Милутин Мандић – једини посланик који је гласао против Устава који је „цепао“ Србију


Дан када је у Скупштини Србије усвојен устав из 1974. / Фото Документација „Борбе“

„Против Устава Србије је гласао само један посланик“. – Није један посланик него Раденко Мандић. Да то уђе у записник.

Оваква сцена одвијала се у Скупштини Србије, крајем фебруара 1974. године приликом усвајања највишег правног акта, којим су покрајине Војводина и Косово и Метохија добиле малтене републичка овлашћења, и чиме је практично најављен распад Југославије.

А, само један међу посланицима, Раденко Мандић из Чачка, био је смео да дигне глас. И далековид.

У архивама је деценијама било „затурено“ да је народни херој, дугогодишњи члан Озне, подсекретар Министарства унутрашњих послова (као данашњи шеф државне безбедности), човек који је хапсио Дражу Михаиловића, одбио да буде управник Голог отока и није хтео да прими златни „шафхаузен“ сат са Титовим именом поводом одласка у пензију, имао снаге да гласа против Устава из 1974.

Његов син Милутин Мандић, готово пола века касније, говори, за „Новости„, о животу оца, комунисте и патриоте, о којем се мало зна. Мање случајно, а више намерно. Прича нам детаље о дешавањима у Скупштини, по сећању из разговора са оцем. Каже, Раденко је успео да се пријави за реч и председавајућег Мирка Поповића питао:

– За шта ми данас гласамо? Шта је ово?

– Писмен си, па читај – одговорио му је председавајући.

– Прочитао сам 14 пута. Чији су ово амандмани који не могу да се мењају? – узратио је Мандић.

– Јосипа Броза Тита – рекао је Поповић.

– За шта ће Јосипу Брозу устав који Србију растура на три дела и већа права даје националним мањинама него српској већини? – рекао је Мандић.

На то се један посланик из првог реда насмејао. Раденко га је питао шта је смешно и додао да је Његош за понашање попут његовог говорио „гледа мајмун себе у зрцало“ и наставио:

– Другови посланици! Не гласамо данас за нас и наше дедове него за нашу децу! Неће проћи много времена, а Албанци ће тражити отцепљење – изговорио је Мандић.

После овог догађаја тражен је његов опозив. Али, мандат, који је истицао 1974. изгурао је до краја и више није био посланик. Када су председнику Скупштине Драгославу Марковићу рекли да је један посланик био против, одговорио је:

– Знао сам да је Мандић.

И Тито је често прозивао српско руководство питањем – докле ће Мандић да вам ровари по Србији?

Раденко је рођен у Виљуши код Чачка. Почетак Другог светског рата затекао га је у војсци. Надређени су им рекли да се предају, па ће их Немци пустити. Није хтео. Извадио је бомбу и рекао да их у краљевој војсци нису учили да се предају непријатељу. Још неколико војника га је подржало, па су команданти одлучили да их пусте. Касније се придружио партизанима…

Пакет од Владике Жичког

– Отац је био атеиста. Једном на Божић дође монах са пакетом из Жиче, вино и ракија. Питамо оца о чему се ради. Каже нам да је једном када се враћао са пута приметио да је Жича оштећена. Свратио је и питао за проблем, те се нашалио са владиком „зашто овим комунистима што се ноћу крштавају не наплати дупло“. Одговорио му је да наплаћују и троструко, али није довољно. Ургирао је да се среди манастир, а владика жички га је почастио – прича нам Милутин.

Од његовог сина сазнајемо да је деградиран неколико пута. Када за време рата није хтео да се ожени по партијској наредби Милицом Вучетић, која је такође била народни херој. Затим 1949. када је поцепао решење којим су га распоредили на место управника Голог отока, рекавши да неће да буде гестаповски официр у затвору.

– Тамо је хтео да га склони Милорад Милатовић, високи функционер, рекавши му да је то наређење Слободана Пенезића Крцуна, министра унутрашњих послова. Отац је опсовао мајку Милатовићу, партији, а и Крцуну „ако он стоји иза прекоманде“. Испоставило се да Крцун није имао везе са тим. За њега ми је говорио да је урадио највише за Србе у Југославији – испричао нам је Милутин.

Наредну епизоду за „жути картон“ Мандић је имао на Брионима, 1966. на пленуму где се расправљало о наводном прислушкивању Тита, због чега је оставку поднео Александар Ранковић. Категорично је тврдио да прислушкивања није било, те да овим пленумом почиње да се растура земља за коју се борио. Смењен је и пензионисан са 49 година.

Сви „прекршаји“ које је правио дошли су на наплату, када су му пресекли кочнице и покушали да га ликвидирају. Замерили су му што се кандидовао за посланика. Рекао је да су га „изневерили партија и Удба, па хоће да види да ли га је изневерио и народ“.

– Право је отрчао у Министарство унутрашњих послова. Рекао им је: „Морам да подижем двоје мале деце. Ако ово још једном покушате, макар једног од вас ћу стићи.“ Постао је и посланик, великом већином гласова у чачанском крају. Изабрао га је народ – сећа се Милутин и додаје да им је кућа била озвучена, а отац стално „пред хапшењем“.

Раденко је тако једног дана дошао кући и рекао жени да му спреми одело, јер ће ускоро у затвор. Згрешио је јер на једној борачкој прослави није дозволио Дражи Марковићу да седне за исти сто.

– Ипак га нису ухапсили. Говорио ми је да је у досијеима службе писало да Дража није моралан ни за једну функцију, све док га Броз није поставио за председника Скупштине.

Глас против Устава из 1974. показао је да је видео много даље од већине. Сину није дао да 1979. прода викендицу у Шушњу иако би добио више имовине у Истри, јер „кад Тито умре, рат ће убрзо и не да нећеш моћи у Хрватску, него ћеш бити срећан ако будеш могао да рониш у Црној Гори“.

У Скупштини Србије недостају стенобелешке баш од јануара до марта 1974. Априлске су ту. Према речима његовог сина, однела их је Удба. У богатој документацији „Борбе“ постоји само једна вест о Мандићу, објављена после његове смрти у којој се за њега тражи одликовање, јер је смогао снаге да дигне глас против Устава. Доказе да је Раденко био у праву, до сада је дала историја. У неколико наврата…

Извор: Новости


Напиши коментар