли је то заиста интерес Србије и какву ће то штету донети?

Русија, Кина, Турска

На другој страни „српског фронта“ су Русија и Кина. У ствари, без Русије и у новије време Кине, Србија не би уопште била важна. Као мала балканска земља, она своју садашњу важност управо црпe из присуства Русије и Кине. Руска и кинеска активност је мање агресивна и медијски недовољно приметна. Русија пружа највећу политичку подршку Србији у међународним институцијама, без које би Србија и Срби одавно били на „срамној“ страни званичне историје. Најтипичнији пример је резолуција у Савету безбедности коју је формално предложила Велика Британија (а чији је аутор Вашингтон), којом је требало да се „озваничи“ да су Срби „геноцидан народ“. Резолуција није прошла јер је то спречила Русија.

Слично је и у другим међународним организацијама, а битна је и подршка инфраструктура руске дипломатије и у повлачењу признања независности Косова. На економском плану руске инвестиције су, ако се изузме НИС, мање видљиве, али би такође требало подсетити да су две веома активне стране банке у Србији у руском власништву. То је, званично италијанска, Банка Интеза чији је већински власник Гаспром, и највећа руска државна банка Сбербанка. Али сам процес „битке за Србију“ није само економски. Реч је, наиме, о различитим технологијама утицаја.

Запад и Американци одувек раде преко политичких лидера, личности које увлачe у сумњиве послове и корупцију, и потом их уцењују како би се остварили махом дневнополитички интереси. Русија одувек иде преко институција, помаже јачање институција друштва, чиме обезбеђује дугорочне интересе. Запад то, наравно, зна и зато на „српском фронту“ покушава да уруши те институције. Кроз ту призму би требало гледати и на актуелна дешавања у Црној Гори. Српска православна црква је једна од институција српског корпуса које су блиске Русији и тако се нашла у врелу хибридног рата, који се води пре свега против Србије, а тиме и против српског народа. Као и обично, Запад, у ствари Америка, добро детектује проблем, али по правилу има погрешне процене. Тако се десило и у Црној Гори, и сада за Запад није више толико важан сам „Закон о слободи вероисповести“ (који је главни инструмент хибридног рата), него тренутно спасавање режима у Подгорици. Слична „технологија“ би ускоро могла да буде примењена и у Србији.

На сличан начин ради и Кина, која до сада није била заинтересована за остатак света, али време се променило. Кина на Балкану, а пре свега у Србији, има велике инвестиције и, мада још није довољно видљиво, веома је активна у очувању својих интереса. Кина од својих интереса неће одустати, јер је много инвестирала, и то не случајно него са јасним планом, и не би требало потцењивати кинески утицај ма колико био невидљив. Уз то, Србија је од Кине добила и 4,5 милијарди долара кредита.

На „српском фронту“ је и Турска. Србија, Црна Гора и Македонија су широм отвориле врата турским компанијама и банкама. Србија је, наравно, најважније тржиште. Турске компаније добијају и значајне државне субвенције а политички односи су на на нивоу „пријатеља“. Иако је Турска веома задужена земља која се налази у некој врсти економске кризе, Србија чак узима и кредите од турских банака. Када је реч о Турској, не би требало сметнути са ума да је она, упркос изузетној важности географског положаја и демографском потенцијалу, ипак држава клијент. Биће веома занимљив даљи развој односа са Анкаром. Наиме, Турска је 13. децембра 2019. године на листу „тражених терориста“ ставила Мохамеда Дахлана, бившег високог обавештајног оперативца палестинских власти који је морао да напусти своју земљу и сада живи у Београду где је добио и српско држављанство. Другим речима, под заштитом је Београда. Он је истовремено главна веза у пословима између актуелне политичке власти Србије и Абу Дабија.

Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган и председник Србије Александар Вучић разговарају током састанка у Београду, 07. октобар 2019. (Фото: Твитер)

Дахлан је и један од кључних безбедносних саветника принца престолонаследника Абу Дабија Мохамеда бин Заједа ел Нахјана. Како ли ће се та важна промена одразити на „српско-турско пријатељство“? Занимливо је да је и већ поменута спорна трговина оружјем делом ишла и преко Интернешенел Голден Групе из Абу Дабија, која је у стратешком партнерству са локалном владајућом породицом. Као спорни трговац је у Србији означен Слободан Тешић, а његову сумњиву трговину је, према француским обавештајним изворима, обаваљала управо та Интернешенел Голден Група. Такође, било би занимљиво утврдити и какву улогу у свему томе око Абу Дабија има и Тони Блер, како се тврди, саветник власти у Београду.

Такве су позиције на фронту. Тренутно је Запад, тачније Америка, у офанзиви, а шта ће на крају бити тешко је рећи. Америка је у извесној предности јер већ виђеним методама скоро неприметно увлачи Србију у зачарни круг из кога ће бити тешко изаћи без велике цене. С друге стране, они који желе да помогну Србији у духу њених објективних интереса нису без шанси, али како сада ствари стоје политичка елита Србије је ближа колонизаторима. Србија ће ипак на крају некога морати да изда или разочара што ће, наравно, имати цену коју неће платити елита која је за то одговорна, него сама држава и њени грађани. Не би требало сметнути са ума да у Србији, ипак, постоје јавно мњење и његова моћ. То је кључни проблем Запада јер западна политика је и даље антисрпска. Битка за Србију се, утисак је, интензивира али још није у „завршној фази“, а Србија би у међувремену морала нешто да мења.

Аутор: Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“
Извор: Нови Стандард

  • 46
    Shares

Напиши коментар