Уместо Храма Светог Саве комунисти хтели да изграде гаражу: Како је помогао Матија Бећковић

Вековни сан српског народа о завршетку Храма Светог Саве ових дана ће бити остварен, али муке са којима се црква сусретала током његове изградње остаће забележене, посебно оне које се везују за период комунистичке власти, која није дозвољавала наставак радова, обустављених 1941. године.

Његове зидине стајале су као трнов венац на глави Београда, а како су године пролазиле, губила се нада да ће они икада дозволити да се светиња заврши. После четири деценије тиховања и укупно 88 молби, тадашњи патријарх Герман је успео да јуна 1985. године приволи државу да изда дозволу за наставак градње.

Побуна грађана

Ипак, пре тога комунисти су покушали да вешто заварају цркву, односно да уместо Храма, понуде патријарху Герману да се на његовим зидинама подигне Музеј фресака. Та вест је осванула 1983. године у недељнику НИН и након њеног објављивања, јавност се побунила, а двадесетак грађана, монаха и свештеника, сликара и песника затражило је пријем код патријарха.

Организатори сусрета били су тада монаси Амфилохије и Атанасије, а међу позванима био је и академик Матија Бећковић.

Како је изгледао разговор патријарха Германа са том делегацијом говори академик Матија Бећковић.

На почетку разговора каже да је период комунистичке власти значајно закочио изградњу, због чега је постојао страх да се Храм Светог Саве никада неће завршити, а сумњу за то су побуђивале и изјава тадашњих функционера.

Највећи син свих наших народа и народности изјавио је да се тај храм неће градити док је он жив. Другим речима – никад, с обзиром на то да је био бесмртан. Први до њега, Едвард Кардељ, предлагао је, пак, да се на освећеним темељима коначно скући циркус. Потом је идеја модернизована и закључено да је то место идеално за градску гаражу. Али ипак комунисти ништа од тога нису реализовали и чини се да су зазирали од врачарског поља па њима припада и слава што на том месту је остала стрњика до 1985. године. Могли су да подигну неке Вилине воде или Коњарник, па да кажу да би ту радо подигли Храм, али шта да раде са тим облакодерима. Човек после свега помисли да нису можда и они зазирали од „видовитог пепела“ – каже Бећковић.

Непристојна понуда

Он додаје да после свих тих несувислих предлога освануо је 1983. године и нови, примеренији од циркуса и гараже, односно да је објављено у штампи да је патријарху Герману власт понудила да се на зидинама Храма Светог Саве подигне Музеј фресака.

– То јесте било померање са мртве тачке, али и даље је била непристојна понуда. Због те вести, тадашњи монаси Амфилохије и Атанасије, организују делегацију од 20-ак уметника, архитеката, која је затражила пријем код Германа, како би нам објаснио о чему се ради. Међу њима сам био и ја. Патријарх нас је обавестио да после вишегодишњих узалудних молби да се добило оно што се у том часу највише могло, а то је да се на зидинама Храма подигне Музеј фресака. Поверио нам је и да му је дискретно стављано у изглед да ће пројекат тог здања бити такав да није искључено да се током времена може прекројити у храм. Нагласио је да се морамо сналазити да бисмо опстали и да је најважније да смо се изборили да се то место не оскрнави и црква уклони са Врачара – објашњава Бечковић.

Он каже да су сви учесници изразили бојазан да ће се, пристајући на компромис, сама црква одрећи и себе и Врачара и храма и Светог Саве.


– Након објашњења других чланова делегације и ја сам добио реч. Рекао сам како се чини да поцрнеле зидине Светосавског храма све саме говоре, највише личе и на нас и на нашу веру, верно одсликавају положај Српске цркве. И такве какве су, више су него довољне да буду српски зид плача. Од тих зидина за нас нема ни светијег ни лепшег, ни прикладнијег храма. Казао сам и да наш народ разуме да мора да се сналази и да му нико не замера што не може да подигне Светосавски храм, али да верује да може да сачува зидине. Ако њих сачува, може да се испостави да се сналазио не да би опстали, него да би нестали. А такво сналажење, рекао сам му, нико неће разумети ни опростити. После тих мојих речи, патријарх Герман је рекао: „Ми ништа нисмо потписали и као што смо рекао да, можемо рећи и не“ – каже Бећковић.

„Видовити пепео“

Он објашњава да је недуго после тога одјекнула и сензационална вест да је одобрена градња Храма Светог Саве.

– Када је та одлука донета, председник председништва Србије је био Душан Чкребић и он заслужује да буде споменут у овој причи. После свега срећан сам што је са изградњом храма васкрсао и Свети Сава. Васко Попа је рекао да је на Врачару видовити пепео и да је из тог видовитог пепела настао храм за који Срби причају да се из њега види и Софија – завршава своје сведочење академик.

Политичка одлука и улога Чкербића

Српска православна црква је ценила то што је Душан Чкребић потписао одлуку за наставак градње Храма Светог Саве па му је 2007. године доделила Орден Светог Саве. Пет година пре тога је у ауторском тексту написао:

– Знао сам да је забрана да се настави изградња Храма Светог Саве донета после рата у ствари политичка одлука, донета у политичком врху Србије, а не у Скупштини и да нема легитимитет. Она се одржавала и преносила годинама на новоизабрана тела и руководеће људе, да је није никада донео ниједан компетентан државни орган. И ја сам силом прилика, као и моји претходници, следио овакве ставове и давао негативне одговоре на захтеве патријарха Германа и Синода СПЦ-а да се дозволи наставак изградње Храма. Међутим, када сам био изабран за председника Председништва Србије у мају 1984. године, проценио сам да је могуће да се та политичка одлука промени и успео сам.

На Свету Петку отворен Храм Светог Саве за посетиоце

Извор: Блиц

  • 11
    Shares

Напиши коментар