Нацисти и усташе су 1941. године договорили прогон Срба из НДХ

Решавање „српског питања“: Усташа Мишко Ратковић и његов друг, кољачи који су лета 1941. године усликани како се замазани српском крвљу церекају и клибере негде на територији такозване Независне Државе Хрватске. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

Нацистичка Њемачка и власти усташке Независне Државе Хрватске, на састанку у Загребу 4. јуна 1941. године, договориле су исељавање, односно протјеривање, у Србију око 200.000 Срба.

Према демографским књигама и налазима историчара Владимира Жерјавића, Срби су у фашистичкој НДХ чинили мало више од четвртине становништва – према службеним подацима из 1941. године било их је 1.848.000, од укупно 6.966.729 становника, или 26,5 одсто.

Протјеривање српског становништва са подручја данашње Хрватске /без БиХ, која је такође била дио НДХ/ био је један од сегмената коначног рјешења “српског питања”, а друга два начина биле су ликвидације људи и масовна покрштавања.

У НДХ Хитлер је уврстио и подручје БиХ, на којем је тада живјело око милион Срба, те дио Далмације и неке дијелове Србије /у Војводини/.

Муслимане су усташке власти сматрале Хрватима и за њих је важио израз “хрватско цвијеће”.

У НДХ је 1941. године било 52,93 одсто римокатолика, православних 31,99 одсто /1.809.613/, те муслимана 12,78 одсто.

Истребљивање Јевреја био је дио расних закона нациста, а “српско питање” су посебно форсирале усташе.

Према идеологији усташа, истребљење Срба и Јевреја требало је да омогући Хрватима /и муслиманима као “дијелу Хрвата”/ додатни животни простор.

Одмах послије договора њемачких и хрватских нациста /усташа/, почео је прогон Срба из Славоније, бјеловарског краја, Мославине, Загреба, Подравине и Баније.

Многи од њих су протјерани /или како је наводила усташка власт “исељавани”/ путем сабирних логора из Хрватске од јула до новембра 1941. године.

За протјеривања Срба “законски основ” биле су одредбе донесене у априлу 1941. године, одмах по доласку усташа на власт.

– Свако ко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрозио опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело остало само у покушају, има се сматрати `кривцем злочина велеиздаје`, а казна је смрт – писало је у тим одредбама.

Донесена је “Законска одредба о прелазу са једне вјере на другу” – њом се одређеним категоријама српског становништва у НДХ омогућавао прелазак вјерника из једне вјерске заједнице у другу /из православне у римокатоличку, односно гркокатоличку/.

Било је то озакоњено, а насилно, прекрштавање Срба у католицизам, чему се Римокатоличка црква није успротивила. Забрањене су све српске школе, укинута ћирилица…

Масовни организовани прогон Срба из НДХ вршен је свуда на подручју данашње Хрватске, а посебно у граду Загребу, у којем је, према попису из 1931. године, било 13.279 православних Срба, а међу њима много богатих и друштвено виђенијих особа.

Срби и Јевреји протјеривани су из сјеверних дијелова Загреба – тако је један дио Срба исељен из бољих дијелова града у сиромашније. Усташе су имале пописе Срба чак и по занимањима, па су у Загребу на мети били Срби љекари, Срби адвокати, банкари, трговци…

Усташко руководство било је изузетно заинтересовано, у оквиру своје политике према Србима, да из НДХ буде исељено што више Срба, наводи се и у радовима историчара Филипа Шкиљана.

Будући да усташе нису бирале средства у постизању тог циља, терор над Србима у НДХ, у сегменту исељавања, односно протјеривања, имао је најразличитије облике, а многи Срби су под терором и сами почели да бјеже у Србију.

Извор: РТРС, Јадовно

Напиши коментар