„За мном, Груниште мора бити наше, па макар сви изгинули…“

”…Било нас је доста у кући; неки су били и на великим школама, па оцу није било лако да нас све школује и издржава … Тако би одлучено да одем у Београд. То је било почетком јуна 1914. године.

Убрзо потом Аустро-Угарска објави рат Србији…

… Испред једне кафане близу Калемегдана – редови младића. Застанем да видим ко су и шта се ту ради. Вуче ме нека радозналост. Рекоше ми да су то – будући добровољци. Јављају се у комитске одреде. Гледам их: чини ми се да су сви старији од мене. Али, ваљда ће и мене примити…

… Једва стигох на ред. За столом група официра и цивила. Један од ових цивила ме гледа, па каже:

– Ти иди кући! Још си зелен!
– Нећу кући! – кажем одлучно. – Овде, сигуран сам, има и млађих од мене… Хоћу у комите!

Хтео сам, у ствари, да кажем да ми је више година, али се уплаших при помисли да они то могу проверити и да ћу се тако обрукати.

– Колико ти је година? – пита ме један официр, јер види да сам упоран, да не одмичем од стола. А иза мене – све дужи редови.
– Седамнаест! – кажем одсечно и исправим се. – Управо, за три месеца, напунићу седамнаест…
– Кући, кад ти кажем! – заповеди нечији глас.

И таман да се окренем и пођем, кад ме један официр, висок, с брковима, потапша по рамену и упита:

– Одакле си?
– Из Ужица! – кажем и станем „мирно“. Зовем се Ђуро Ђерић.
– Из Ужица! Е, онда нека ти је са срећом! Такве не одбијамо! Млад јеси, али си јак и висок…
Потом се обрати онима за столом:
– Примите га на моју одговорност. Дајте га у моју чету…

Сазнао сам да је то мајор Воја Танкосић, један од чувених комитских вођа. И био сам с њим у одреду све до његове погибије 1915. године. После сам био у комитском одреду војводе Вука. И с њим до његове погибије 16. новембра 1916. године на Груништу…

… „За мном!” – рече нам војвода Вук и поведе да освојимо Грунишки вис. Памтим тај дан: 16. новембар 1916. године. Све решавамо ножем и бомбама… Прођох с Вуком испод стене, на којој су били начичкани Бугари. Прште шрапнели. Једно парче га погоди у десницу. Он пребаци карабин у леву руку. Молимо га да се склони, али неће. „Груниште”, каже, „мора бити наше, па макар сви изгинули…“. Није прошло ни 15 минута, погоди га пушчани метак, прође кроз срце и изађе на другу страну. После два дана заузели смо Груниште. Остали смо без најомиљенијег команданта…

… Његов одред, који је имао око 2.600 људи, сведен је на 450. Није више могао да се одржи. Ми, који смо преживели Груниште – распоређени смо као бомбаши по другим четама…”

Ђуро Ђерић из Ужица носилац Албанске споменице и Златне Обилићеве медаље за храброст.
Извор: Фејсбук страница Србадија

  • 83
    Shares

Напиши коментар