Писмо Дрине, чија је мајка преживела Јасеновац: „Нека вас је срамота због критике ‘Даре'“


Транспорт Срба у Јасеновац

Дрина Властелић Рајић, Српкиња из Вашингтона чија је мајка преживела логоре Сисак, Јасеновац и Јастребарско, одлучила да напише отворено писмо уредницима „Ел-Еј Тајмса“ и господину Абелеу, њиховом филмском критичару, који је текстом о филму „Дара из Јасеновца“ наводно негирао геноцид над Србима у НДХ.

Преносимо њено писмо у целости:

Драги уредници и новинари Л.А. Тајмса,

Ово болно писмо пишем вам као израз моје огромне туге и негодовања због циничне и шовинистичке критике филма „Дара из Јасеновца“ коју је написао Роберта Абелеа.

Као ћерка детета које је преживело систем логора Јасеновац, посебно ме боли његов крајњи недостатак саосећања са жртвама хрватског усташког варварства које је опустошило хиљаде села и покренуло варварску кампању геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у тзв. Независној Држави Хрватској током Другог светског рата.

Моја мајка, Јованка, била је нешто млађа од 10 година, када су августа 1942. њену мајку, њене две полусестре и њу одвеле усташе, које су опљачкале и спалиле њихово село. Деца су била одвојена од мајке у граду Сиску.

У концентрационом логору у Сиску била је сведок првих бруталних убистава српских затвореника, који су поклани као животиње.

Моја мајка се сећа пуког ужаса кому су били сведоци она и њена сестра. Та деца су била присиљена да марширају и певају усташке песме. Свако дете које је превише плакало било је убијено по кратком поступку.

Српска деца у логору

Из Сиска су послати у Јасеновац, где је бруталност била још гора. Убиства и смрт су биле уобичајена, свакодневна појава. Деца су спавала на бетонским подовима, хранила су се једном дневно и кроз жичане ограде посматрали како су жене и деца убијани у другом делу логора.

Без оклевања и милости

Моја мајка је видела ужасне призоре који је прогањају до данас. Деца су умирала од глади, бебе су убијане бајонетима, као и одрасли, без икаквог оклевања и милости.

Моја мајка и остала деца заразила су се вашкама и црвићима. Премештени су у други Усташки логор, Јастребарско, где им је обријана коса, а скалпови и кожа опаљени нафтом. Једва је преживела. Једнога дана децу су утоварили у камионе и одвозили у села око Загреба, где су их „усвајале“ хрватске породице. Моја мајка је била срећна што је дата нежној жени, Мицики Пости, која се према њој односила љубазно, лечила јој леђа, која су сва била у крастама и ранама од болести које је имала у логору.

Добила је ново име Ивка и годину дана живела са породицом Поста док њен тетак није пронашао њу и њену сестру (која је дата другој хрватској породици).

Њен тетак се представљао као усташки официр (обукао је униформу коју је скинуо са мртвог Хрвата) и блефирао док их није одвео на сигурно, на ослобођене територије.

Моја мајка је одрасла, заљубила се у Хрвата (мог оца) и доказала да Јасеновац и други логори нису успели да јој усаде мржњу у срце и нису убили човечност у њој.

Воз који је превозио логораше у Јасеновац

Овај мали део приче моје мајке чита се попут филма, попут „Даре из Јасеновца“. За господина Абелеа било је једноставније да се све то занемари и презире као „убирање поена у дугогодишњој регионалној завади“. За моју мајку, њену сестру и читаву нашу породицу то је животна прича. Нико не сме бити толико бахат да пљује на њу и да умањи ужас варварства које је променило живот једног малог детета, а камоли животе десетина хиљада невине деце.

Варварство Јасеновца било је, по речима израелског истражитеља холокауста и научника Гидеона Грајфа, „чак горе од Аушвица, јер су убиство била извршавана лицем у лице, на врло личан, а не на хладан индустријски процес који су усавршили нацисти.

Професор Грајф и многи други научници врло добро документују ове чињенице.

Побијена српска деца у логору Јастребарско

Речи имају последице, а речи господина Абеле су поново отвориле старе ране и згазиле на успомене, смрт и патње толиког броја преживелих и њихових породица. Господин Абеле је осрамотио, како себе, тако и ЛА Тајмс.“, каже се у писму које потписује Дрина Властелић Рајић – поносна ћерка преживелог детета из Јасеновца.

А нама остаје да се надамо да ће ово писмо допрети до неког од уредника ЛА Тајмса, а можда и пробудити савест скандалозне аутора критике, Роберта Абелеа. Најмање што би у овој ситуацији могао да уради у овом тренутку јесте извињење свим жртвама Јасеновца и других логора у НДХ које је увредио својим писањем.

Извор: Б92


Напиши коментар