Србија данас има највећу меку моћ у региону

Илустрација

У мјери у којој брине о дејтонској Српској и о националним, вјерским, језичким и другим правима Срба у ФБиХ, ЦГ, С. Македонији – Србија има највећу меку моћ у региону

Када су негдје послије сецесије Словеније од СФРЈ једног угледног професора у Љубљани упитали да ли Словенци сада живе боље, рекао је: „Није ништа боље сем што сада више не можемо више да кривимо Београд“. Изгледа да то не важи за остале екс-ју републике. Шта год тамо зашкрипи, власти у новим државама „открију“ је крива Србија, а онда то ланчано повезују са Србима генерално, са СПЦ и на крају са Русијом.

Ево, у БиХ је криза због новог покушаја отимања надлежности од Републике Српске, а у Црној Гори све масовније литије против Закона о слободи вјероисповијести… И опет су за све криви „мали Руси“, „матица“, Пећка патријаршија. Дијелом и по и инерцији из времена када је Жак Ширак говорио да су „Срби народ звијери без морала, вјере и закона“, остало је да по Србији удара како ко стигне иако се много тога промјенило и глобалној мултиполаризацији и у регионалној позицији Србије.

Али, прошло је већ четврт вијека од растурања Југославије и Србија је признала нове границе. Македонију нико није ни држао за ногу да не оде из Друге Југославије, као ни Црну Гору из Треће. У БиХ је грађански рата окончан протекторатом УН-а. А Хрватска је одлетила у ЕУ уз „Олују“ и усташке пјесме. На челу Србије је предсједник који нуди сарадњу на све стране. Гради путеве по бошњачким кантонима у Босни, прави „мали Шенген“ са Албанијом и Македонијом и нуди га БиХ и ЦГ, помаже „мањи ентитет“у БиХ…

Иде чак и дотле да позива Србе у Црној Гори да чувају ред, мир, демократију, стабилност, нуди да дође у Црну Гору. Са Изетбеговићем разговара као да овај представља цијелу БиХ, а не тек пола од половине, и по сто пута понавља како Србија поштује њен државни суверенитет и територијални интегритет БиХ. Али, довољно је да помене да поштује и дејтонски статус Републике Српске па да сарајевски медији запјене од бијеса: „мијеша се“, „дестабилизује“ , „угрожава“.

Исту причу поводом Црне Горе прича и амерички генерал Хоџис, донедавно задужен за преуређење овог дијела свијета. И официр је и из САД је па на читаву планету гледа као потенцијалну мету и не разумије сложеност и жилавост балканских менталитета који се не виде из дронова и не могу погодити крстарећим ракетама, али нашао му се новопечени колега у НАТО-у и наше горе лист. Мило Ђукановић је једном једином реченицом све објаснио: „Неопходна ми је сопствена православна црква да бих учврстио црногоски идентитет“.

Апсолутно тачно! Али црногорски идентитет није проблем сам по себи, него по томе што га је Мило градио на антисрбизму и русофобији. Невоља са идентитетима је велика мука, како у МНЕ, тако и у БиХ, па и у Хрватској и не ријешава се политичким инжењерингом „промјене свијести народа“, како се препоручују ино-инструктори. Србе у БиХ од Србије оградили су границом на Дрини, али како их натјерати да више воле Сарајево него Београд? Како их убједити да треба да им буду присније везе са другом половина БиХ него специјалне везе са другом државом – Србијом? Како их тек мотивисати да не навијају за Звезду, већ за Жељезничар или да вијести гледају на БХТВ, а не на РТС? Није то успјело ни комунистичкој власти у доба федерирања федерације и републичке државности БиХ.

А како опет натјерати 600 хиљада људи у Црној Гори, од којих су неки Црногорци, неки Срби, а већина и Црногорци и Срби или обратно, и готово 99 одсто вјерника српскоправославци, да постану србомрсци и аутокефалци? Најзад, и да су сви они само Црногорци, како поништити црногорско поријекло готово свих Срба, којима родослов свједочи да им је предак дошао из Црне Горе или старе Херцеговине, која је била њен дио? Како Црногорце тек натјерати да мрзе „малигне“ Русе, када су вијековима говорили „Нас и Руса 300 милиона“ и због Русије заратили са Јапаном, а и на Голом отоку су били најбројнији зато што су „више волили руско говно него америчку торту“?

Идентитети, што су старији – то су снажнији, тешко су видљиви јер су дубоко сакривени испод оних нових, површних и наметнутих, али кад их се повриједи, избију на површину вулканском снагом. И онда ту не помажу ни протекторат ни високи представник ни пресуде Уставног суда, као што не вриједе закони о вјерским `слободама`, већине у скупштини, домаћи специјалци и Хоџисови војници…

И, шта ћемо онда? Да се Србија одрекне својих сународника ван својих граница и раскине пријатељство са Русијом? Да се СПЦ одрекне својих вјерника у корист Милове цркве и прекине веза са „трећим Римом“? Или би можда ради добросуједских односа Србија чак требало да пошаље полицију у Црну Гору да растјера литије, као и војску у БиХ да докрајчи Републику Српску? Све и кад би им обавила тај посао, опет би била оптужена за мијешање у унутрашње ствари и нарушавања суверенитета и територијалног интегритета.

Цијепањем Југославије по АВНОЈ-ским границама, Србија је остала без преко милион Срба у једној држави. Али, у мјери у којој брине о дејтонској Српској и о националним, вјерским, језичким и другим културним и људским правима Срба у ФБиХ, МНЕ, С. Македонији, те подсјећа на Јасеновац, херцеговачке јаме и Олују – Србија данас има највећу меку моћ у региону. Некима смета, али је све по европским стандардима.

Аутор: Ненад Кецмановић
Извор: Све о Српској

  • 50
    Shares

Напиши коментар