Чуда Виминацијума: Ништа слично на свету не постоји

Серија сензационалних открића на археолошком локалитету у Старом Костолцу, која траје пуне две деценије, како обећавају стручњаци, биће настављена.

Само три одсто археолошког локалитета Виминацијум у Старом Костолцу, на простору престонице римске провинције Горње Мезије, до сада је истражено. У тој минијатурној области у последњих 20 година откривена је гробница цара Хостилијана крај највеће некрополе на подручју римског царства. Ископана је и јединствена гробница са најлепшим фрескама касне антике, као и тајанствена подземна црква – меморија и у њој крај скелета капсуле са златним и сребрним листићима исписаним магијским формулама на арамејском језику којим је говорио Христ. Ништа слично на свету не постоји.

Још раније, у једном гробу пронађен је хришћански реликвијар, оловни сандучић у каквима су чувани остаци светих мученика, украшен једном од најстаријих представа крста на свету. Прошле недеље на Виминацијуму је откривена јединствена флота бродова и чамаца укопана усред брда на два километра од Дунава. Пловила су остала конзервирана у муљу пресахлог тока неке велике древне реке. Флота је нађена близу локације где је откопано гробље чупавих мамута из леденог доба. Нешто даље је пронађен скелет ћосавог дивовског афричког мамута који је овде живео милион година раније, у периоду тропског раја.

Само набрајање открића с Виминацијума напунило би књигу од стотина страна, кажу археолози.

– Сва ова открића су важна и људи их сматрају сензацијама, што она и јесу. Ја их пак видим као путоказ за ону велику тајну која ће тек бити откривена. Јер, све што је до сада пронађено налази се на само три одсто локалитета. Шта ли се тек крије на осталих 97 одсто простора од 450 хектара? Сматрам да су истраживања Виминацијума тек на почетку – каже проф. др Миомир Кораћ, директор Археолошког института и први човек Научног пројекта Виминацијум.

Иза његових научних титула стоји још једна, већа и значајнија. Професор Мишко, како га фамилијарно зове цео Стари Костолац, у ствари је човек који је увео археологију у сваку српску кућу. Због невероватних открића његовог тима домаћице су недељом остављале кување ручка да би у „Жикиној шареници“ гледале извештај с археолошког налазишта, а страствени „научници“ с „Новостима“ у рукама водили су о Виминацијуму полемике у кафани, а модернији на интернет-форумима. Писац ових редова имао је част да професора Кораћа упозна на почетку приче, пре двадесет година, на малој ливади између бескрајних њива засејаних кукурузом око Термоелектране „Костолац“.

До његове екипе стигао сам прашњавим пољским путем и затекао необичног научника под шатором окруженог младим археолозима којима је давао упутства. На рубу парцеле где су имали дозволу да раде власник суседне њиве под кукурузом поставио је таблу са упозорењем „Строго забрањен улаз“. Док сам ходао ливадом под ђоновима су ми крцкали опека и комади малтера, па сам упитао ко је просуо толики шут по ораницама.

– Није то обичан шут, то су остаци Виминацијума. Испод нас је велики војни логор и град, престоница римске провинције Горње Мезије, где је живело више од 40.000 људи. И војни логор са око 14.000 легионара. Испод њива су храмови, тргови, јавне и стамбене зграде. Дођи, показаћу ти где мислим да су биле терме – рекао је смешкајући се др Кораћ.

Узео је секиру и отишли смо до високог густог жбуња које је почео да сече. За једног универзитетског професора био је одличан дрвосеча. После извесног времена указао се комадић зида од опеке.

– Ево, то су терме. А поред је амфитеатар – рекао је самоуверено. Нисам био баш уверен. Али оптимизам др Кораћа је био неодољив и наставио сам да посећујем Виминацијум, да видим шта ће од свега тога бити. После неколико месеци откопан је простор око оног комадића зида и заиста су се указали остаци огромних градских терми. Било је то сензационално откриће на које су се надовезала друга.

Много касније питао сам професора како је знао где се терме налазе, да ли је испитивао тло неким уређајем. Погледао ме је и озбиљно рекао:

– Искрено говорећи, нисам знао. Пре почетка ископавања мучило ме питање где да копам, јер ми је буџет био врло мали. Било ми је потребно значајно откриће да би се финансирање истраживања наставило. Свако јутро шетао сам по пољима испод којих лежи Виминацијум и сваки пут се појављивао орао који је слетао на онај жбун. Завирио сам после неколико дана у њега и видео зид. Био сам сигуран да је то знак да сам на правом месту. И заиста, десило се чудо!

Остатак брода у брду

Било је то прво чудо коме сам сведочио на Виминацијуму, док је он био само низ ледина и кукурузишта. Данас је на овом простору светски познат локалитет на који долазе десетине хиљада туриста да виде научни изложбени центар, зидине војног логора легија Четврте Флавије и Седме Клаудије, верно реконструисан амфитеатар, царску некрополу, подземни музеј пећину са остацима мамута, римски авантура парк и конгресни центар у касарнама какве су користили римски легионари. Археолози кажу да су то само мали делови блага које се још увек крије испод земље.

– Постојале су стотине великих градова на простору Римског царства, од Британије до Месопотамије. Сви ти градови су у једном тренутку замрли под ударима инвазија и сеоба народа, а затим су опет оживели и наставили да се развијају, на истом месту. Зато ми данас не можемо да видимо римски Лондинијум, Медиоланум, Сирмијум, Сингидунум. Изнад њих живе Лондон, Милано, Сремска Митровица, Београд. Постоји само један изузетак од тог правила на територији целог Рима: Виминацијум. Не само што над његовим зградама није никло ново насеље, већ ни над некрополама није настављено укопавање. Све је остало онако како је било до 5. века када је Виминацијум опустошен у хунској најезди – каже професор Кораћ.

Он нема објашњење зашто су следеће византијско насеље Виминакион и српски град Браничево подигнути нешто даље од Виминацијума. Нема сличног примера да зграде и инфраструктура великог града не буду поново насељене.

– После 40 година рада на овом локалитету сигуран сам да је Виминацијум остао нетакнут само из једног разлога, да би нам открио неку тајну, неко значајно завештање које је у њему скривено. Можда ће неком то звучати сувише слободно или чак сулудо, али сада сам сигуран да је неко, назовите га како желите, оставио на Виминацијуму нешто важно што тек треба да се пронађе. И што треба да нам, по мом мишљењу, донесе бољитак. То ће тек открити археолози иза мене или чак њихови наследници.

Верујем у то! – узбуђено говори проф. др Кораћ после најновијег открића флоте бродова у дубини брда.

Он наглашава да је археологија од помоћне гране историје постала дисциплина која мења историјске заблуде и попуњава рупе у знању о прошлости.

– Ми археолози баратамо изворним кодом који нам говори о потпуно новим стварима. У светлу открића на Виминацијуму види се да наш простор има један велики континуитет живота и развоја који је тешко објашњив. Важност нашег простора показује чињеница да са њега потиче 17 римских императора. Али и то што је у Виминацијуму у првој половини 4. века одржан састанак императора на коме се наговештавало да ће римска држава бити подељена на две нове целине, што ће озваничити цар Теодосије 395. године. Та трансформација светског царства на Западно и Источно, која је и данас актуелна, договорена је код нас. На нашем простору су се одувек дешавали цивилизацијски преломи – каже др Кораћ.

Црнци

Антрополози из лабораторија Научног центра Виминацијум утврдили су анализом скелета да је овде живело веома хетерогено становништво, од аутохтоног овдашњег до придошлица са свих страна, укључујући и црнце. Просечан век становника Виминацијума био је око 30 година, мада је било и оних који су живели знатно дуже.

Зазидани покојници

Огромна некропола престонице провинције Горње Мезије користила се од 1. до 6. века, а покојници су сахрањивани у шест нивоа, што говори о бројности становништва. Археолози истичу да није само број гробница спектакуларан. Они су открили дубоко под земљом ранохришћанску меморију, гробницу и храм уједно, а у њој малу ризницу изузетно ретких златника.

– Меморија нам је поставила и једну необичну загонетку. Покојници у њој били су замалтерисани, као да је неко желео да их задржи у гробу, што није забележено нигде у свету. Покојници не излазе из гробова, зар не? Осим ако су вампири – уверен је др Кораћ.

Аутор: Борис Субашић
Извор: Новости

  • 54
    Shares

Напиши коментар