Рељић: Црна Гора се даје Србији као накнада за Косово, Вучићу ће се још дати и Република Српска…

Американци су Западни Балкан направили као рулет. Кад се апарат држи под контролом – куглица ће увек стати тамо где треба, али кад се неки зупчаници поломе а крупијеи губе концентрацију – ништа више није сигурно

Постоји ли веза између изненадног одласка Милорада Додика у Загреб, изборног пада Мила Ђукановић у Црној Гори и Вашингтонског процеса који је започео пријемом председника Србије и представника привремених институција у Приштини Авдулах Хоти у Белој кући? Поједностављен закључак, који се ваља по медијима у региону, налази да је реч о „повратку Американаца на Балкан“.

Какав повратак? Американци нису ни одлазили одавде, само је њихов утицај опао на Балкану, као што је опао и на сваком другом месту на свету. И сад и они виде да је њихова сила све слабија претња, па „окрећу лист“ па ће да нам „економски помогну“.

Кад једном будемо гледали на ове „тактичке маневре“ као на део историјског процеса – они ће се, извесно, тумачити као опадање моћи једине суперсиле с краја другог миленијума и њен покушај да се „вади“.

Свој допринос општем ширењу сумњичавости дају и сами западнобалкански учесници.

У Београду се најгласније инсистира на економској димензији и доласку америчке ДФЦ, пуно име U.S. International Development Finance Corporation, „која сарађује са приватним сектором и финансира решења за највеће изазове (!?) са којима се земље у развоју суочавају“ а „улажу у различите секторе, попут енергетике, здравства, инфраструктуре и технологије“.

Ту су и друге удице – „мали бизниси“, „жене предузетнице“ а „како би се креирала нова радна места на растућим тржиштима“. Иако је бацање оваквих порука у време корона-пошасти готово комично, као и у свим западним економским походима, следе обећавање „високих стандарда и поштовање животне средине, људских и права запослених“.

Да је Зуко Џумхур жив, вероватно би нацртао карикатуру за насловну страну „Политике“: Џорџ Вашингтон вредно ради за столом а на зиду виси слика Доналда Трампа. Јер све ово и јесте велика карикатура. Само Зуке нема.

Човек не мора бити неки аналитичар да би разумео чему то служи, ако се суочи с чињеницама да су „највећи пројекти у Источној Европи“ ширење капацитета лука у Грузији, безбедност хране у Молдавији и неизбежна Украјина – у којој ДФЦ ради на „јачању енергетске независности“.

Погодите од кога независност?

Фондом руководи приватно-јавни борд. Да, „уверљива прича“ – да Америка која се налази у највећој економској кризи још од времена Велике депресије из 1929. – долази да развија Србију. И то стаје само у велику карикатуру.

Земља коју је Дејвид Лендис у класичном делу „Богатство и сиромаштво нација“ упоредио са Шпанијом у XVI и XVII веку – која се толико напљачкала, да су били у положају да могу све да купе а нису морали ништа да производе.

Један срећни Шпанац је 1675. године закључио да читав свет ради за Шпанце“, каже Лендис и подсећа да се „такве глупости чују и данас, под маском компаративних предности и неокласичне економске теорије. Чуо сам многе учене људе како говоре да Сједињене Државе не треба да брину о огромном дефициту у трговини с Јапаном. Јапанци нам дају све те корисне ствари у замену за папир с ликом Џорџа Вашингтона. Звучи добро, али је лоше. Рад је бољи од блага, и зарада од богатства.“ [Лендис је ово писао крајем 1990-их те је ту проблем Јапан, и мања земља и војно окупирана и политички под котролом. Кина и БРИКС још нису били ни на хоризонту америчког погледа на свет.]

Дакле, ако се осврнемо на историју у коју су веровали успешни Американци и следимо тај смер, Србија и Западни Балкан се за економски спас сада обраћају „погрешној страни“, иако нису у ситуацији кад не могу да бирају.

Наравно, Лендис помиње још један економски историјски аксиом: „Зависност од странаца сведочи о немогућности да искористите сосптвене могућности или покренете предузетнички дух.“

Дејвид Лендис

Не могу странци развијати „нашу земљу“, али је ипак важно са каквим странцима се удружујете. Између „пријатеља“ и очигледних „непријатеља“ разлика је јасна као дан.

Али, још је бесловеснија тачка гледишта наших добрих суседа који зачуђено отварају очи пред „повратком Американаца на Балкан“.

У Приштини не желе ни да се у примисли суоче са чињеницом да то није „она“ Америка која је од њих правила државу кад они не би могли одржавати ни структуру локалне заједнице. Уши су им заливене воском, очи траже црвену крпу.

Аљбин Курти кога држе даље од игре ту види „Четврту Југославију“. Косово ће бити гурнуто у „мини-Шенген“ уз Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину, плус Албанија и ето опет Београда као централног града те заједнице, каква год да буде. Западнобалканска федерација коју ревносни београдски таблоиди виде као Душаново царство.

Каква сагласност воља!

Сарајево је већ у стању да чује и види, али не може да поверује – и у страху и чуђењу започиње баражну ватру на Бањалуку и Београд, а сад и на Загреб. О Вашингтону и Бриселу се, ипак, ћути.

Хрвати, који за себе воле да мисле да су се дебалканизовали, нису ни летњи дан до подне могли да уживају у довођењу Додика у Загреб, а што мирише на „трећи ентитет у Босни“ чега се ни један „прави домољуб“ никад није одрекао. Таман је разглабање кренуло кад су се председник Милановић и премијер Пленковић дохватили за вратове око неке афере у којој се појављује торба са два милиона евра мита која „шета“ испред свих тајних и јавних хрватских служби и одлази у непознатом правцу. Сви прате и не дирају. Као у филмовима који се категоришу као „мистерије“.

Corpus delicti који шета као међу децом у вртићу. Знају се виновници, али докази су претворени у циркуску представу и читава земља сама себе и хвали и исмејава.

Зоран Милановић и Андреј Пленковић

Западнобалканску мућкалицу је онда запржио Мило Ђукановић „налазећи“ у свом паду геополитичку „велику игру“. Американци, и ко све не, одлучили су да овде жртвују Црну Гору јер праве Велику Србију, уз коју норамално иду и Велика Хрватска и Велика Албанија.

Гнездећи се сав у зноју на својим милијардама, Мило зна – Црна Гора се даје Србији као накнада за Косово, које иде Албанији. Вучићу ће се још дати и Република Српска…

Сарајево на то пада у депресију каква није виђена од времена кад је кмет Симан испраћао турске аскере из Босне.

Политичари, аналитичари, грађанисти, националисти, невладини и владини букачи… Страх да Америка може „издати“ мути разум.

Шта од таквих страхомаштарија може бити истина?

Ништа! И све.

На Западном Балкану, како га од милоште прозваше бриселски мудраци, односи уређени по америчком рецепту су такви да и „буре барута“ престаје бити стилска фигура.

Босна и Херцеговина направљена као кошмарни сан: у Федерацији су народи који не желе федерацију – оба би је ликвидирала али једни смањили а други проширили и на други ентитет; Република Српска иде својим путем али је код Брчког пресечена на два дела, за сваки случај; Република Хрватска пресечена је код Неума; Република Србија пребијена код Мердара; Република Северна Македонија се грчи под новим именом а расечена кроз главни град – на две обале Македонци и Албанци који на мост и не наилазе; Црна Гора се растројила изнутра по шавовима који се не могу ушивати ничим сем опрезом и надом.

Американци су Западни Балкан направили као рулет. Кад се апарат држи под контролом – куглица ће увек стати тамо где треба, али кад се неки зупчаници поломе а крупијеи губе концентрацију – ништа више није сигурно.

Више се и неће оживљавати цели франкештајн. Постаје скупо. Зато ће се само отимати шта се може.

Тако је онај Гренел (Ричард) дошао и закотрљао економску грудву, а свак би очекивао да ће се ухватити ЛГБТ права и „дугиних боја“. Али, човек има веће амбиције на Трамповом броду, него да буде заштитиник мањинских права. И потпуно је ушао у шут нашим политичким вођама.

Ричард Гренел

Једина „зелена грана“ на коју се цело време овде показивало је она најувелија – економија. И обећавање „бољег живота“. Који је пре 33 године најављен у хумористичкој серији. А, истини за вољу, тамо је најбоље и изгледао.

Наравно, ту нико не критикује нити уочава реалне намере „америчког економског плана“ а који се једино може претворити у отимање електродистрибуције, литијума из Јадра, М-тела и понечега из инфраструктуре – јер, шта је овим несрећним држава још остало осим тога!

Опет нико не сме ни да зуцне да је све то и део „ратна операција“ у хибридном рату против Кине. И традиционално Русије. А Американци своје намере и не крију.

„Уместо да Србија и Косово гледају ка Кини и Русији, они ће се окренути Америци и западњачким бизнисима у Европи како би почели да шире пословни сектор. То значи да ће много људи у Србији и на Косову радити у компанијама које имају западне вредности, што ће се годинама пренети и на њихове породице и трансформисати регион“, оглашава неоптерећени Гренел.

„ДФЦ је недавно основан и веома је занимљиво што је једно од подручја на које су прво отишли – регион Србије и Косова“, рећи ће неки дежурни аналитичар на радију Глас Америке.

„Програм те организације је успостављен као подршка одобравању зајмова, гаранција и стопа осигурања по условима који су у потпуности конкурентни онима које нуди Народна Република Кина”, каже тај Џон Сејлор типично амерички.

Али, као човек који не жели да неко помисли да су му вране попиле мозак, додаје: „Очигледно је да је Кина за своју иницијативу определила значајне суме новца, Сједињене Државе не располажу таквим свотама, али ово је први корак.”

Сви народи на Западном Балкану баштине знану изреку за ове ситуације: Не липши магарче до зелене траве!

Па, шта је онда „економски бум“ који се најављује. Извесно, празна прича коју ћемо као и све „појасеве за спасавање“ који су нам бацани из Вашингтона и Брисела скупо платити.

Даваће се неке суме, јавља нам онај Џон Сејлор, сарадник америчке Националне асоцијације окружних извозних савета, много мање од наше маште „и наравно, нужно је да у пројекат буде укључен партнер са америчке стране. Значи, не америчка влада, него партнер. Неће бити једноставно, али нешто се догађа, чега раније није било – што мислим да је сјајно.“

То би могао бити најбољи опис како су се „Американци вратили на Балкан“. То је Ништа, али „мислим да је сјајно“.

Типични изливи прекоокеанске ароганције. Свака окупација на Балкану је шкрипала, али и Хбзбурзима и Млечанима и Отоманима то је мање-више било суседство. Они су разумевали да ваља бити и опрезан и обзиран. Колико се могло.

Кад седите у Белој кући, осам хиљада километара далеко, живот човека на Балкану вам се доима као она прича о постојању живота на Марсу.

Чак је америчком начину мишљења страх од појаве Марсоваца живљи од могућности регистровања постојња далеких безличних бића на територији за коју њихов председник није сигуран да ли се зове Балтик или Балкан. Ето, зато би он могао добити и Нобелову награду за мир јер је учинио веће чудо од Кристифора Колумба.

„Заустављамо масовна убијања између Косова и Србије“, извикује Трамп у Северној Каролини или где већ на предизборном митингу. „Дуго година су се убијали, а сада су престали. Рекао сам им, пријатељи придружите се!“

Кротитељ звери! Дресер који, очигледно, тако мало зна о онима с којима ће радити. А и не занима га. Уверио се на лицу места да су спремни да све учине против себе. И цениће напор тих „пријатеља“ који ће по њему назвати језеро, али не би мислио да је много и ако би име своје престонице променили у – Трампгрејд. Можда би једном и дошао. Као у свој Дизниленд.

Шта би једино могла бити добит племена на Балкану од ове изненадне драме?

До јуче су веровали у Вашингтон као у „свети град“ преко кога је пречица за Еден. Данас већ почињу разумевати да само могу да буду копачи ровова за рат са Кином и Русијом. У рату у Босни то се звало „радна обавеза“. Све остало ће бити још додатне штете за народе. Добитници ће бити само они најбескрупулознији међу нама. Американци на њих и рачунају.

На Западном Балкану ништа ново!

Аутор: Слободан Рељић
Извор: Све о Српској

Напиши коментар