Формирање албанске власти у Бујановцу – поглед уназад


Фото: parlament.gov.rs

Формирање албанске власти у Бујановцу после 18 година упозорава на времена када је долазило до масовног и принудног исељавања Срба из те општине

Током лета ове године медији су пренели вест да ће први пут после 18 година у Бујановцу бити формирана једнонационална албанска власт. Бар званично, многи су били изненађени или критични – новинари, српски политичари, бројни грађани. То нас је навело да се подсетимо колико опасне последице изазивају промене националне структуре становништва у вишенационалним срединама, посебно када су у великој мери или сасвим извршене насилно. Корени данашњих догађаја нису у садашњем времену. Погледајмо које нам податке о Бујановцу, али и Прешеву и Медвеђи дају историјски извори од пре пола века.

После албанског насиља на Косову и Метохији 1981. године, погоршана је безбедоносна ситуација у суседним општинама у којима су живели Албанци – Бујановцу, Прешеву и Медвеђи. Албански иредентизам је наилазио на погодно тле. Економски проблеми су били велики, заосталост енормна, међунационални односи све заоштренији, а положај Срба све тежи и неподношљивији. Правни систем није функционисао, устав и закони нису поштовани, отписиване су пореске обавезе, судски предмети су застаревали (у Прешеву је, према подацима Николе Љубичића из марта 1984. године, застарело 14.000 предмета у којима су оштећени били Срби, а окривљени Албанци).

Суморна истина

Наслеђена заосталост овог краја била је јача од улагања социјалистичког друштва. Бујановац, Медвеђа и Прешево су били међу најнеразвијенијим општинама у држави, доходак по становнику и степен запослености су били испод трећине српског и југословенског просека. Према подацима из 1980. године, све три општине су биле међу општинама са најмањим процентом запослених (Прешево 5,6 процената, Бујановац 6,3 процената, Медвеђа 6,1 процената). Разним облицима сарадње са друштвеним сектором пољопривреде било је обухваћено само 87 од 8.523 домаћинства Бујановца и 65 од 4.033 домаћинства Медвеђе. Живот се одвијао у условима ниског нивоа писмености и здравствене заштите, аграрне пренасељености, неразвијене инфраструктуре.

Привредни објекти и образовни и здравствени капацитети су били углавном концентрисани у седиштима општина, па су становници села остајали ван привредног и друштвеног развоја. Саобраћајна мрежа била је слаба. Велики број насељених места био је без струје, посебно у општини Медвеђа, у којој је осам хиљада људи, односно половина становништва, која је живела на две трећине територије општине, живела без струје. Од 34 месне заједнице ове општине само су четири имале аутобуску и телефонску везу са центром општине.

Инвестиционим пројектима и политичким акцијама Србија није успевала да стање измени из корена. Један од видова помоћи недовољно развијемим крајевима ван покрајина био је преко Фонда за подстицање бржег друштвено-економског развоја ових подручја. Увођењем обавезног зајма за фонд најпре у висини 0,3 одсто, а 1975. 0,5 одсто друштвеног производа привреде уже Србије обезбеђивана су средства за улагања у те крајеве. Од 1971. до 1984. године, Републички фонд је подржао 70 инвестиционих пројеката у овим општинама, што је чинило шест одсто таквих пројеката у републици. Отворено је око 4.000 радних места. У оквиру пројекта „Морава 2“ 1984. године је била у току изградња 570 сточарских фарми на индивидуалном сектору, подизање воћњака од 400 хектара и изградња капацитета за сушење воћа и поврћа.

Млади Албанци у Бујановцу

У условима опште заосталости тог дела Србије, недовољних ефеката инвестиционе политике и рада албанске иреденте, годинама је текао процес исељавања Срба, често и присилан, који је оставио дубоке и трајне последице. Изложени албанском притиску, Срби су се масовно исељавали. Временом је у републичке органе почело да се слива све више информација о тешком економском стању и положају Срба у овом делу републике. У јуну 1982. је на седници Општинског комитета СК у Бујановцу констатовано да се из Бујановца иселило више Срба него из било које општине Косова. Велики број њих се исељавао под притиском. Почетком 1983. безбедоносне процене су говориле да је ситуација у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи била „незадовољавајућа“, посебно у Бујановцу у коме су постојали сукоби у руководству.

Ипак, ово су били само фрагментарни подаци. Детаљнији су добијени разговором представника Међуопштинске конференције СКС, Међуопштинске регионалне заједнице и Међуопштинске конференције ССРН јужноморавског региона са члановима Председништва ЦК СКС Живорадом Мишићем и Жиком Радојловићем 18. јануара 1984. у ЦК СКС. Био је то важан моменат у суочавању републичких политичара са суморном истином и резултатима своје политике. Говорећи о Прешеву и Бујановцу, руководство региона је ситуацију оценило „тешком и сложеном“. Били су отворени: „Пуне три године у њима (Бујановцу и Прешеву, прим. С. С.) трају непријатељска деловања са позиција албанског национализма и иредентизма и притисци на исељавање Срба и Црногораца“, истичући различите видове рада иреденте, од илегалног деловања, писања и растурања парола, памфлета, вређања, претњи и притисака за исељавање.

Чланови Председништва ЦК СКС тада су чули од локалних званичника податке о исељавању Срба из Прешева. Поражавајуће је деловао податак да у школу није уписано ниједно дете чији је матерњи језик био српскохрватски, што је значило да су остала само старачка српска домаћинства. Констатовано је да је у општини Прешево процес исељавања Срба „скоро завршен. Иредента је остварила свој циљ (…) Због исељавања српских породица и насељавања албанских прети опасност да се затвори традиционална граница српског и македонског становништва“. Процењено је да ће Прешево ускоро постати „етнички чиста“ општина и да ће то имати „тежих политичких последица“.

Иредента са Косова

Ситуација у општини Бујановац је описана као „још сложенија“. У њој је тада живело мало више од 50 одсто Албанаца и око 35 одсто Срба. Због притисака, економских разлога и „врло лоших односа у руководству општине“ исељавање Срба је настављано. Запажено је да су Албанци не само куповали имања Срба по високим ценама у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи, већ да су све чешће куповали куће и локале и ван тих општина, у Врању и Лесковцу. Локални представници су на овом састанку тражили одржавање заједничке седнице Председништва ЦК СКС и Председништва СР Србије, предузимање мера за решавање проблема економске заосталости региона, да земљу откупљују пољопривредне и комуналне организације, ангажовање Фонда за развој неразвијених, ангажовање радних организација Србије у овим општинама, давање кредита за изградњу станова, кућа и школовање.

Српско руководство више није могло да не реагује. Као последица разговора са локалним представницима у ЦК СКС, Председништво ЦК СКС и Председништво СР Србије одржали су 22. марта 1984. посебну седницу посвећену стању у ове три општине и исељавању Срба. Као и у случају Косова и Метохије, српска партија је и ка ове три општине упрла поглед прекасно за многе Србе. Материјали са седнице показују да је врх Србије био упознат са тежином проблема. Председник Председништва СР Србије Никола Љубичић је признао да је тај део Србије („периферија Косова“) измакао пажњи државе после албанског насиља 1981. Био је јасан у оцени да је у том крају на сцени било спровођење политике Велике Албаније и пројекта по коме би број Албанаца надмашио становништво Македоније и Словеније и достигао ниво БиХ. Сматрао је да се парола „Косово република“ није односила само на Косово, већ на све крајеве настањене Албанцима у Југославији. Закључио је да повећање наталитета Албанаца није било само питање „заосталости“ и „примитивизма“, већ и „политичког утицаја“.

Грађани Бујановца у пешачкој зони (Фото: parlament.gov.rs)

Љубичић је детаљно описивао стратегију албанске иреденте, притисака на Србе да се исељавају („долази до туча, долази до силовања, убистава, пољских штета, скрнављења гробова, цркава“), нуђења огромних свота новца за куповину кућа. Констатовао је да су за то време „народна власт“, партија, милиција, органи безбедности „заказали“. Критиковао је инертност у решавању уочених проблема и заташкавање пропуста, наводећи да тројица судија одговорних за застаревање предмета у Прешеву нису кажњена („Њихов рад је био овакав, а ми сада хоћемо да заташкамо, нека то прође, нека време учини своје“). Питао је: „Како можемо објаснити појаву оваквих ствари и то у дужем периоду, а да одговорни руководиоци у општини, региону, па и ми у републици не предузмемо неке енергичније мере?“.

Уместо да се у те три општине осети деловање државе, био је приметан рад иреденте са Косова, чему је допринела и територијална повезаност и ширење иредентистичких идеја међу омладином, пре свега студентском, која је била упућена ка Приштинском универзитету. Из Прешева је око 400 студената студирало у Приштини, а педесетак је учествовало у демонстрацијама 1981. (један је осуђен на 13 година затвора).

Поражавајући подаци

Сву разорност дугогодишње политике несметаног деловања албанског национализма и окретања главе политичког врха земље и републике од тог дела Србије, показивали су поражавајући подаци које је потпредседник Извршног већа Србије Миодраг Богдановић изнео на седници Председништва ЦК СКС и Председништва СР Србије 22. марта 1984. Републичком руководству је предочио податак да се од 1961. до краја 1983. из ове три општине иселило преко 17.000 Срба. Промењени су и национална структура тог дела Србије и старосна структура српских домаћинстава. Учешће Срба у укупном становништву је осетно смањено, а њихова домаћинства су постајала „старачка“. Велики број Срба је био „на путу исељавања“, јер је од 950 српских домаћинстава општине Прешево, њих 341 већ имало купљену кућу или плац ван територије општине.

Промене националне структуре изазване исељавањем Срба биле су лако уочљиве. Од 1967. до 1984. из Бујановца је исељено 4.600 Срба, па су Срби са 43 одсто пали на 34 одсто становништва, док је учешће Албанаца повећано са 40 одсто на 55 одсто; из Прешева је исељавањем 2.000 Срба опало њихово учешће са 19 одсто на 12 одсто, а повећано учешће Албанаца са 78 одсто на 85 одсто; из Медвеђе се иселило 3.500 Срба, па их је у укупном становништву уместо 62 одсто било 56 одсто, а удео Албанаца је повећан са 26 одсто на 32 одсто.

Дакле, српско руководство је стекло довољно увида и располагало релевантним подацима о стању у том делу републике, пре свега тешкој економској ситуацији и угрожености неалбанског становништва. Међутим, приметна је била и немогућност српских комуниста да се извуку из оклопа стереотипа о великосрпском национализму, па је Никола Љубичић саветовао да се подаци о исељавању Срба не учине доступним јавности, да не би дали маха српском национализму и упозорио новинаре да не преносе његове закључке о политици стварања Велике Албаније и наталитету као политичкој стратегији Албанаца и податке о исељавању Срба, јер би то изазвало „великосрпски национализам“ („Не мора се све ово писати, јер не би било пожељно да све напишете ово што ја говорим (…) Молим новинаре да ово не пишу, ми смо вас позвали, али не да све пишете“).

Такав приступ је нашао места и у информацији о стању у ове три општине у коју је преточена дискусија са седнице 22. марта. Уз констатовање заосталости региона и последица деловања албанског иредентизма, партијски врх је оценио да је такво стање утицало на „потхрањивање српског национализма и на политичко-безбедоносно стање на ширем простору републике, па и на појаве српског национализма у овим општинама, које се најчешће манифестује у вербалним иступима“.

Декларативност исказана у републичком врху није могла да промени стање на терену. Од 1. новембра 1982, од када је та појава педантније праћена, до краја 1984. из Бујановца, Прешева и Медвеђе се иселило 992 Срба (214 из Прешева, 444 из Бујановца и 334 из Медвеђе). За првих осам месеци 1985. још 256 (Прешево 65, Бујановац 74, Медвеђа 117). Срби су и даље били изложени разним притисцима (наношење пољских штета, увреде, претње и физички напади). Од марта 1981. до краја 1984. било је забележено 200 случајева који су представљали вид притиска на Србе (физички напади, оштећење имовине, пожари, претње, скрнављење споменика и гробова).

Архивска фотографија: Припадник жандармерије у „гнезду“ терористичке ОВПБМ. Фото: Александар Плавевски

Економски проблеми, деловање албанске иреденте, исељавање (протеривање) Срба и других неалбанаца су у описаним годинама добрим делом били процеси са истоветним одликама у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, са једне, и на Косову и Метохији, са друге стране. Једна разлика је била крупна: за разлику од територије јужне покрајине, на територији ове три општине републичко руководство Србије је после устава из 1974. имало потребна уставна овлашћења, а тиме и сву политичку одговорност. У наведеним подацима се крије одговор на питање да ли их је искористило.

Аутор: Др Слободан Селинић је научни саветник на Институту за новију историју Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард


  • 1
    Share

Напиши коментар