Угљенокоп „крио“ очувано борбено пловило: Костолачки чамац био страх и трепет за Римљане

Мр Илија Данковић,Фото Борис Субашић/Новости

Сензационално откриће древног брода конзервираног у слоју глине усред брда на простору римског Виминацијума допуњено је јуче проналаском одлично очуваног древног брзог ратног чамца, моноксила издубљеног у храстовом стаблу.

Научници нису имали времена да се радују, јер је драгоцене налазе угрозила јака врућина која влада у песку, кориту давно пресахле велике реке на подручју данашњег угљенокопа у Костолцу. Да се древна пловила дословно не би претворила у прах, археолози и стручњаци са копа Дрмно радили су на њиховом хитном премештању у вештачку пећину где се чувају фосили мамута.

Изузетно је важно да сачувамо ову виминацијумску флоту јер ћемо после њене анализе моћи да реконструишемо велику причу. Она ће попунити празнину у познавању историје нашег простора. Током јучерашњег дана у слојевима речног корита око пловила пронашли смо уљане лампе и делове керамичких предмета које припадају римском периоду. То значи да су бродови и чамци потонули у муљ најкасније у доба Рима, али доња граница њихове старости и даље остаје отворена. Као што је отворено и питање због чега су сва та пловила одједном заједно потонула у муљ који их је конзервирао – каже проф. др Миомир Кораћ, директор Археолошког института и челник Научног пројекта „Виминацијум“.

Слој тла од осам метара изнад тајанствене флоте у уобичајеним условима би се таложио 70.000 година, али археолози кажу да је немогуће да је то њена старост. Они сматрају да су пловила из много каснијег периода, али да су се у овом делу Подунавља десиле неке необичне геолошке појаве које су очувале и пронађени борбени моноксил. Овај чамац антички хроничари помињу као застрашујуће ефикасно ратно средство.

Римски историчари често помињу како су Авари током инвазије ангажовали Словене који су, попут „морнаричких фока“, врло вешто користили своје ратне чамце за прелажење река и опсаду. Моноксил који смо ископали је изузетно вешто и добро урађен и по томе се разликује од до сада познатих – каже археолог мр Илија Данковић, показујући велике отворе направљене на „кљуновима“ прамца и крме чамца.

Те рупе показују вишеструку намену моноксила: могао је да се користи као самостално пловило, а када би се кроз отворе дебелим ужетом повезало више моноксила, добијао се стабилан понтонски мост преко кога је реку могла да пређе пешадија. Дакле, овде имамо врхунски примерак речне десантне технике за коју ни Рим није имао одговор. Ипак, нејасно је зашто су и брод и моноксили на „погрешној“ страни пресахле велике реке, можда старог тока Дунава. Колико досад знамо, овде више није био простор града Виминацијума, али даља ископавања могу да покажу сасвим другачију слику. На локалитету Виминацијум смо навикли да очекујемо неочекивано – испричао нам је мр Данковић пре него што је поново навукао пластичну цираду на моноксил.

Покривач је био неопходан због пребрзог сушења и распадања дрвета због страховите врућине на површинском копу. Иста опасност претила је и великом броду, па су рударски инжењери и техничари брзо направили металну оплату око пловила да би их дизалица безбедно подигла на вучни воз којим су пренете у безбедну хладовину.

Начин на који су брод и моноксил израђени указује на велику вештину и искуство у бродоградњи на Дунаву, који је због својих чувених катаракта и вирова све до модерних времена био веома опасна река за пловидбу – каже проф др Кораћ.По његовим речима, идентитет бродоградитеља и лађара остаће мистерија док не стигну резултати анализа старости дрвета од ког су израђена пловила.

На пример, моноксили, који су познати као словенски чамци, нису морали да буду намењени нападу на територију Римског царства. Можда су коришћени у његовој одбрани, јер се зна да су неки Словени живели у царству и као федерати, савезници Рима. Можемо да спекулишемо и да ли је можда реч о ратним чамцима из времена Хунског савеза, војске мноштва народа која је опустошила Виминацијум, оставила чамце и отишла даље. Све могућности су отворене – каже проф. др Кораћ.

Атилино острво

Могуће је да је данашње брдо, у коме је откривена тајанствена флота, у једном тренутку било речно острво.

Хришћански писац Приск у 4. веку бележи да је хунско уништење Виминацијума било освета за пљачку Атилине ризнице на неком дунавском острву. А византијски историчар Симоката почетком 7. века каже да су у прошлости становници Виминацијума налазили спас на неком речном острву. Да ли је то ово место? Не знамо, али о свему можемо да спекулишемо, јер је Виминацијум показао да на његовом простору ништа није невероватно – закључује проф. др Кораћ.

Аутор: Борис Субашић
Фото: Борис Субашић
Извор: Новости

  • 204
    Shares

Напиши коментар