Патријарх Павле: Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника

Патријарх Павле (Фото: Митрополија Црногорско-приморска)

Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља

Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу кашичицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности?

ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији.

У тој представци, поред хигијенског разлога („да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести”), и естетског („многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања”), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: „Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и поново у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога”.

Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: „Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа”.

Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику „Православља”, богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: „Ни хигијенски ни естетски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причешћивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито… онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела.

Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти – него и од разних болести.” На крају Бута вели: „Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата.

Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће „хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно” (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно „причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим”, вели Свети Кирило Јерусалимски.” Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: „Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи”.

Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. „И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, пошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело”. Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: „Колико сам пута – вели он – имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали”, па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.

Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се пили из истог путира.

Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: „Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија?“ сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго „могућност” заразе, а друго „извесност” цијанкалија. То пак што се о указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућности штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова.

Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54).

У хришћанству је свагда било главно, и „једино од потребе”: задобити „уместо земаљског – небеско; уместо привременог – вечно; уместо трулежног –нетрулежно”. Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном, а о телесним потребама, здрављу и другом ретко.

Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло…” (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу”.

У молитви Литургије Светог Василија Великог „Боже наш, Боже спа-сати… ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича-чатисја”. Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових изненадних невоља налази се у гресима”. Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.

Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија Трбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног.

На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних.

Повезано:

Исповест
Свето Причешће

Извор: Поуке.орг, Митрополија црногорско-приморска, Стање ствари

Напиши коментар