Иконописац Радмила Несторовић – Иконопис заволела радећи на заштити фресака на Косову и Метохији


Радмила Несторовић , Иконопис заволела радећи на заштити фресака на Косову и Метохији

Данашње време, чини ми се, као да није пријатељ човека. Он је презасићен свакодневно врло агресивним оптичким сензацијама, које замарају његов дух и тероришу сва његова чула.У том смисли, није необично да икона, као и сама црква, постају место у којој такав човек налази мир, напомиње Радмила Несторовић.

Радмила Несторовић, примењени уметник и иконописац рођена је 1970. године у Београду, где се школовала, где живи и ради. После завршене Средње Школе за индустријско обликовање, дипломирала је на Вишој Школи ликовних и примењених уметности , на смеру за консервацију и рестаурацију икона на Одељењу за Историју уметности Философског Факултета у Београду Као сарадник Републичког Завода за заштиту споменика културе учествовала у теренским радовима на заштити и чишћењу фресака у манастирима : Жичи, Грачаници и Пећкој Патријаршији и на конзервацији икона из Призрена,Темишвара, манастира Благовештења рудничког и Бездина.

Иконопис почела да учи 1991. Најпре код проф.Милосава Младеновића на Вишој школи , затим код Часлава Цолића , кописте у београдској Галерији фресака.Стечена знања усавршавала је у иконописној радионици мон. Магдалине у Грачаници и у атељеу Веронике Ђукановић. Од 1995. ,са благословом проте Драгомира Убипариповића потпуно се посвећује иконописању. До данас самостално извела дванаест (12) иконостаса у Београду , Текији , Драговцу , Дубљевићима и у манастирима Липовцу , Јасеновцу и више стотина појединачних породичних и целивајућих икона . Међу њима се издвајају оне рађене први пут , за потребе канонизације новопројављених светитеља : Св.Свештеномученика Станислава , пострадалог над Јадовном 1941. и Св. чешких Новомученика , убијених 1942. у логору Маутхаузен. Од осталих ауторских икона поменућемо прву икону Св.Мученице Персиде јасеновачке, Предсмртног загрљаја Св.Платона бањалучког и Св. проте Душана босанскоградишког , Оплакивања Светог Кнеза Лазара и велику икону Пресвете Богородице Ђуниске са 26 сцена које описују настанак ђуниске светиње и чуда у њој . Члан је УЛУПУДС-а , са статусом слободног уметника . Учествовала на неколико самосталних и групних изложби где је и награђивана.

Како је текло Ваше уметничко сазревање?

– Уметничко сазревање, текло је , рекла бих, упоредо са мојим сазревањем уопште, посебно са духовном компонентом сазревања. Од пресудног значаја била је од детињства наслеђена склоност ка цртању и сликању, подстицана од стране мојих родитеља. Почетна знања која сам стекла на Вишој Школи тицала су се основних предпоставки за бављење иконописом, приступа самом чину иконописања, избору најплеменитијих материјала у ту сврху и каснијег одговорног односа према чувању и поштовању иконе. Ту основу касније сам надограђивала новим искуствима у већ поменутим радионицама. Научила сам тада , за заувек, да је иконопис свето дело, да је било какав немар апсолутно недопустив, било каква произвољност и површност такође. Литургија је постала најлепши и најважнији догађај у мојој недељи. Помисао да икона коју сте ви насликали заживи као трајни део црквеног простора, добије улогу у животу цркве и верних за мене је била невероватна. Све ово о чему говорим подударало се са интензивним студијама Историје уметности. Ту сам од професора Ивана Ђорђевића и Гордане Бабић Ђорђевић, на чувеним семинарима и вежбама такође научила много ствари за заувек. Пре свега то да српску средњевековну уметност посматрам као духовну и стилску целину, да појмим међусобне утицаје свих сликарских дисциплина једне на друге и њихово уклапање у сакрални простор, да користим одговарајућу научну литературу, да уочавам промене које се дешавају у оквиру једног сликарског програма, зашто и како до тих промена долази. Већ тада се тежиште мог рада помера са ликовности на садржај иконе. Идеја и порука постају централна тема онога што сликам. Животне околности су ми омогућиле да иконописање постане и остане једино што радим. Што је још важније, омогућиле су ми да останем изван фокуса и метежа који одузима мир. То је био мој свестан избор. Уметничко сазревање је текло неким својим природним током. Он се није изменио али је добио преко потребни духовни замајац и духовну подршку после сустрета Преосвећеног владике Андреја, 2013.г са иконама које сам радила за иконостас у цркви св. Стефана Дечанског у Железнику. Без његовог благослова и подршке мој рад данас не би имао распон какав има.

Да ли сте се на некога угледали у свом уметничком развоју и коме се дивите данас?

-Како да не ?! Иначе мислим да је развој уметника немогућ без угледања на своје претходнике. С обзиром на то да сам врло рано дошла у непосредан додир са делима наше средњевековне уметности, моји узори су постали и до дан данас остали велики њени ствараоци. Ту пре свега мислим на фрескописца Јована који је осликао цркву св. Димитрија у Пећкој Патријаршији, затим на сликара Радослава, творца најлепших наших књижних минијатура у истоименом Јеванђељу а који се сматра и творцем каленићког живописа. Од уметника из каснијих времена на које сам се угледала на прво место бих ставила опет једног Јована, иконописца и живописца, затим сликаре Лонгина и Георгија Митрофановића, који сви стварају у доба обновљене Патријаршије, дакле од 1557.г до половине 17. века. Понављам, они су и данас моји узори, јер представљају потпуне уметнике, заокружених и дефинисаних стремљења, са високо естетизованим осећајем за придодавање појединачног општем, сасвим уроњени у наше сликарско предање ранијих периода а опет, доносећи у новом времену свој лични печат и препознатљиви сликарски рукопис.
Моје дивљење данас превазилази оквире области којом се бавим . Поклањам га свим људима који истрајавају у творењу добра, упорно, чиме год да себи обезбеђују егзистенцију, где год да се налазе. Таквих људи, срећом има јако много, али, наравно, остају невидљиви у свету замагљене стварности и користољубља.

Може ли иконописац да трага за инспирацијом изван строгог канона?

-Не само да може, него је то и неопходно. Сам израз „црквени канон“ често се данас погрешно схвата и употребљава. Полази се ( из суштог непознавања) од тога да су „црквени канони“неке најстрожије одреднице које устројавају сликање икона, спутавајући на тај начин „слободу сликаревог израза“. “ Црквени канони“ које помињете су заправо одлуке Васељенских сабора, а које су се односиле на догматско устројство Цркве, одн.потврду догмата православне вере.Ни један од тих канона није се бавио финесама ликовног израза или стилом сликања, већ искључиво садржајем који је на икони представљен и његовом саобразношћу основним Истинама и Догматима вере. Остављајући , баш ту поменуту слободу у ликовном изразу самом иконописцу. Зато и имамо , кроз историју црквене умености такав динамичан развој стилова, високо развијене локалне сликарске школе. Као што се свако од нас моли Богу на свој начин, сасвим је оправдано и логично да свако од иконописаца временом развије и дефинише свој ликовни израз.

Подједнако важна ствар, поред ликовности, је садржај једне иконе. Не смемо заборавити да светитељи који су пострадали за икону, пострадали су бранећи Истину коју она пројављује у свет, а не за овај или онај стил сликања.

Утисак је да је последњих деценија дошло до значајнијег повећања интересовања за икону и иконопис упоредо са иконоборством антииконичара?

-Заиста се говори о том повећању. Оно је присутно и у научним и у лаичким круговима. Стичем утисак о њему из једног уског видокруга, као иконописац који се креће међу људима сличних или сасвим истих интересовања.Све чешће сам у прилици да радим иконе за људе који их поручују не само у тешкој невољи или муци, већ из најрадоснијих побуда, као израз благодарности Богу.
Данашње време, чини ми се, као да није пријатељ човека. Он је презасићен свакодневно врло агресивним оптичким сензацијама, које замарају његов дух и тероришу сва његова чула.У том смисли, није необично да икона, као и Црква сама, позивајући на општење са Истином и нудећи ту Истину постају место у којој такав човек налази мир.

Када помињете савремено иконоборство , рекла бих да много већу опасност од њега представљају иконе које лажно сведоче, а које су се сасвим суптилно умешале у визуелни простор Цркве. Мислим овде на иконе св. Духа у виду голуба, неканонске приказе св. Тројице, икону Свете Породице или Христа са јагњетом на раменима. Одговор на ово питање би био много исцрпнији него што нам предвиђен

Били сте на многим теренима у нашој земљи па и на Косову и Метохији где сте учили и заволели живопис. Какво је то искуство за вас?

-То је заиста непроцењиво искуство. Сасвим сигурно моје иконе не би данас овако изгледале да баш тог искуства није било. Непосредан додир, са живим делима и споменицима наше средњевековне уметности, рад на њиховој заштити дубоко су утицали да још више заволим и иконопис и Цркву. Када сте у прилици да изблиза видите наситније детаље живописа, боју, састав малтера, потезе четкице, не можете а да не постанете свесни како је размишљао тадашњи сликар. Дела великих мајстора, Михаила и Евтихија , дворских сликара Краља Милутина, која видимо у Грачаници представљају не само за мене , енциклопедијски извор за познавање најбољих иконографских решења, исто тако и сликарство у Дечанима и целом комплексу Пећке Патријаршије са четири цркве из различитих историјских периода и чувеном припратом из доба Архиеп. Данила у којој је обновљено сликарство у 16.веку. Хоћу да кажем да се управо у тим споменицима формирао до краја естетски и духовни критеријум који сам се трудила да задржим до данас. Становање у кули-звонари у Патријаршији, разговори са сада покојном али блажене успомене Мати Февронијом, учење у радионици м. Магдалине , неизбрисиво су урезани у моје биће. Боравак у Призрену, баш у јесен те тешке 1995. године, живот са призренцима нећу никада заборавити. Моји утисци и доживљаји само су се надовезали на већ, од детињства присутне у мени појмове Косова и Метохије. Наиме, отац је као хидролог и теренац провео је скоро сав свој радни век управо у Пећи, Будисавцима, Гораждевцу, Клини, Призрену, Мушутишту, Гори. Његови сусрети са људима тамо, искуства и доживљаји увек живо препричавани постали су и остали део нашег породичног наратива. Међу свим тим утисцима неизбрисиви су ми били они о поштењу, скромности, честитости нашег света, о начинима преживљавања у суровим условима „братства и јединства“. И већ тада као да сам на неки начин похранила у себи свест о страдању као општем месту у историји нашег народа. Касније сам , кроз студије посебно, само потврђивала почетне ставове и нажалост, доживела , као цела моја генерација, да то страдање постане и део личне стварности.

Косово и Метохија је у ваш духовни свет ушло и путем литературе и страдалног усуда српског народа на свим просторима на Балкану?

-На моју везаност за Косово и Метохију, посебно су утицали наши приповедачи који су се на један предиван, лирско-реалистичан начин бавили описивањем живота нашег народа на Косову, Ибарском Колашину, Метохији и Старој Србији. Овде, наравно, мислим пре свега на непревазиђеног Григорија Божовића, затим Анђелка Крстића и на крају мени најдаржег Зарију Поповића, по којем мој млађи син и носи име. У свим њиховим приповеткама налазила сам скоро истоветне утиске о нашим људима, о части и поштењу, јунаштву и херојству као највишим дометима духа човека или жене, старих или младих, учитеља или свештеника, пастира,удовица, девојака или деце.

Иконе и цртежи са темом наших светих Новомученика, пострадалих на простору НДХ, сасвим су заокупиле мој најинтимнији духовни простор постајући начин да се нашим Новомученицима одужим како умем и знам.

Питаћете се можда какве везе имају Јасеновац или Јадовно са Косовом и Метохијом’? Итекако имају, јер је управо на Косову Пољу, 1389. године нама дат образац и живота и смрти, образац страдања. Дат нам је самим Светим Кнезом Лазаром. И страдање нашег народа 1941-1945, посебно у НДХ, је било испуњење тог обрасца.

Осећам како се једна танка црвена нит, крвава нит, протеже српском историјом, и српским просторима,где год је икада живео мој народ:та крвава нит повезује и скопску Црну Гору и Херцеговину Лику, Славонију , Рашку,Босну баш са Косовом и Метохијом… Та крвава линија има, знамо, своје крајње уточиште и води нас њему, а то је Царство Небеско, Царство васкрслог Христа.

Аутор: Славица Ђукић


  • 9
    Shares

Напиши коментар