Немачки медији о „изборној фарси“ у Србији


Фото: Танјуг/Зоран Жестић

„Стање српске демократије се протеклих година у неким аспектима развијало пре по руским и белоруским мерилима, него по критеријима ЕУ”, пише ФАЗ

Демократија по „белоруским мерилима“, „Србија на путу у аутократију“, „шоу једног човека“, „изборна фарса“, „економски Ватерло“ који прети Србији… То су неке од оцена у штампи на немачком језику након избора у Србији.

Франкфуртер алгемајне цајтунг доноси текст Михаела Мартенса под насловом „Руски односи“, у којем се између осталог каже: „Наиме, и стање српске демократије се протеклих година у неким аспектима развијало пре по руским и белоруским мерилима, него по критеријима Европске уније. Највећи број масовних медија – телевизија, сајтова и новина – јесу под контролом пословних људи који тесно сарађују с влашћу. Ти медији прате рад власти сталним некритичним похвалама и систематски нападају опозицију, која им то наравно олакшава, пошто не показује неку озбиљну снагу. Државне инстанце и институције стављене су у службу владајуће партије, од државних чиновника и службеника се не захтева лојалност према држави, већ према партији. То није само унутрашња ствар Србије, пошто је она кандидат за пријем у ЕУ“.

Ханс-Петер Зибенхар потписао је текст у Ханделсблату, а наслов је више него јасан: „Србија је на путу у аутократију“. „Земља кандидат за чланство у ЕУ је оваквим резултатом избора убрзала пут у аутократију с демократском фасадом. Слично суседној Мађарској, и Србија под моћним Вучићем одавно има хибридни политички систем. Формално су основне демократске слободе гарантоване, а у стварности се газе ногама. Правна држава и слобода медија тешко су оштећене, корупција и непотизам доживљавају бум. Опозиција, ионако разједињена и слаба, бива застрашивана и дискриминисана. Када се све то зна, онда је Вучићево пактирање с Русијом и Кином логичан корак. Наступ руског министра спољних послова у предизборној кампањи у Београду говори много.“

Аутор текста Зибенхар замера Бриселу да је у добром делу превидео политичку стварност Србије: „Ако се узме у обзир нефер методе Вучића и нефер предизборна кампања, опозициони бојкот избора је разумљив“. Зибенхар се залаже за самоуверенији наступ Брисела према Београду у којем би било више смисла за реалност: „Србија се са својим све ауторитарнијим системом не налази на путу ка Европи. Али економија не може заобићи ЕУ. Вучић то зна“.

Аутор додаје да мала Аустрија Србији доноси десет одсто директних инвестиција, што је више него што заједно улажу велике силе – Кина са два процента и Русија са пет процената: „Наиме, због пандемије ће та балканска земља ове године доживети привредни Ватерло. Србији је хитно потребна помоћ из иностранства. То је шанса коју би требало да Европа свакако искористи“.

„Шоу једног човека“

За минхенски дневни лист Зидојче цајтунг Тобијас Цик доноси портрет победника Александра Вучића. У тексту се између осталог каже: „У предизборној кампањи је све било фокусирано на једну поруку која је сведена на једноставан слоган – „Александар Вучић – за нашу децу“. (поред тога није било чак ни назива странке; Вучић је сам себи био довољан бренд.) И стварно је хитан задатак да се деци те земље пружи перспектива – до сада су чим стасају редом ишла у иностранство да раде као неговатељице у Хајделбергу или возачи аутобуса у Лондону. А они који су остали у земљи, стално су излазили на улицу да протестују због непотизма и корупције“.

Швајцарски лист Ноје цирхер цајтунг доноси текст свог дописника из Истанбула Фолкера Пабста – „Србија постаје шоу једног човека“. У тексту се између осталог каже: „Мада председник није као кандидат учествовао на изборима, а по дужности коју обавља не би смео ни да учествује у предизборним кампањама, на парламентарним изборима се радило само о њему. Његова Српска напредна странка чак није наступила под сопственим именом већ под слоганом ’Александар Вучић – за нашу децу’. Под нормалним околностима би премијерка Ана Брнабић била главни кандидат, али она у предизборној кампањи није играла никакву улогу“.

Аутор потом додаје: „Многи противници власти не виде у опозицији стварну алтернативу. Наредни месеци ће показати у које канале ће се прелити фрустрација бројних младих Срба због политичке стагнације, многобројних скандала у које је упетљана власт и пре свега због одсуства економске перспективе. То незадовољство није нестало.“

„Многи противници власти су разочарани Европском унијом која ретко проналази јасне речи за назадовање демократије и владавине права у Србији. То што је бивши председник Европског савета и председавајући Европској народној партији Доналд Туск уочи избора Вучићу пожелео много среће и додао да може бити поносан на то што је постигао, многима је зазвучало као чисто ругање неистомишљеницима“.

„Без опозиције у парламенту избори су дискредитовани“

Рајнише пост доноси чланак с насловом „Српски парламент без опозиције“, а већ у поднаслову констатује: „Земља хоће у ЕУ, али се удаљава од Европе“. „Требало би да се партнери из ЕУ заиста замисле над овом изборном фарсом. Од 2014. се Србија с муком провлачи кроз приступне преговоре са ЕУ, а крај процеса се не види. Уместо да се приближава Европској унији, тај кандидат се све више развија у ауторитарно вођену једнопартијску државу“. У истом чланку се наводи да Флоријан Бибер, стручњак за Југоисточну Европу из Граца, назива Вучићев тријумф „Пировом победом“ – „Без опозиције у парламенту избори су дискредитовани, а власт је још мање легитимна него икада пре“.

Бадише Тагесблат пише: „Парламентарни избори у Србији показују колико је тренутно та балканска земља удаљена од Европе. Фигура која засењује све, председник државе Александар Вучић, који у ствари не учествује на изборима, доминира политиком своје земље по сопственом нахођењу. Он тера класичну клијентелистичку политику. Његова партија СНС дубоко је укорењена у земљи, многи јој дугују каријеру и положаје. Јасно је да ће они да гласају за њу и тако осигурају своју пословну будућност“.

Аутор: Драгослав Дедовић
Извор: Дојче веле, Нови Стандард


Напиши коментар