Ко су нацисти у Босни и Херцеговини – Допринос тези о добрим и лошим народима


Протеклих седмица чули смо изјаву Бисере Турковић, која је српски народ упоредила са нацистима и Милорада Додика са Адолфом Хитлером, а потом и констатацију њеног партијског шефа Бакира Изетбеговића да су „Срби лош народ“.

Једног интелектуалног експеримента ради, у овом коментару полазимо од оперативне претпоставке да није депласирана тежња Турковићеве и Изетбеговића да цео један народ, на основу понашања једног његовог знатног дела, колективно поистовећују са одређеном злочиначком идеологијом или да му дају негативну моралну оцену. На њихову невољу, а по њиховим критеријумима, у Босни и Херцеговини управо је њихов народ тај који богато заслужује етикете које додељују Србима.

Ко су нацисти у Босни

Почетком 1941. Хитлерова Немачка осмислила је план кооптирања десетина милиона следбеника ислама у свој пројекат Нове Европе. У том циљу, Немци су ангажовали водећег духовника исламског света: хаџ Мухамеда Амина ел Хусеинија, великог муфтију јерусалимског и председника Врховног муслиманског савета Палестине. У мају 1941. године, муфтија је прогласио свети рат против Британије – по њему „највећег непријатеља ислама“ – и емигрирао у Берлин где је одмах добио све привилегије потенцијалног савезника Рајха. Када се недуго потом састао са Хитлером, пружио му је свесрдна уверавања да су муслимани природни пријатељи Немачке и да је већина њих притајено спремна да сарађује с Рајхом.


Муфтија је кренуо да регрутује добровољце за Немце међу муслиманима Совјетског Савеза и окупиране Југославије. Његови напори да привуче муслимане из редова совјетских ратних заробљеника имали су ограничени успех. У Босни и Херцеговини, међутим, Ел Хусеинијева турнеја у пролеће 1943. била је изузетно успешна. Одзив локалних Муслимана надмашио је сва очекивања. До краја 1943. године, преко 21 хиљада муслиманских младића се добровољно пријавило да служи у тек основаној 13. СС дивизији Ханџар, иначе првој негерманској СС дивизији. Још четири до пет хиљада њих се прикључило СС полицији коју је у НДХ организовао Химлеров повереник, бригадефирер Константин Камерхофер.

Како је са терена известила немачка 114. ловачка дивизија априла 1943. године:

„Муслимани су великим делом пријатељски расположени према Осовини. Они говоре о томе да би пораз Немачке за њих значио пропаст, јер у новој великој Србији не би могли остварити своја права… Политички циљ Муслимана је аутономија Босне и Херцеговине. Многи међу њима изражавају и жељу да буду немачки протекторат“.

Са око 25.000 добровољаца у немачким униформама – колико их је било све до лета 1944. – и још барем двапут толико у оружаним снагама НДХ и квислиншким локалним милицијама (масовни пребези партизанима почињу тек у позно лето 1944.), босанско-херцеговачки Муслимани су у преломној фази Другог светског рата изборили себи статус најватренијих нацистичких колаборациониста у окупираној Европи.

Велики допринос

Да појаснимо. У Босни и Херцеговини је почетком 1943. било приближно 800.000 Муслимана. Ова процена заснива се на попису Краљевине Југослвије из 1931. када их је било 718.000, и попису ФНРЈ из 1948. када их је било 788.000. Од 400.000 мушкараца, статистички је вероватно да је војно способних БиХ Муслимана у време доласка Ел Хусеинија било око 30 одсто или 120.000. Дакле, са 75.000 припадника немачких и квислиншких формација од пролећа 1943. до лета 1944. године, босанско-херцеговачки Муслимани су у строју нацистичке Нове Европе имали близу две трећине своје теоретски расположиве живе силе. Ово је упадљиво бољи резултат од доприноса Хрвата, Литванаца, Летонаца, Естонаца, западноукрајинских унијата и других истакнутих саучесника у борби за Хитлеров нови поредак.

Средином фебруара 1944. Ханџар дивизија је у борбама против партизана у Срему масакрирала стотине српских цивила. Она је 15. марта прешла у источну Босну, где је са 21.000 бораца у строју била бројнија од локалних партизанских или четничких јединица. СС трупе су након жестоких окршаја српске борце протерале са Мајевице, из Семберије и дела Посавине и продрле у област Бирач, притом масакрирајући локални живаљ. Криза морала Муслимана под СС фесовима наступа тек у лето 1944. године, после савезничке инвазије на Нормандију, совјетског продора да Варшаве и атентата на Хитлера.

На територији БиХ у Другом светском рату постојало скоро 200 крашких јама и бездана у које су усташе побацале око 40.000 Срба

Ислам је у главном творцу холокауста, Хајнриху Химлеру, нашао најватренијег присталицу и пропагатора у Европи пре епохе мултикултурализма. Химлерова мржња према наводно меком, од Јевреја наметнутом хришћанству била је равна његовој фасцинираности исламом. Он је веру пустињског пророка усхићено доживљавао као мушку, ратничку религију. Мухамедова објава претходила је нацизму 13 векова, али је у перцепцији врха СС била савршено компатибилна са нацистичким особинама слепе послушности, спремности на насиље и саможртвовање, неукаљана самилошћу према непријатељима. Сам Хитлер био је спреман да дозволи да ислам после рата и формално постане „СС религија“.

Стварањем СС дивизије састављене од босанских Муслимана, Химлер је направио први корак у планираној глобалној алијанси нацистичке Немачке и исламског света. Један од његових најближих сарадника, обергрупенфирер Готлоб Бергер, био је истакнути поборник чврстог споја нордијске крви и расе са Мухамедовом вером као темељом геополитичке и идеолошке синтезе чији би следбеници овладали просторима Евроазије.

Химлеров пројекат, на срећу Јевреја, Срба, Руса и стотина милиона других Унтерменша, није остварен. Нико, међутим, не може да криви Муслимане Босне и Херцеговине да на врхунцу Другог светског рата, 1943-1944, нису дали импресиван, несразмерно велики допринос покушају његове реализације.

Чињенице постоје. Само лажи треба измишљати.

Прочитај још: На слици је насловна страна часописа ,,Нови вокс“ (бр.3) из ОКТОБРА 1991: ,,Спремна Ханџар дивизија“

Аутор: Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.


Напиши коментар