Зашто се о великој пљачки српске писане баштине ћути 70 година


Народна библиотека некада и данашње стање

Отимачина, уништавање и присвајање српске баштине, којима смо и данас сведоци на простору некадашње СФРЈ, само су наставак систематског културног геноцида над Србима, започетог у Првом и настављеног у Другом светском рату.

Сви окупатори су покушавали пре свега да покраду што више старих српских рукописа.

– Ниједан други народ на Балкану није поседовао толико значајних средњовековних докумената као Срби – каже историчар проф. др Влада Станковић.

– Они су научницима Трећег рајха несумњиво били изузетно значајни и за остваривање тадашњих политичких циљева. Од Милутина до краја Душанове владавине Србија је била најмоћнија држава Балкана и зато су њена писана сведочанства толико крадена, а трагови брижљиво скривани.

Археолошка истраживања на Косанчићевом венцу 1976. су доказала да сандуци са средњовековним рукописима нису нестали у пожару Народне библиотеке после бомбардовања 6. априла 1941, већ да су кришом изнесени, незнано где. Ова прича је позната стручњацима и донекле јавности, али је чак и експертима непозната друга велика крађа непроцењиве српске писане баштине изведена 1941. у Српском семинару Филозофског факултета.

Српки семинар поседовао је библиотеку од 30.000 књига и највећу збирку средњовековних рукописа после оне у Народној библиотеци. Данас се ти манускрипти не налазе на Факултету, а непознато је где су завршили после рата. Сведочанства из истраге о крађи из Српског семинара 1941. указују на то да се број рукописа мерио стотинама, а да их је јавности кроз радове делом представио чувени историчар проф. др Владимир Ћоровић.

Шта су нацисти однели из Србије, не зна се ни данас

– Прича о Српском семинару се у стручној јавности преноси као легенда, јер он није обновљен после Другог светског рата – наставља историчар Станковић. – Документација о крађи рукописа из библиотеке којом се користио професор Ћоровић сведочи о томе да је она имала изузетан значај и вредност. Утолико је чудније што се о њеној судбини ништа не зна.

Начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије такође није крио изненађење када смо му презентовали новинске написе из 1941. о крађи рукописног блага.

– Нажалост, у текстовима нису наведени прецизнији описи покрадених књига који би археографима указали о којим је тачно делима реч, али је прича изузетно интригантна – прокоментарисао је др Владан Тријић.

Ватра сакрила крађу

Истрага о катастрофи Народне библиотеке у априлу 1941. није доказала да је пожар изазвала немачка бомба, већ је индицирала да су је изнутра запалили чиновници библиотеке, прикривени нацистички агенти Стефан Ферингер и Михаило Подољски. Они су имали кључеве споредних капија кроз које су могли кришом да изнесу сандуке са српским рукописима, утврдио је историчар Љубомир Дурковић Јакшић, а паљевину су изазвали да би сакрили крађу.

Библиотека рукописа Српског семинара налазила се у Капетан Мишином здању, које је оштећено током шестоаприлског бомбардовања. Да би остале књиге биле спасене од невремена, оне су убачене у до тада строго чувану собу с манускриптима. У том хаосу је шансу видео чиновник Константин Коста Чижек, руски емигрант, и почео да кришом износи рукописе, које је продавао чувеним антикварима Петковићу и Хркаловићу. Украдене књиге је у антикваријатима препознао историчар др Ђорђе Сп. Радојчић, а Петковић је покушао да се „опере“ дајући неке од њих на поклон Народној библиотеци. Радојчић није пристао да буде корумпиран и о крађи је обавестио Министарство просвете, а оно Управу града Београда:

– Управа Народне библиотеке у Београду добила је пре кратког времена на поклон од Драгослава Петковића, књижара и антиквара, три стара рукописа: Апостол из 16. века, Триод из 15. века и Пентикостар из 15. до 18. века. Осим тога, Библиотека је откупила од антиквара г. Јанка Хркаловића рукопис Апостола из 15. и 16. века и октоих-двогласник из штампарије Црнојевића (штампан 1493. године). Накнадно се утврдило да су сва четири стара рукописа припадала Српском семинару и да су одатле украдена. Пошто се мисли да је то урадио дневничар Коста Стрижек, молимо да га Управа града стави хитно у затвор.

Окупационо „Ново време“ извештавало о крађи српских рукописа, Фото Приватна архива

Полиција је код антиквара Петковића пронашла 61 украдену књигу, а код Хркаловића још тридесетак, а колико су их претходно продали, није утврђено. Обојица су се правдала да нису знала одакле књиге потичу, иако је Стрижек признао да је прецизно нудио рукописе врхунског порекла, какви су они из манастира Лесново, задужбине деспота Јована Оливера, у којој је радила чувена преписивачка школа.

– На Српском семинару чуван је 31 рукопис из манастира Леснова, а прегледом је утврђено да се на своме месту налази 17 ових рукописа. То су заиста прекрасни примерци писани руком наших калуђера, краснописно и са иницијалима – наводи се у новинском извештају.

Универзитетски професори коју су управљали библиотеком Српског семинара били су у заробљеништву, па истрага колико је и којих рукописа нестало није могла да буде прецизна. Она је вођена под будним оком окупационих власти које су биле заинтересоване за хватање лопова Чижека, који је радио самостално. Немачке институције задужене за крађу националног блага нису трпеле конкуренцију.

– Треба истаћи да су Немци у Београду основали и Институт за проучавање Балкана, који је био смештен у садашњој Улици генерала Жданова бр. 34, на првом спрату, у коме су имали велику библиотеку, чији је фонд настао од заплењених и опљачканих библиотека, као што је била професора Владимира Ћоровића са његовим рукописима. Ту је радио и познати немачки слависта Шмаус. Немци су имали и посебну службу која је контролисала рад српских библиотека под окупацијом и прикупљала податке о њима. Доктор филозофије и права Роберт Шванке, немачки капетан, био је у Београду задужен за библиотеке, архиве и музеје, које је често обилазио и бележио шта Немце интересује. Шанке је нарочито трагао за Мирослављевим јеванђељем – наводи др Љубомир Дурковић Јакшић.

Где је нестало 17 сандука праве српске историје?

Аутор: Борис Субашић
Извор: Новости


Напиши коментар