Вук- Митски сродник Срба који има карактеристике нашег народа

Сматра се да сваки народ води порекло од неке животиње, бар је тако тврдио историчар религије и професор Веселин Чајкановић. За Србе се верује да је њихов митски сродник и представник вук.

У натприродну снагу вука Србин је без сумње веровао и ње се бојао. Сваки поступак који би могао човека да доведе у блиски сусрет са вуком се пажљиво избегавао. Име ове животиње се није смело спомињати, па су се уместо речи вук користили различити други називи: напоменик, каменик, поган, онај из горе…

Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп…то је вук.

Како је Србин веровао у снагу вучијег имена говори и то да се у кућама, у којима су деца често умирала, новорођенчадима давали имена: Вук, Вукан, Вукашин, Вијуца, Вујадин, Вичица, Вукица…

Некада је било забрањено убити вука. Сељак се смео бранити од њега, али није га смео усмртити. То је довело до масовног множења вукова, па су власти били принуђени да реагују и мештанима су поделили отров како би потаманили вукове; међутим, сви до једног мештанина су одбили да то ураде.

Србина за ову животињу везује ћуд. Вук је лако прилагодљив тешким условима и спољној околини, док му, са друге стране, морални карактер остаје непроменљив говори и позната српска пословица: Вук длаку мења, ал’ ћуд никако.

Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом, као основним условом живота. Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака, пса…

За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука је етика исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узорка омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују – написао је Драгош Калајић у свом роману „Последњи Европљанин“.

У нашој култури и традицији вуку су посвећени и многи празници и ритуали.

Иначе, вук никог не слуша нити хоће било коме да служи. Он је свим бићем посвећен заштити, одбрани, јачању и опстајању своје врсте са свим природним особинама и карактером на својој слободној територији.

Вукове су представљали и вучари, који су се обично око Божића окупљали по селима. Носили су сламом напуњену кожу вука, а неки су се и огртали њоме. Ишли су од домаћинства до домаћинства, певали пригодне песме и скупљали дарове. Овај обичај је до данас
сачуван у источнијим крајевима Србије.

О веровању у натприродну моћ вука говори и то да се узимала кост, зуб или кожа мртвог вука и носила као заштита од нечистих и мрачних сила, као амајлија.

Вукове су представљали и вучари, који су се обично око Божића окупљали по селима. Носили су сламом напуњену кожу вука, а неки су се и огртали њоме. Ишли су од домаћинства до домаћинства, певали пригодне песме и скупљали дарове. Овај обичај је до данас
сачуван у источнијим крајевима Србије.

О веровању у натприродну моћ вука говори и то да се узимала кост, зуб или кожа мртвог вука и носила као заштита од нечистих и мрачних сила, као амајлија.

На листи угрожених животиња

Вук је потпуно нестао или је драстично проређен у Скандинавији, земљама Бенелукса, Француској, Немачкој, Швајцарској, Аустрији и Мађарској. Веома је угрожен и у Италији, Шпанији, Португалу, Чешкој и Словачкој.

Прочитајте још прелепу причу: Пастир и вук

Извор: Ало

Напиши коментар