Завештање”: Филм који сваки Србин треба да погледа

Погледах синоћ документарни филм ,,Завештање”, аутора Ивана Јовића емитован на другом програму РТС-а. Изузетан документарац, заслужио је да буде приказан у ударном термину на РТС1, и то у више термина.

Врло мало људи зна за те стравичне злочине а ту нам је и суштински проблем. Да је мало више разума и трезвене свести овај документарац би требао да погледа и сваки ђак осмог разреда и средњошколци.

Овај филм је жива реч сведока без наратора и фотографија. Срећом снимљен у задњем часу.

Мало је људи који су живи сведоци а млади треба да знају и чују шта се догодило.

Документарни филм “Завештање” редитеља Ивана Јовића, састављен је од сведочанстава људи који су преживели геноцид, Покољ у Независној држави Хрватској у периоду од 1941. до 1945. године.

Невероватно вредан документарац и невероватно потресно сведочење преживелих од усташког геноцида.

Зато нам је потребно сабрање и ново уједињење.

Морамо да радимо на новом националном програму који немамо од Начертанија и да више радимо по питању Српске историје у свим крајевима где живе Срби, а не да гледамо и ћутимо на прекрајања и отимања историјских чињеница. Ту морамо бурно и гласно да реагујемо, да нас и свет чује (као што чује и оне који краду и кривотворе).

Данас нам умањују број жртава у Јасеновцу и Јадовну.

Зашто?

Зар јаме које нису истражене могу да говоре? Ту и јесте српска трагедија.

Нама је потребно што више оваквих филмова, документараца, књига и часописа преведених на стране језике.

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и лажира број српских жртава, а у томе им и ми сами помажемо нашом ћутњом. Њихов циљ је да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом.

Тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалаштва и патње.

Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ. Штампање књига на свим светским језицима, филмови, документарци за које мора бити новца.

Ту је можда и кључ нашег опстанка. У истини, чињеницама и знању.

Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.

О томе требамо писати и расправљати а не о броју жртава, одавно истраженог и утврђеног. Он може бити само већи од 700.000 одавно записаног у уџбеницима.

Требамо се угледати на Јевреје, и од њих учити. Можда је за то касно али овакве приче сведока су нам веома потребне.

Овај филм је од велике вредности, и зато га треба погледати сваки Србин и сваки човек без обзира којој нацији припадао, идеологији и коју веру исповедао.

Аутор: Ђорђе Бојанић, историчар
Извор: Јадовно

  • 53
    Shares

Напиши коментар