Александр Дугин: Манифест Великог буђења. Против Великог ресетовања


Велико ресетовање је почело са Бајденовом победом. Први део: Велико ресетовање

Принц Чарлс и његових пет тачака:

Клаус Шваб, оснивач Форума у Давосу и Чарлс, Принц од Велса, су на Форуму 2020. године најавили нови курс за човечанство – Велико ресетовање.

План се, како каже Чарлс, састоји од пет тачака:

1. Заробити људску машту и људску вољу – јер, промена ће се догодити само ако је људи заиста буду желели:
2. Економски опоравак мора извести свет на пут одрживог запошљавања, средстава за живот и раст. О дуготрајним подстицајним структурама, чији је утицај на планетарни околиш и природу сâму перверзан – мора се поново размислити;
3. Системи и путање се морају поново утврдити, како би се свели на нулу глобални преноси. Цене угљеника могу омогућити тај пресудни правац ка одрживом тржишту;
4. Науку, технологију и иновације треба ојачати. Човечанство је на ивици каталитичких продора који ће променити наше виђење онога што је могуће и исплативо у оквиру одрживе будућности;
5. Инвестиције се поново морају уравнотежити. Убрзавање зелених инвестиција може понудити могућности за запошљавање у сектиру зелене енергије, кружној и био-економији, еко-туризму и зеленој јавној инфраструктури.

Израз „одржив“ је део најважнијег плана Римског клуба – „одрживог развоја“. Ова теорија заснива се на једној другој теорији – на теорији „граница раста“, према којој је пренасељеност планете достигла критичну тачку (што подразумева потребу за смањењем наталитета).

Чињеница да се реч „одржив“ користи у контексту пандемије Covid-19, која би, према неким аналитичарима, требало да доведе до смањења становништва, изазвала је значајно реаговање на глобалном нивоу.

Главне тачке Великог ресетовања су:

– контрола јавне свести на глобалном нивоу, што је, истовремено и средиште “културе укидања” – увод у цензуру на мрежама под контролом глобалиста (тачка 1);
– прелазак на еколошку економију и одбацивање модерне индустријске структуре (тачке 2 и 5);
– Прелазак човечанства на Четврти економски поредак (коме је био посвећен претходни састанак у Давосу) – на пример, постепена замена радне снаге киборзима и глобална примена напредне вештачке интелигенције (тачка 3);
Главна идеја “Великог ресетовања” је наставак глобализације и јачање глобализма након низа промашаја: председниковање конзервативног анти-глобалисте Трампа, растући утицај многополарног света – посебно Кине и Русије, буђење исламских држава, Турске, Ирана, Пакистана, Саудијске Арабије и њихово извлачење од западног утицаја.

Представници либералне глобалне елите су на форуму у Давосу прогласили мобилизацију својих структура за нешто што су жарко желели, предвиђајући Бајденово председниковање и победу демократа у Сједињеним државама.

Примена

Ознака глобалистичке агенде је песма Џефа Смита „Build Back Better“ (слоган Бајденове кампање). То значи да ће, након низа неуспеха (попут тајфуна или урагана Катрина), људи (мисли се на глобалисте) изградити бољу инфраструктуру него што је била раније.

“Велико ресетовање” је почело са Бајденовом победом.

Неки светски лидери и шефови великих корпорација – технолошких и финансијских – су се окупили, како би поразили оне који им се супротстављају – Трампа, Путина, Си Ђинпинга, Ердогана, Ајатолаха Хамнеија и остале. На почетку је требало Трампу отети победу, коришћењем напредних технологија – “опседањем маште” (тачка 1), увођењем цензуре на Интернету и манипулисањем изборним гласовима, који су стизали поштом.

Бајденов долазак у Белу кућу значи да глобалисти иду даље и праве наредне кораке.

Ово ће утицати на све сфере друштва – глобалисти се враћају уназад до тачке у којој су их Трамп и остали, растући полови многополарности, зауставили. И, одатле почиње контрола ума – увођењем нових технологија које у томе имају главну улогу (цензурисање и манипулисање друштвеним мрежама, тотални надзор и праћење, прикупљање података о свима).
Епидемија Covid-19 је само изговор. Под плаштом санитарне хигијене, од Великог ресетовања се очекује да до драматичних размера промени структуру контроле које глобалне елите користе над светским становништвом.

Бајденова инаугурација и декрети које је већ потписао (укидајући буквално све Трампове одлуке) значи да се започело са остваривањем плана.

У говору о “новом” курсу спољне политике Сједињених држава, Бајден је истакао основни правац глобалистичке политике. Можда се чини да је нова, али само у поређењу са Трамповом политиком. Али, Бајден је, у суштини, само најавио повратак ранијој спољној политици:
• Постављање глобалних интереса изнад националних;
• Снажење структура Светске владе и њених огранака у облику супранационалних организација и економских структура;
• Јачање НАТО блока и сарадње са свим глобалистичким снагама и режимима;
• Промоција и продубљивање демократских промена на глобалној скали, што практично значи:

1. урушавање односа са свим оним државама и режимима који одбацују глобализацију – пре свих са Русијом, Кином, Ираном, Турском, итд;
2. појачано присуство америчке војске на Блиском истоку, у Европи и Африци;
3. ширење нестабилности и “обојених револуција”;
4. широка употреба “демонизације” и “де-платформисање” и мрежни остракизам против свих оних који имају различите ствавове од глобалистичких (и у иностранству и у сâмим Сједињеним државама).

Зато нова управа Беле куће не само да не показује ни најмању вољу да води дијалог на равној нози са било ким, већ учвршћује сопствени либерални дискурс, који не толерише било какав приговор. Глобализам улази у фазу тоталитаризма. То ствара могућност за нове ратове – укључујући и ризик од Трећег светског рата – више него вероватно.

Геополитика “Великог ресетовања”

Глобалистичка Фондација за одбрану демократија, која представља становиште америчких неоконзервативних кругова је недавно објавила извештај у коме Бајдену препоручује да су неки од Трампових ставова позитивни, те да би требало да их се држи и да настави да се креће дуж тих оса спољне политике. То су:
1. појачано супротстављање Кини,
2. појачани притисак на Иран

Аутори извештаја, са друге стране, осуђују неке Трампове спољнополитичке активности, и то:

1. рад на растакању НАТО пакта;
2. приближавање “тоталитарним вођама” (кинеском, севернокорејском и руском);
3. “лош” договор са Талибанима;
4. повлачење трупа Сједињених држава из Сирије.

Тако, „Велико ресетовање“ у геополитици значи комбинацију „промоције демократије“ и „агресивне неоконзервативне стратегије надмоћи у пуном обиму“, што је главни вектор „неоконзервативне“ политике. Истовремено, Бајдену се саветује да настави и појача сучељавање са Ираном и Кином, али главна пажња треба да буде усмерена на борбу против Русије. А, то захтева јачање НАТО пакта и даље ширење америчког присуства на Блиском Истоку и у Средњој Азији.

Поред Трампа, главним препрекама се сматрају Русија, Кина, Иран и неке друге исламске земље. Тако се еколошки пројекти и технолошке иновације (пре свега, увођење вештачке интелигенције и роботике) комбинују са порастом агресивне војне политике.

Други део: Кратка историја либералне идеологије. Глобализам као врхунац

Номинализам

Да бисмо јасно разумели шта Бајденова победа и „нови“ вашингтонски курс „Великог ресетовања“ значе у историјским размерама, мора се сагледати читава историја либералне идеологије, почев од њених корена. Тек тада ћемо бити у стању да разумемо озбиљност наше ситуације. Бајденова победа није случајна епизода, а најава глобалистичког контранапада није само агонија неуспелог пројекта. Далеко је озбиљније од тога. Бајден и снаге које стоје иза њега оличавају врхунац историјског процеса започетог у Средњем веку, који је своју зрелост достигао током Модерне, појавом капиталистичког друштва, а који данас достиже своју завршну фазу – теоријски, исцртану од почетка.

Корени либералног (= капиталистичког) система сежу уназад до схоластичког спора око универзалија. Овај спор је поделио католичке теологе на два табора: неки су препознали постојање заједничког (врсте, род, универзалије), док су други веровали само у одређене, конкретне – појединачне ствари, а њихова уопштавајућа имена су тумачили као чисто спољне конвенционалне системе класификације, представљајући их као „празан звук“. Они који су били уверени у постојање општег или врсте, ослањали су се на класичну традицију Платона и Аристотела. Називани су „реалистима“ – то су они, који су препознали „реалност универзалија“. Најистакнутији представник „реалиста“ био је Тома Аквински и, опште узев, то је била традиција монаха Доминиканског реда.

Присталице идеје да само појединачне ствари и бића могу да буду реални, назване су „номиналисти“, од латинског „nomen“. Захтев – „ентитете не треба умножавати без потребе“ – сеже управо до једног од главних бранитеља „номинализма“, енглеског филозофа Вилијама Окама. И раније је исте ове идеје бранио Роселин из Компијења. Иако су „реалисти“ победили у првој фази сукоба, а учења „номиналиста“ су анатемисана, касније су путеви западноевропске филозофије – посебно Новог доба – пратила Окама.

„Номинализам“ је поставио темеље будућем либерализму, како идеолошки, тако и економски. Људи се виде само као појединци и ништа друго и све облике колективног идентитета (вероисповест, класа, итд.) је требало укинути. Исто тако, предмет се сматрао апсолутном приватном својином, конкретном, одвојеном ствари која се лако може приписати као власништво овом или оном појединцу.

Номинализам је прво превладао у Енглеској, раширио се у протестантским земљама и постепено постао главна филозофска матрица Новог доба – у вероисповести (лични однос човека са Богом), у науци (атомизам и материјализам), у политици (предуслови буржоаске демократије), у економији (тржиште и приватно власништво), у етици (утилитаризам, индивидуализам, релативизам, прагматизам), итд.

Капитализам: прва фаза

Почев од номинализма, можемо пратити читаву путању историјског либерализма, од Росцелина и Окама до Сороша и Бидена. Да би нам било згодно, поделимо ову историју у три фазе. Прва фаза била је увођење номинализма у оквир вероисповести. Колективни идентитет Цркве, како га разуме католичанство (а, још више Православље), протестанти су заменили појединачним идентитетом који је одједном могао да тумачи Свето писмо само на основу личног расуђивања уз одбацивање сваке традиције. Стога су многи аспекти Хришћанства – сакраменти, чуда, анђели, награде након смрти, смак света, итд. – преиспитани и одбачени као неусаглашени са „рационалним критеријумима“.

Црква, „мистично тело Христово“, је уништена и заменили су је хоби клубови, стварани су одоздо, на основу слободног пристанка. На овај начин је створен велики број спорних, протестантских секти. У Европи и у сâмој Енглеској, где је номинализам био најплодотворнији, процес је био помало пригушен, а најбеснији протестанти су похрлили у Нови свет и тамо основали своје друштво. Касније, након борбе са метрополисом, настале су су Сједињене државе.

Поред уништавања Цркве као „колективног идентитета“ (нечега „заједничког“), почело се и са укидањем имања. Друштвену хијерархију свештеника, аристократије и сељака заменили су недефинисани „варошани“ („грађани“), према првобитном значењу речи „буржоазија“. Буржоазија је потиснула све остале слојеве европског друштва. Али, буржоазија је била управо најбољи „појединац“, грађанин без клана, племена или професије, али са приватним власништвом. И, ова нова класа је почела да реконструише читаво европско друштво.

Истовремено је укинуто и наднационално јединство Папске столице и Западног римског царства – као још једног израза „колективног идентитета“. На том месту је успостављен поредак заснован на сувереним националним државама, нека врста „политичког појединца“. Након завршетка тридесетогодишњег рата, Вестфалски мир је учврстио овај поредак.

Тако су се, до средине 17. века, појавиле главне црте буржоаског поретка (капитализма, дакле).

Филозофију новог поретка је на много начина предвидео Томас Хобс, а развили су је Џон Лок, Дејвид Хјум и Имануел Кант. Адам Смит је та начела применио на пољу економије, уводећи либерализам као економску идеологију. У ствари је капитализам, заснован на систематској примени номинализма, постао кохерентан системски поглед на свет. Смисао историје и напретка је од тада постао „ослобађање појединца од свих облика колективног идентитета“ до крајњих граница логике.

До 20. века и током периода колонијалних освајања, западноевропски капитализам је постао глобална стварност. Номиналистички приступ је превладао у науци и култури, у политици и економији, у свакодневном мишљењу народа Запада и читавог човечанства.

Двадесети век и тријумф глобализације: друга фаза

Капитализам се у 20. веку суочио са новим изазовима. Овог пута, то нису били уобичајени облици колективног идентитета – вероисповест, класа, занимање, итд – већ вештачке, али и модерне теорије (налик сâмом либерализму), које су одбацивале индивидуализам и супротставиле му се новим облицима колективног идентитета (насталим концептуалним уклапањима).

Социјалисти, социјалдемократе и комунисти су се супротставили либералима класним идентитетима, позивајући раднике широм света да се уједине како би срушили моћ глобалне буржоазије. Ова стратегија се показала учинковитом, а у неким великим земљама су победиле пролетерске револуције (мада не у оним индустријализованим и западним земљама, где Карл Марк, оснивач комунизма, надао да ће победити) .

Паралелно са комунистима, власт су преузеле екстремно националистичке снаге, овог пута у западној Европи. Деловали су у име „нације“ или „расе“, поново супротстављајући либерални индивидуализам нечему „заједничком“, неком „колективном бићу“.

Нови противници либерализма више нису припадали инертној прошлости, као у претходним фазама, већ су представљали модернистичке пројекте развијене на сâмом Западу. Али, и ти пројекти су настали на одбацивању индивидуализма и номинализма. То су добро разумели теоретичари либерализма (пре свега Хајек и његов ученик Попер), који су „комунисте“ и „фашисте“ ујединили под заједничким именом, “непријатељи отвореног друштва“, те започели смртоносни рат против њих.

Тактичком употребом Совјетске Русије, капитализам је на почетку успевао у обрачуну са фашистичким режимима и, то је идеолошки исход Другог светског рата. У складу с тим, Хладни рат између Истока и Запада се, крајем осамдесетих година 20. века завршио победом либерала над комунистима.

Тако је пројекат ослобађања појединца од свих облика колективног идентитета и „идеолошког напретка“, како су га разумели либерали, прошао кроз још једну фазу. Деведесетих година 20. века, либерални теоретичари су почели да говоре о „крају историје“ (Ф. Фукујама) и „униполарном тренутку“ (К. Краутхамер).

Ово је био живописни доказ уласка капитализма у најнапреднију фазу – фазу глобализма. У ствари, у то време је и тријумфовала стратегија глобализма владајућих елита Сједињених држава – у Првом светском рату је представио Вилсон у 14 тачака, али је на крају Хладног рата стратегија ујединила елиту обе америчке партије, демократе и републиканце, а представљају је углавном „неоконзервативци“.

Род и постхуманизам: трећа фаза

Након пораза последњег идеолошког непријатеља, социјалистичког табора, капитализам је дошао до пресудне тачке. Индивидуализам, тржиште, идеологија људских права, демократије и западних вредности победили су на глобалном нивоу. Чини се да је дневни ред испуњен – „индивидуализму“ и номинализму се више нико не супротставља било чим озбиљним или системским.

У овом периоду, капитализам улази у своју трећу фазу. Ако се боље погледа, након пораза спољног непријатеља, либерали су открили још два облика колективног идентитета. Пре свега, род. Па, и род је такође нешто колективно: било мушки или женски. Те је тако следећи корак био уништавање рода као нечег објективног, суштинског и незаменљивог.

Захтевало се укидање мушког и женског пола, као што је раније био укинут и сваки други облик колективног идентитета.

Отуда родна политика, промена категорије рода у нешто „необавезно“ и зависно од личног избора. Овде поново имамо посла са истим оним номинализмом: зашто двоструки ентитети? Човек је личност као појединац, а пол може бирати произвољно, као што су раније биране вероисповест, занимање, нација и начин живота.

Ово је постала главна тачка дневног реда либералне идеологије деведесетих година, након пораза Совјетског Савеза. Да, спољни противници су били на путу родној политици – оне земље које су још имале остатке традиционалног друштва, вредности породице, итд., Као и конзервативни кругови на сâмом Западу. Борба против конзервативаца и „хомофоба“, односно заштитника традиционалног погледа на постојање полова, била је нови циљ присталица напредног либерализма. Многи левичари су се придружили, заменивши раније антикапиталистичке циљеве родном политиком и заштитом миграција.

Успешном институционализацијом родних норми и успехом масовних миграција, које распршују становништво и на сâмом Западу (што се, такође, савршено уклапа у идеологију људских права која делује на појединца без обзира на културне, верске, друштвене или националне аспекте), постало је очигледно да је либералима преостао још један, последњи корак – да укину људе.

На крају крајева, човек је, такође, колективни идентитет, што значи да га треба превазићи, укинути, уништити. То је оно што и захтева принцип номинализма: „особа“ је само име, празан замах у ваздуху, произвољна и зато увек спорна класификација. Постоји само појединац – човек или не, мушко или женско, верник или атеиста, то зависи од његовог избора.

Зато, последњи корак који је преостао либералима да начине, у њиховом вишевековном путу ка циљу јесте да замене људе – макар и делимично – киборзима, мрежама вештачке интелигенције и производима генетског инжењеринга. Избор човека логично прати избор рода.

Ову тачку либералног дневног реда, у сенку су већ бацили постхуманизам, постмодернизам и спекулативни реализам у филозофији, који технолошки постају све реалнији, сваким даном. Футуролози и заговорници убрзавања историјског процеса (акцелерационисти) у блиску будућност гледају верујући да ће вештачка интелигенција постати упоредива са основним параметрима људских бића. Тај тренутак се зове Сингуларитет. Његов долазак се предвиђа у наредних десет до двадесет година.

Последња битка либерала

Ово је смисао у који треба сместити Бајденову победничку издају у Сједињеним државама. То значи „Велико ресетовање“ или слоган „Build Back Better“.

Током двехиљадитих, глобалисти су се суочавали са низом проблема који нису били толико идеолошке, колико „цивилизацијске“ природе. Од краја деведесетих, у свету практично није било више или мање кохерентних идеологија, које су могле да изазову либерализам, капитализам и глобализам. Ове принципе су, у различитом степену, прихватили сви или готово сви. Ипак, спровођење либерализма и родне политике, као и укидање националних држава у корист светске владе, застало је на неколико фронтова.

Растући отпор пружала је Путинова Русија, која има нуклеарно наоружање и у историји се традиционално супротстављала Западу, као и многе конзервативне традиције сачуване у друштву.

Иако активно укључена у глобализацију и либералне реформе, Кина није журила да их примени и на политички систем, одржавајући надмоћ Комунистичке партије и одбијајући политички либерализам. Штавише, од када је на челу Си Ђинпинг, национална кретања у кинеској политици су почела да јачају. Пекинг је паметно искористио “отворени свет”, како би следио своје националне, па и цивилизацијске интересе. А, овога није било у плановима глобалиста.

Исламске земље су наставиле борбу против западњачења и, упркос блокадама и притисцима, одржавале су (попут шиитског Ирана) своје непомирљиве антизападне и антилибералне режиме. Политике главних сунитских држава, попут Турске и Пакистана, постајале су све независније од Запада.

У Европи је талас популизма почео да се подиже када је аутохтоно европско незадовољство експлодирало због масовне имиграције и родне политике. Европске политичке елите су у потпуности остале подређене глобалистичкој стратегији, што се види на форуму у Давосу у извештајима његових теоретичара, Шваба и принца Чарлса. Међутим, сâма европска друштва су се покренула и понекад дигла буну против сопствених власти – као у случају протеста „Жутих прслука“ у Француској. Понегде, попут Италије, Немачке или Грчке, популистичке странке су чак ушле у парламент.

Коначно је 2016. године и у сâмим Сједињеним државама, Доналд Трамп успео да постане председник, подвргавајући глобалистичку идеологију, праксе и циљеве, оштрим и директним критикама. А, подржавала га је око половина Американаца.

Сва ова антиглобалистичка кретања, у очима сâмих глобалиста, нису могла да не употпуне злослутну слику: историја последњих векова, уз наизглед непрекинути напредак номиналиста и либерала, доведена је у питање. Ово није била само катастрофа овог или оног политичког режима. Била је то претња да се либерализму као таквом ближи крај.

Чак су и сâми теоретичари глобализма осетили да нешто није у реду. Фукујама је, на пример, напустио своју тезу о „крају историје“ и предложио да националне државе и даље остају под влашћу либералних елита, како би се масе боље припремиле за коначну трансформацију у пост-људскост, коју би подржале строге методе. Други глобалиста, Чарлс Краутхамер, изјавио је да је „униполарни тренутак“ прошао и да глобалистичке елите нису успеле да га искористе.

Управо су у стању панике и, готово хистерије, представници глобалистичке елите провели последње четири године. И зато је питање Трампове смене са места председника Сједињених држава за њих било питање живота и смрти. Да је Трамп остао на месту председника, крах глобалистичке стратегије био би неповратан.

Али, Бајден је успео – милом или силом – да избаци Трампа и да демонизује његове следбенике. И, тада на сцену ступа Велико ресетовање. Али, у њему заиста нема ничег новог – оно је наставак главног вектора западноевропске цивилизације у правцу напретка (прогреса), који се тумачи у духу либералне идеологије и номиналистичке филозофије. Није остало много: још да се појединци “ослободе” од последњих облика колективног идентитета – да употпуне напуштање рода и наставе даље ка постхуманистичкој парадигми.

Технолошки напредак, пребацивање друштва на друштвене мреже уз строги надзор либералних елита и то на отворено тоталитаристички начин, усавршавање начина праћења и утицаја на масе, како сада изгледа, чине достизање глобалног либералног циља блиским и при руци.

Али, да би извели и тај одлучујући потез, они морају, у убрзаном режиму (и, не обраћајући више пажњу на то, како све изгледа), брзо рашчистити пут за докрајчивање историје. А, то значи да је брисање Трампа знак за напад на све друге препреке.

Одредили смо, дакле, наше место на скали историје. И чинећи то, стекли смо потпунију слику о томе шта је Велико ресетовање. Није ништа друго до почетак „последње битке“. Глобалисти се, у својој борби за номинализам, либерализам, цивилно друштво и ослобађање појединца, себи причињавају као „ратници светлости“, који доносе напредак, ослобађање од хиљада година предрасуда, нове могућности – а, можда чак и физичку бесмртност и чуда генетског инжењеринга масама.

Сви који им се супротстављају, у њиховим очима су „силе таме“. И по овој логици, са „непријатељима отвореног друштва“ мора се поступати посебно строго. „Ако се непријатељ не преда, биће уништен.“ Непријатељ је свако ко доводи у питање либерализам, глобализам, индивидуализам, номинализам у свим њиховим појавним облицима. Ово је нова етика либерализма. Ништа лично. Свако има право да буде либерал, али нико нема право да буде било шта друго.

Трећи део: Раскол у Сједињеним државама. Трампизам и његови непријатељи

Унутрашњи непријатељ

У ужем контексту од оквира опште историје либерализма од Окама до Бајдена, Трампова победа у борби за Белу кућу, у зиму 2020-21. године, тако несносно болна за демократе, такође има огроман идеолошки значај. То је првенствено повезано са процесима који се одвијају у сâмом америчком друштву.

Чињеница је да, након пада Совјетског Савеза и наступа „униполарног тренутка“ деведесетих година, глобални либерализам није имао спољних противника. Барем се то тада чинило у контексту оптимистичног ишчекивања „краја историје“. Иако су се таква предвиђања показала преурањеним, Фукујама се није једноставно питао да ли је будућност стигла – он је строго следио сâму логику либералног тумачења историје, па је, уз нека прилагођавања, његова анализа углавном била тачна.

У ствари, норме либералне демократије – тржиште, избори, капитализам, прихватање „људских права“, норми „цивилног друштва“, усвајање технократских трансформација и жеља да се прихвати развој и примена високе технологије – посебно дигиталне технологије – успоставило је, на неки начин, читаво човечанство. Ако би неки устрајали у својој аверзији према глобализацији, то би се могло схватити као пука инерција, као неспремност да буду „благословени“ либералним напретком.

Другим речима, они нису били идеолошка опозиција, већ само несрећна сметња. Цивилизацијске разлике је требало постепено брисати. Усвајање капитализма у Кини, Русији и у исламском свету би, пре или касније, повукло за собом процесе политичке демократизације, слабљење националног суверенитета и на крају би довело до институције планетарног система – светске владе. То није било питање идеолошке борбе, већ питање времена.

У том контексту су глобалисти предузели даље кораке да унапреде основни програм укидања свих преосталих облика колективног идентитета. То се пре свега односило на родну политику, као и на интензивирање миграционих токова предвиђених да трајно нагризају културу и идентитет сâмих западних друштава, укључујући европска и америчко. Дакле, глобализација је свој главни ударац задала својима.

У том смислу, на сâмом Западу се појављује „унутрашњи непријатељ“. То су све оне снаге које су негодовале због уништавања сексуалног идентитета, уништавања остатака културе и традиције (путем миграција) и слабљења средње класе. Постхуманистички видици предстојеће Сингуларности, као и замене људи вештачком интелигенцијом, били су све више забрињавајући. А, на филозофском нивоу, нису сви интелектуалци прихватили парадоксалне закључке Постмодерне и спекулативног реализма.

Поред тога, постојала је јасна супротстављеност између западних маса, које су живеле у контексту старих норми Модерне и глобалистичких елита, које су по сваку цену настојале да убрзају друштвени, културални и технолошки напредак, на начин како их види либерализам. Тако је почео да се обликује нови идеолошки дуализам, овог пута на Западу, а не изван њега.

Непријатељи „отвореног друштва“ су се сада појавили у сâмој западној цивилизацији. Били су то они, који су одбацили најновије либералне циљеве и нису прихватили родну политику, масовне миграције или укидање националних држава и суверенитета.

Међутим, истовремено се овај растући отпор, који се генерички назива „популизмом“ (или „десним популизмом“), ослањао на исту либералну идеологију – на капитализам и либералну демократију – али је та мерила вредности тумачио у старом, а не новом контексту.

Слобода су замишљали као слободу заступања било каквих ставова, не само оних који су у складу са нормама политичке коректности. Демократија се тумачила као владавина већине. Слобода да се промени пол је требало да се комбинује са слободом да се остане веран породичним вредностима. Спремност да се прихвате мигранти, који су изразили жељу и доказали своју способност да се интегришу у западна друштва, строго се разликовала од свеобухватног прихватања свих без разлике, праћеног непрекидним извињавањем придошлицама због западне колонијалне прошлости.

Постепено је „унутрашњи непријатељ“ глобалиста достигао озбиљне размере и велики утицај. Стара демократија је изазивала нову.

Трамп и побуна јадних

Ово је достигло врхунац победом Доналда Трампа 2016. године. Трамп је своју кампању изградио управо на овој подели америчког друштва. Глобалистички кандидат, Хилари Клинтон, непромишљено је Трампове присталице или „домаћег непријатеља“, назвала „јаднима“, што ће рећи „патетичним“ и „за жаљење“. „Јадни“ су одговорили избором Трампа.

Тако је раскол унутар либералне демократије постао пресудна политичка и идеолошка чињеница. Они, који су демократију тумачили на „стари начин“ (као владавину већине), не само да су се побунили против новог тумачења (владавина мањине усмерена против већине склоне заузимању популистичког става, препуног … па, да, наравно, „фашизма“ или „стаљинизма“), него су и успели да победе и уведу свог кандидата у Белу кућу.

Трамп је, са своје стране изјавио, да намерава да „исуши мочвару“, односно да из своје глобалистичке стратегије уклони либерализам и да „Америку поново учини великом“. Обратите пажњу на реч „поново“. Трамп је желео да се врати у доба националних држава, да предузме низ корака против историјских кретања (како су их либерали разумели). Другим речима, „добро, старо јуче“ супротставило се „глобалистичком данас“ и „постхуманистичком сутра“.

Наредне четири године биле су права ноћна мора за глобалисте. Медији под контролом глобалиста оптуживали су Трампа за сваки могући грех – укључујући „деловање у корист Руса“, јер и „Руси“ истрајавају у одбијању „врлог, новог света“, саботирајући наднационалне институције – све до, и укључујући Светску владу – и спречавају геј параде.

Сви противници либералне глобализације су се, наравно груписали заједно, укључујући не само Путина, Си Ђинпинга, неке исламске вође, већ и – замислите ово! – председника Сједињених држава, човек број један „слободног света“. Ово је била катастрофа за глобалисте. Док Трампа нису уклонили – помоћу обојених револуција, припремљених нереда, лажних гласова и метода пребројавања гласова, које су се раније користиле само у другим државама и за друге режиме – нису могли да се осећају лагодно.

Тек након што су повратили узде Беле куће, глобалисти су почели да долазе себи. И вратили су се … старим стварима. Али у њиховом случају, „старо“ (обновљено) је значило повратак у „униполарни тренутак“ – у време пре Трампа.

Трампизам

Трамп је 2016. године зајахао на таласу популизма, што није успело ниједном европском лидеру. Трамп је тако постао симбол опозиције либералној глобализацији. Да, то није била алтернативна идеологија, већ пуки очајнички отпор најновијим закључцима извученим из логике, па чак и метафизике либерализма (и номинализма). Трамп се уопште није супротстављао капитализму или демократији, већ само облицима у којима су се појавили у последњој фази и њиховом постепеном, доследном спровођењу. Али, чак је и ово било довољно да означи темељни раскол у америчком друштву.

Тако се обликовао феномен „трампизма“, који је у много чему премашио личност сâмог Доналда Трампа. Трамп је играо на таласу протеста против глобализације. Али, јасно је и да он није био и није идеолошка фигура. Па ипак, око њега је почео да се ствара опозициони блок. Амерички конзервативац, Ен Коултер, аутор књиге In Trump we Trust, је преобликовала тај свој кредо „in Trumpism we trust“.

Не толико ни Трамп сâм, колико је његова линија противљења глобалистима постала срж трампизма. У улози председника, Трамп није увек био на врхунцу сопственог артикулисаног задатка. И није успео да постигне било шта, ни близу „исушивања мочваре“ и пораза глобализма. Али, упркос томе, постао је центар привлачења за све оне који су били свесни или су једноставно осетили опасност која долази од глобалистичких елита и представника великих финансијских и технолошких фирми, које су од глобалиста неодвојиве.

Тако је почела да се обликује срж трампизма.

Амерички конзервативни интелектуалац, Стив Бенон, одиграо је важну улогу у овом процесу, покрећући широке кругове младих и различите конзервативне покрете, у знак подршке Трампу. Сâм Бенон је био инспирисан озбиљним антимодернистичким ауторима, какав је Јулиус Евола, а његово противљење глобализму и либерализму је зато имало дубље корене.

Важну улогу у трампизму играли су доследни палеоконзервативци – изолационисти и националисти – попут Бјукенена, Рон Пола, као и присталице антилибералне и антимодернистичке (дакле, у основи антиглобалистичке) филозофије, као што је Ричард Вивер и Расел Кирк, које неоконзервативци (глобалисти с деснице) маргинализују још од осамдесетих година 20. века. Покретачка снага масовне мобилизације „трамписта“ постала је умрежена организација, QAnon, која је критиковала либерализам, демократе и глобалисте у облику теорија завере. Они шире бујицу оптужби и денунцијација глобалиста који су умешани у сексуалне скандале, педофилију, корупцију и сатанизам.

Истинске наговештаје о злокобној природи либералне идеологије – која је постала видљива у најновијим фазама њеног тријумфалног ширења над човечанством – уобличиле су присталице организације QAnon, на нивоу просечне америчке и масовне свести, које једва да су склоне дубоким филозофским и идеолошким анализама. Паралелно са тим, организација QAnon је ширила свој утицај, али је анти-либералној критици приписала и нека гротескна својства.

Присталице организације QAnon, као претходница масовног завереничког популизма, водиле су протесте 6. јануара, када су и Трампове присталице упале на Капитол, огорчени украденим изборима. Нису постигли ниједан циљ, већ су само дали Бајдену и демократама изговор за даљу демонизацију „трампизма“ и свих противника глобализма, изједначавајући било ког конзервативца са „екстремистом“. Уследио је талас хапшења и најдоследније „нове демократе“ предложиле су да Трамповим присталицама треба одузети сва социјална права – укључујући и могућност куповине авионских карата.

Будући да присталице либералне елите редовно прате друштвене медије, прикупљање информација о готово свим грађанима Сједињених држава и њиховим политичким опредељењима није представљало проблем. Дакле, Бајденов долазак у Белу кућу значи да је либерализам попримио заиста тоталитарне црте.

Од сада ће трампизам, популизам, одбрана породичних вредности и било који наговештај конзервативизма или неслагања са начелима глобалистичког либерализма у Сједињеним државама бити скоро изједначен са злочином – говором мржње и „фашизмом“.

Ипак, трампизам није нестао са Бајденовом победом. Овако или онако, и даље има оних који су на прошлим изборима гласали за Доналда Трампа – а, то је више од 70.000.000 бирача.

Јасно је, дакле, да се „трампизам“ никако неће завршити са Трампом. Половина америчког становништва се, заправо, нашла у положају радикалне опозиције, а најдоследнији трамписти представљају срж антиглобалистичког подземља унутар сâме тврђаве глобализма.

Нешто слично се догађа и у европским земљама, где су популистички покрети и странке све свеснији да су дисиденти лишени свих права и изложени идеолошком прогону очигледне глобалистичке диктатуре.

Коликогод глобалисти, који су преузели власт у Сједињеним државама, желе да представе претходне четири године као „несрећни неспоразум“ и прогласе своју победу коначним „повратком у нормалу“, објективна слика је далеко од умирујућих мантри глобалистичке више класе. Не само да се земље са другачијим цивилизацијским идентитетом мобилишу против те класе и против њене идеологије, већ временом и половина америчког становништва постепено почиње да разуме озбиљност сопствене ситуације и започиње са тражењем идеолошке алтернативе.

Ово су услови под којима је Бајден дошао на чело Сједињених држава. Сâмо америчко тле гори под ногама глобалиста. А, то ситуацији „последње битке“ даје посебну, додатну димензију. Ово није Запад против Истока, нити Сједињене државе и НАТО против свих осталих, већ либерали против човечанства – укључујући и онај део човечанства, који се нашао на територији сâмог Запада, али који се све више окреће од своје глобалистичке елите. То је оно што дефинише почетне услове ове битке.

Индивидуум и дивидуум

Треба разјаснити још једну суштинску ствар. Видели смо да је читава историја либерализма непрестано ослобађање појединца од свих облика колективног идентитета. Коначни склад у процесу ове логично савршене примене номинализма био би прелазак на постхуманизам и вероватна замена човечанства са његовим другим – овог пута постхумано-машинском цивилизацијом. То је оно чему води доследни индивидуализам, који се сматра апсолутом.

Али, овде либерална филозофија долази до темељног парадокса. Ослобађање појединца од његовог људског идентитета, за које га припрема родна политика, свесним и сврховитим претварањем људског бића у изопачено чудовиште, не може гарантовати да ће ово – новопрогресивно! – биће остати појединац.

Штавише, развој умрежених рачунарских технологија, генетски инжењеринг и сâма објектно усмерена онтологија, која представља врхунац постмодернизма, јасно указују на чињеницу да „ново биће“ неће бити толико „животиња“, колико „машина“. Управо имајући све ово на уму, хоризонти „бесмртности“ ће се, вероватно, нудити у облику вештачког очувања личних сећања (која је прилично лако симулирати).

Дакле, појединац будућности, као испуњење целокупног програма либерализма, неће бити у стању да гарантује управо оно, што је био главни циљ либералног напретка – његова индивидуалност. Либерално биће будућности, чак ни у теорији, није индивидуум, нешто „недељиво“, већ „дивидуум“, тачније, нешто дељиво и направљено од заменљивих делова. Таква је и машина – састављена од комбинације делова.

У теоријској физици, већ дуго се прелази са теорије о „атомима“ (тј. са „недељивих јединица материје“) на теорију (субатомских) честица, за које се мисли да нису „делови неке целине“, већ „делови без целине“. Појединац, као целина се, такође, распада на саставне делове, који се могу поново састављати, али се могу и не састављати, већ се могу користи као биоконструктори. Отуда и ликови мутаната, химера и чудовишта којима обилује модерна фантастика и који насељавају најзамишљаније (и стога, у извесном смислу, предвиђене или, чак, планиране) верзије будућности.

Постмодернисти и спекулативни реалисти су већ припремили терен за све ово, предлажући да се људско тело, као целина, замени идејом „парламента органа“ (Б. Латур). Тако би појединац – чак и као биолошка јединица – постао нешто друго, мутирајући управо у оном тренутку, када достигне своје апсолутно отелотворење.

Људски напредак се, у либералном тумачењу, неизбежно завршава укидањем човечанства.

У то не сумња нико ко је започео борбу против глобализма и либерализма, мада на веома неодређен начин. Иако организација QAnon и њене антилибералне теорије завере само искривљују стварност приписујући јој сумњиве, гротескне црте које либерали могу лако да оповргну, сâма стварност, ако се опише трезвено и објективно, много је више застрашујућа од најалармантнијих и најмонструознијих предосећаја.

„Велико ресетовање“ је заиста план за елиминацију човечанства. Јер је управо то закључак ка коме линија либерално схваћеног „напретка“ води: тежња да се појединац ослободи свих облика колективног идентитета не може, а да не заврши ослобађањем појединца од њега сâмог.

Четврти део: Велико буђење

Велико буђење: Врисак у ноћи

Приближавамо се тези која је у потпуној супротности са „Великим ресетовањем“. То је теза о „Великом буђењу“.

Овај слоган су први изнели амерички антиглобалисти, попут водитеља алтернативног ТВ канала Infowars, Алекс Џонс, који је био подвргнут глобалистичкој цензури и уклањању са друштвених мрежа, у првој фази Трамповог председниковања и деловања QAnon активиста. Важно је да се то догодило у Сједињеним државама, где је беснела огорченост глобалистичких елита, али и популиста, који су имали свог председника, али само четири године, а кочиле су их административне препреке и ограничења сопствених идеолошких видика.

Неоптерећени озбиљним идеолошким и филозофским теретом, антиглобалисти су успели да разумеју суштину најважнијих процеса који се одвијају у савременом свету. Глобализам, либерализам и Велико ресетовање, као изрази одлучности либералних елита да на било који начин – укључујући непосредну диктатуру, репресију великих размера и кампање тоталне дезинформисаности – суочили су се растућим и све свеснијим отпором.

Алекс Џонс завршава своје програме увек истим повиком за окупљања – „Ви сте отпор!“ У овом случају, сâм Алекс Џонс или QAnon активисти немају строго дефинисане погледе на свет. У том смислу, они су представници маса, исти они „јадници“ које је Хилари Клинтон баш тешко понизила. Они, који се сада буде – то није табор идеолошких противника либерализма, непријатеља капитализма или идеолошких противника демократије. То чак нису ни конзервативци. То су само људи – људи као такви, најобичнији и најједноставнији људи. Али, … и људи, који желе да буду и остану људи, да имају и чувају своју слободу, род, културу и живот, чврсте везе са својом Отаџбином, светом око себе, народом.

Велико буђење – ту се не ради о елитама и интелектуалцима, него о народу, о масама, о народу као таквом.

Овде се ради о Буђењу, а не о идеолошкој анализи. Ради се о спонтаној реакцији масе, једва способне филозофију, која је наједном схватила, попут стоке пред кланицом, да су о њеној судбини њени владари већ одлучили и да у будућности више нема места за људе.

Велико буђење је спонтано, углавном несвесно, интуитивно и слепо. То никако није излаз за свест, закључак или за дубоку историјску анализу. Као што смо видели на снимцима из Капитола, активисти трампизма и QAnon учесници изгледају као ликови из стрипова или Марвелови суперхероји. Завера је инфантилна болест антиглобализације. Али, са друге стране, то је почетак темељног историјског процеса. Тако настаје опозициони пол управо задатом току историје у његовом либералном смислу.

Због тога тезу о Великом буђењу не би требало збрда-здола оптерећивати идеолошким детаљима, било да се ради о правом конзервативизму (укључујући верски конзервативизам), традиционализму, марксистичкој критици капитала или анархистичком протесту, протеста ради. Велико буђење је више нешто органско, спонтаније и истовремено тектонско. Овако је човечанство одједном обасјано свешћу о његовом блиском и скорашњем крају.

Зато Велико буђење и јесте толико озбиљно. Зато и долази из Сједињених држава, из цивилизације у којој је сумрак либерализма највидљивији. То је вапај из центра сâмог пакла, из оне области у коју је црна будућност већ делимично стигла.

Велико Буђење је спонтани одговор маса људи на Велико ресетовање. Наравно да човек може бити сумњичав. Либералне елите, посебно данас, контролишу све главне цивилизацијске процесе. Контролишу светске финансије и са њима могу учинити било шта, од неограниченог штампања новца до било којих других манипулација финансијским инструментима и структурама. У њиховим рукама је целокупна америчка војна машинерија и управљање НАТО савезницима. Бајден обећава да ће појачати утицај Вашингтона у овој структури, која готово да се распала последњих година.

Готово сви гиганти високе технологије подређени су либералима – рачунари, Ајфон, сервери, телефони и друштвене мреже, под строгим су надзором неколицине монополиста који припадају клубу глобалиста. То значи да оно што се зове Big Data, односно читав корпус информација о готово целокупном становништву на планети, има власника и господара.

Технологија, научни центри, глобално образовање, култура, медији, медицина и социјалне службе – у целини су у њиховим рукама.

Либерали у владама и центрима моћи су органски састојци ових планетарних мрежа које имају исто седиште.

Обавештајне службе западних земаља и њихови агенти у другим режимима раде за глобалисте, било да су регрутовани или поткупљени, присиљени на сарадњу или су добровољци.

Човек може да се пита: како се у овој ситуацији присталице „Великог буђења“ могу побунити против глобализма? Како могу да се – без икаквих ресурса – успешно супротставе глобалној елити? Које оружје да користе? Коју стратегију да следе? И, надаље, на коју идеологију да се ослоне? – јер, либерали и глобалисти су уједињени широм света и имају заједничку идеју, заједнички циљ и на истој су таласној дужини, док су њихови противници различити, не само у различитим друштвима, већ и унутар једног те истог.

Наравно да противречности у опозицији глобализму додатно погоршавају и владајуће елите, које су навикле на поделу, како би могле да владају. Муслимани се супротстављају Хришћанима, левичари су против десничара, Европљани против Руса или Кинеза, итд.

Али, Велико буђење се догађа не због, већ упркос свему овоме. Човечанство сâмо по себи, човек као еидос, човек као општост, човек као колективни идентитет, и у свим својим облицима, органским и вештачким одједном, историјским и иновативним, источним и западним, буни се против либерала.

Велико буђење је почетак. Још није у потпуности ни почело. Али, чињеница да има име и да се то име појавило у сâмом епицентру идеолошких и историјских трансформација, у Сједињеним државама, у позадини Трамповог драматичног пораза, очајничког преузимања Капитола и растућег таласа либералне репресије, јер глобалисти више ни не скривају тоталитарну природу своје теорије и праксе, од велике је (можда и пресудне) важности.

Велико буђење против „Великог ресетовања“ је побуна човечанства против владајућих либералних елита. Штавише, то је побуна човека против његовог вековног непријатеља, непријатеља сâме људске расе.

Ако постоје они који проглашавају „Велико буђење“, колико год њихове формуле изгледале наивно, то већ значи да није све изгубљено, да језгро ових снага отпора сазрева у масама, да почињу да се мобилишу. Од овог тренутка почеће историја светске побуне против Великог буђења и његових адепата.

Велико буђење је бљесак свести на прагу Сингуларитета. Ово је последња прилика за доношење алтернативне одлуке о садржају и правцу будућности. Потпуна замена људских бића новим ентитетима, новим божанствима се не може једноставно наметати силом одозго. Елите морају да заведу човечанство, да од њега добију – иако нејасно – неки пристанак. Велико буђење позива на одлучно „Не!“

Ово још није крај рата, ово чак није ни рат. Штавише, још није почео. Али, ово је могућност за такав почетак. Нови почетак у Историји Човека.

Наравно да је Велико буђење у потпуности неприпремљено.

Као што смо видели, у сâмим Сједињеним државама, противници либерализма, и Трамп и трамписти су спремни да одбаце последњу фазу либералне демократије, али ни не помишљају на свеобухватну критику капитализма. Они бране јуче и данас од претећег, злослутног сутра. Али им недостаје свеобухватни идеолошки видик. Они покушавају да спашавају претходну фазу исте те либералне демократије и истог тог капитализма од каснијих и напреднијих фаза. А ово сâмо по себи садржи контрадикторност.

Савремена левица је, такође, ограничена у својој критици капитализма, како због тога што деле материјалистичко разумевање историје (Маркс се сложио да је светски капитализам потребан и наао се да ће га касније светски пролетаријат надвладати), тако и због тога што су социјалистичке и комунистичке покрете недавно преузели либерали и преусмерили их са вођења класног рата против капитализма на заштиту миграната, сексуалних мањина и на борбу против измишљених „фашиста“.

Десница је, са друге стране, ограничена својим националним државама и културом, не видећи да су и народи других цивилизација у истој очајној ситуацији. Буржоаске нације које су настале у свитање модерног доба представљају остатке буржоаске цивилизације. Ова цивилизација данас уништава и укида оно што је сâма јуче створила, у међувремену злоупотребљавајући сва ограничења националног идентитета, не би ли људе у расцепканој и сукобљеној држави спречавала да се супротставе глобалистима.

Велико буђење је, дакле, ту, али још увек без идеолошке основе. Ако је заиста историјско, а не само успутан и чисто периферан феномен, онда му је, једноставно, потребан темељ – онај који превазилази постојеће политичке идеологије, које су настале у Модерно доба на Западу. Окретање било којој од њих, аутоматски би значило да се налазимо у идеолошком заробљеништву стварања капитала.
Дакле, у потрази за платформом за Велико буђење које се одједном догодило у Сједињеним државама, надахнуће морамо потражити, не од америчког друштва и прилично кратке америчке историје, већ у другим цивилизацијама, пре свега међу нелибералним идеологијама сâме Европе. Али, чак ни то није довољно, јер заједно са деконструкцијом либерализма, морамо наћи подршку у различитим цивилизацијама, далеко од испразног Запада, одакле долази главна претња и где је – у Давосу, у Швајцарској! – проглашено „Велико ресетовање“.

Интернационала народа против Интернационале елита

„Велико ресетовање“ жели да свет поново учини једнополарним, како би се свет даље кретао ка глобалистичкој неполарности, у којој ће елите постати потпуно међународне, а њихово седиште и резиденције ће бити расути по читавом простору планете. Зато глобализам приводи крају постојање Сједињених држава као земље, државе, као друштва. То је оно што понекад, и интуитивно, осећају трамписти и присталице Великог буђења. Бајден је казна изречена Сједињеним државама. А, од Сједињених држава и свима осталима.

Сходно томе и зарад спасења људи, народа и друштава, Велико буђење мора започети са многополарношћу. Ово није само спас сâмог Запада, па чак ни спас свих осталих са Запада, већ спас човечанства, и западног и незападног, од тоталитарне диктатуре либералних капиталистичких елита. И, то не могу да спроводе само људи са Запада или људи са Истока. Неопходно је деловати заједно. Велико буђење захтева интернационализацију народне борбе против интернационализације елита.

Многополарност постаје најважнија референтна тачка и кључ стратегије Великог буђења. Једино позивањем свих народа, нација, култура и цивилизација може се окупити довољно снага за учинковито супротстављање „Великом ресетовању“ и смеру ка Сингуларитету.

Али, у овом случају се испоставља да је целокупна слика неизбежног коначног супротсављања далеко мање очајна. Ако бацимо поглед на све оно што би могли бити полови Великог буђења, видећемо ситуацију у мало другачијем светлу. Када једном почнемо да мислимо у овим категоријама, испада да Интернационала народа није утопија, нити апстракција. Штавише, лако можемо приметити огромне могућности и начине како се мобилисати у борби против „Великог ресетовања“.

Да укратко набројимо залихе на које Велико буђење може да рачуна, на глобалном плану.

Амерички грађански рат: избор нашег табора

У Сједињеним државама, упориште имамо у трампизму. Иако је Трамп изгубио, то не значи да је он сâм од свега опрао руке, одустао од украдене победе и да су се његове присталице – 70.000.000 Американаца – смириле и да либералну диктатуру сматрају за готову ствар. Не, нису се смирили. Убудуће ће у сâмим Сједињеним државама постојати моћно антиглобалистичко подземље, које се састоји од великог броја (половина становништва!), огорчених људи који презиру либерални тоталитаризам. Дистопија Орвелове 1984. се није отелотворила у комунистичком или фашистичком режиму, већ сада, у либералном. А, искуства и совјетског комунизма, па чак и нацистичке Немачке, показују да је отпор увек могућ.

Данас се у Сједињеним државама одвија грађански рат. Либерал-бољшевици су приграбили власт, њихови противници су бачени у опозицију и на ивици су илегалног деловања. Опозиција од 70.000.000 људи је озбиљна опозиција. Наравно, раштркани су и, можда, у расулу због казнених рација демократа и нове тоталитарне технологије великих техно-компанија.

Али, прерано је отписати амерички народ. Јасно је да још увек имају одређену снагу, а половина америчког становништва је спремна да, по сваку цену, брани своју личну слободу. А, данас је питање управо ово: Бајден или слобода. Наравно да ће либерали покушати да укину Други амандман и разоружају становништво које постаје све мање и мање лојално глобалистичкој елити. Вероватно је да ће Демократе покушати да сахране и двостраначки систем уводећи једнопартијски режим, који је суштински у духу тренутног стања њихове идеологије. То је либерал-бољшевизам.

Али, грађански ратови нису никада довели до неких закључака. Историја је отворена и победа било које стране је увек могућа. Посебно ако човечанство буде разумело значај америчке опозиције за универзалну победу над глобализмом. Без обзира шта осећамо према Сједињеним државама, Трампу или трампистима, једноставно морамо сви подржати амерички пол Великог буђења. Спасити Америку од глобалиста и тако помоћи да поново постане велика јесте наш заједнички задатак.

Европски популизам: Превазилажење левице и деснице

Талас антилибералног популизма не јењава ни у Европи. Иако је глобалиста Макрон успео да обузда насилне протесте „Жутих прслука“, а италијански и немачки либерали су изоловали и блокирали долазак десничарских партија и њихових лидера на власт, ови процеси су незаустављиви. Популизмом се изражава исто Велико буђење, али на европском тлу и уз европске посебности.

За овај пол отпора, изузетно је важан нови идеолошки одраз. Европска друштва су идеолошки много активнија од Американаца, те се традиције десничарске и левичарске политике – и њихових унутрашњих супротности – много жустрије осећају.

Управо те супротности злоупотребљавају либералне елите, не би ли задржале свој положај у Европској унији.

Чињеница је да мржња према либералима у Европи расте истовремено на две стране: левица их види као представнике крупног капитала, експлоататоре који су изгубили сваку пристојност, а десница их доживљава као провокаторе вештачких масовних миграција, разараче последњих остатака традиционалних вредности, уништитеље европске културе и гробаре средње класе. Истовремено, и десни и леви популисти су углавном оставили по страни своје традиционалне идеологије које више не одговарају историјским потребама, а своје ставове обликују на нове начине, понекад контрадикторне и фрагментарне.

Одбацивање идеологија строгог комунизма и национализма је, опште узев, позитивно; то популистима пружа нову, много ширу основу. Али, то је и њихова слабост.

Међутим, најкобније у европском популизму није толико његова деидеологизација, колико упорност дубоког, међусобног одбацивања левице и деснице, које траје од претходних историјских епоха.

Појава европског пола Великог буђења мора да подразумева решавање ова два идеолошка задатка: коначно превазилажење ограничења између левице и деснице (тачније, обавезно одбацивање измишљеног „антифашизма“ од стране једних и измишљеног „антикомунизма“ од стране других), као и уздизање популизма као таквог – интегралног популизма – у независни идеолошки модел. Његово значење и порука треба да буду у радикалној критици либерализма и његове највише фазе, глобализма, уз истовремено комбиновање захтева за социјалном правдом и за очувањем традиционалног културног идентитета.

Европски популизам би, у овом случају, пре свега стекао критичну масу која фатално недостаје, јер и десни и леви популисти губе време и узалуд се труде у међусобном измиривању рачуна. И, друго, то би постао најважнији стуб Великог буђења.

Кина и њен колективни идентитет

Противници „Великог ресетовања“ имају још један важан аргумент: савремену Кину. Да, Кина је искористила могућности које нуди глобализација да ојача економију свог друштва. Али, Кина није прихватила сâм дух глобализма, либерализма, индивидуализма и номинализма глобалистичке идеологије. Кина је од Запада узела само оно што је ојачало и одбацила оно што би је учинило слабијом. Ова игра је опасна, али је Кина, за сада, успешно игра.

Кина је, у ствари, традиционално друштво са хиљадама година историје и са стабилним идентитетом. И, очигледно је да намерава да таква остане и у будућности. То је посебно јасно у политици тренутног кинеског лидера, Си Ђинпинга. Спреман је на тактичке компромисе са Западом, али строго води рачуна о томе да суверенитет и независност Кине само расту и јачају.

У равни мита је то, да су глобалисти и Бајден солидарни са Кином. Тачно је да се Трамп на то ослањао, Бенон је то и рекао, али је све то исход уских геополитичких видика и дубоког неразумевања суштине кинеске цивилизације. Кина ће следити свој пут и јачати многополарне структуре. У ствари, Кина је најважнији пол Великог буђења, тачка која ће постати јасна, ако полазиште буде потреба за интернационализацијом народа. Кинески народ је народ са изразитим колективним идентитетом. Кинески индивидуализам уопште не постоји, а ако постоји, то је културална аномалија. Кинеска цивилизација је тријумф клана, народа, поретка и структуре над сваком индивидуалношћу.

Наравно да Велико буђење не сме постати кинеско. Уопште не би требало да буде једнообразно – зато што сваки народ, нација, свака култура, цивилизација имају свој дух и свој еидос. Човечанство је разнолико. А његово јединство може се најснажније осетити само када се суочи са озбиљном претњом која се надвија над свима. А, Велико ресетовање је управо та претња.

Ислам против глобализације

Још један аргумент за Велико буђење је међу народима исламске цивилизације. Исламска култура радикално одбацује либерални глобализам и западну хегемонију, а Ислам као вероисповест је очигледно у основи те културе. Наравно да су се током колонијалног периода и под влашћу и економским утицајем Запада, неке исламске државе нашле у орбити капитализма, али готово све исламске земљ упорно и потпуно одбацују либерализам, а посебно модерног глобалистичког либерализма .

Ово се може видети како у екстремним облицима – исламском фундаментализму, тако и у умереним облицима. У неким случајевима, појединачни верски или политички покрети постају носиоци антилибералне иницијативе, док у другим случајевима сâма држава преузима ову мисију. У сваком случају, исламска друштва су идеолошки припремљена за системско и активно противљење либералној глобализацији. Пројекти Великог ресетовања не садрже ништа, чак ни теоријски, што би могло да се свиди Муслиманима. Зато читав Исламски свет, као целина, представља један огроман пол Великог буђења.

Међу исламским земљама, шиитски Иран и сунитска Турска су највећа опозиција глобалистичкој стратегији.

Штавише, ако је главна мотивација Ирана верска идеја о приближавању краја света и последње битке, у којој је главни непријатељ – Даџал – јасно препознат као Запад, либерализам и глобализам, онда је Турска више вођена прагматичним разматрањима, жељом да јачања и чува национални суверенитет и обезбеди турски утицај на Блиском истоку и на Источном Медитерану.

Ердоганова политика постепеног удаљавања од НАТО пакта комбинује националну традицију Кемала Ататурка са жељом да се игра улога вође муслиманских Сунита, а обе су достижне само супротстављањем либералној глобализацији – која предвиђа потпуну секуларизацију друштава, слабљење (и, у крајњем, укидање) националних држава, додељивање политичке аутономије мањинским етничким групама у међупериоду, што би за Турску било поражавајуће, због величине и приличне активности курдског фактора.

Сунитски Пакистан, који представља други облик комбинације националне и исламске политике, постепено се удаљава од Сједињених држава и Запада.

Иако су државе Залива зависније од Запада, пажљивијим посматрањем арапског Ислама, а још више Египта, још једне важне и независне државе у исламском свету, откривају се друштвени системи, који немају никакве везе са глобалистичком агендом и који су природно предодређени да стану на страну Великог буђења.

Томе сметају само супротности између сâмих Муслимана, које су Запад и глобалистички контролни центри вешто погоршавали, не само између Шиита и Сунита, већ и у регионалним сукобима између појединих сунитских држава.

Контекст Великог буђења могао би да постане идеолошка платформа и за уједињење и стварање Исламског света као целине, јер је противљење „Великом ресетовању“ безусловни императив скоро сваке исламске земље. Ту је могуће наћи заједнички именитељ стратегији глобалиста и противљења њој. Свест о размерама Великог буђења омогућила би, уз одређена ограничења, да се обуставе локалне противречности, како би се допринело стварању још једног пола глобалног отпора.

Мисија Русије: бити на челу Великог буђења

И, коначно, најважнији пол Великог буђења намењен је Русији. Упркос чињеници да је Русија делимично укључена у западну цивилизацију, преко Просветитељства, током царистичког доба, под бољшевицима, а посебно после 1991. године, у свакој својој фази – како у старо доба, тако и сада – дубоки идентитет руског друштва је неограничено неповерљив према Западу, посебно према либерализму и глобализацији. Номинализам је потпуно стран руском народу у његовим сâмим основама.

Руски идентитет је увек давао предност заједничком – клану, народу, цркви, традицији, нацији и моћи, па је чак и комунизам представљао – иако вештачки, у класном смислу – колективни идентитет, супротстављен буржоаском индивидуализму. Руси тврдоглаво одбацују и настављају да одбацују номинализам у свим облицима. И, ово је заједничка платформа и монархистичког и совјетског периода.

Након неуспелог покушаја прикључивања глобалној заједници током деведесетих година 20. века, захваљујући неуспеху либералних реформи, руско друштво се још више уверило у којој мери су глобализам и индивидуалистички ставови и принципи Русима страни. То је оно што утврђује општу подршку Путиновом конзервативном и сувереном курсу. Руси одбацују „Велико ресетовање“ и са десне и са леве стране – и то је, заједно са историјским традицијама, колективним идентитетом и разумевањем суверенитета и државне слободе као највише вредности, није тренутна, већ дугорочна, основна одлика руске цивилизације.

Одбацивање либерализма и глобализације је постало посебно оштро последњих година, пошто је и либерализам сâм открио своје особине, дубоко одбојне руској свести. Ово је оправдало извесну симпатију Руса према Трампу и истовремено дубоко гађење према његовим либералним противницима.

Бајденов однос према Русији је прилично симетричан. Он и глобалистичке елите, опште узев, на Русију гледају као на главног цивилизацијског противника који тврдоглаво одбија да прихвати вектор либералног прогресивизма и жестоко брани свој политички суверенитет и свој идентитет.

Наравно да чак и данашња Русија нема потпуну и усклађену идеологију, која би могла да представља озбиљну претњу Великом ресетовању. Поред тога, либералне елите које су се ушанчиле у друштвени врх и даље су јаке и утицајне у Русији, а либералне идеје, теорије и методе и даље преовлађују у економији, образовању, култури и науци. Све ово слаби руски потенцијал, дезоријентише друштво и ствара услове за растуће унутрашње супротстављености. Али, у целини узев, Русија је најважнија – ако не и најважнији! – пол Великог буђења.

До тога је довела управо читава руска историја, изражавајући унутрашње уверење да се Руси суочавају са нечим великим и одлучним у драматичној ситуацији Задњих времена, краја историје. И, управо тај крај, у најгорој верзији, представља пројекат Великог ресетовања. Победа глобализма, номинализма и долазак Сингуларности значили би неуспех историјске мисије Русије, не само у будућности, већ и у прошлости. На крају крајева, значење руске историје усмерено је управо ка будућности, а прошлост је била само припрема.

А, у овој будућности, која се сада приближава, улога Русије није само да делатно учествује у Великом буђењу, већ да га предводи, проглашавајући императив Интернационале народа у борби против либерализма, куге 21. века.

Буђење Русије: царска ренесанса

Шта за Русију значи да се у таквим околностима „буди“? То значи потпуни повратак историјској, геополитичкој и цивилизацијској размери Русије, која постаје пол новог, многополарног света. Русија никада није била „само земља“, а још мање „само једна од европским земаља“. Поред заједничких корена са Европом, који сежу до грчко-римске културе, Русија је у свим фазама своје историје ишла својим посебним путем, што је такође утицало на наш чврст и непоколебљив избор Православља и византизма уопште и у великој мери одредило наше отуђење од Западне Европе, која је изабрала Католичанство, касније и Протестантизам. У модерно доба, тај исти фактор дубоког неповерења према Западу огледао се у чињеници да нас дух модернизма у номинализму, индивидуализму и либерализму није толико дотицао. Па, чак и када смо позајмљивали неке доктрине и идеологије са Запада, то су биле оне, често у себи критичне, уз одбијање главног – либерално-капиталистичког – начина развоја западноевропске цивилизације, који нам је био тако близак.

На идентитет Русије је, такође, у великој мери утицао источни – турански вектор. Као што су показали евроазијски филозофи, укључујући великог руског историчара Лева Гумиљева, монголска државност Џингис-кана била је важна лекција за Русију, о централизованој организацији царистичког типа, која је у великој мери предодредила наш успон као Велике силе од 15. века, када се Златна Хорда срушила, а Московска Русија заузела своје место на простору североисточне Евроазије. Овај континуитет са геополитиком Хорде природно је довео до моћног ширења наредних епоха. На сваком кораку, Русија је бранила и утврђивала не само своје интересе, већ и своје вредности.

Тако се испоставило да је Русија наследница два царства која су се распала готово истовремено, у 15. веку: Византијског и Монголског царства. Царство је постало наша судбина. Чак и у 20. веку, уз сав радикализам бољшевичких реформи, Русија је остала царство упркос свему, овог пута маскирана у совјетску империју.

То значи да је наш поновни успон незамислив без повратка царској мисији, која је положена у нашој историјској судбини.

Ова мисија је дијаметрално супротна глобалистичком пројекту „Великог ресетовања“. Те би било природно очекивати да ће, у свом одлучном јуришу, глобалисти учинити све што је у њиховој моћи да спрече царску ренесансу у Русији. Сходно томе, треба нам управо то: царска ренесанса. Не да намећемо своју руску и православну истину другим народима, културама и цивилизацијама, већ да оживимо, ојачамо и одбранимо свој идентитет и да помогнемо, колико можемо другима у њиховој ренесанси, у утврђивању и одбрани њихових идентитета. Русија није једина мета „Великог ресетовања“, мада је наша земља на много начина главна препрека за извршење њихових планова. Али, то је наша мисија – да будемо „Катехон“, „онај који задржава“, спречавајући долазак последњег зла у свет.

Међутим, у очима глобалиста и друге традиционалне цивилизације, културе и друштва су, на листи за демонтирање, преобликовање и трансформисање у недиференцирану глобалну космополитску масу, која би у блиској будућности била замењена новим – постхуманим – облицима живота, организмима, механизмима или њиховим хибридима. Стога је империјално буђење Русије позвано да буде сигнал за универзални устанак народа и култура против либералних глобалистичких елита. Поновним рођењем као царства, као Православног царства, Русија ће дати пример осталим царствима – кинеском, турском, персијском, арапском, индијском, као и латиноамеричком, афричком … и европском. Уместо надмоћи једне једине глобалистичке „Империје“ Великог ресетовања, руско буђење би требало да буде почетак ере многих царстава, која одражавају и садрже богатство људских култура, традиција, вероисповести и система вредности.

Ка победи Великог буђења

Ако се споје амерички трампизам, европски популизам (и десни и леви), Кина, Исламски свет и Русија, и ако предвидимо да ће се, у једном тренутку, велика индијска цивилизација, Латинска Америка и Африка, која улази у још један круг деколонизације, као и сви други народи и културе човечанства, такође придружити овом табору, нећемо бити само раштркани и збуњени маргиналци у покушају да се успротиве моћним либералним елитама, које воде човечанство на коначно клање, већ пуноправни фронт. Тај фронт укључује различите играче, од великих сила са планетарном економијом и нуклеарним оружјем, до бројних утицајних политичких, верских и друштвених снага и покрета.

Моћ глобалиста се, уосталом, и заснива на инсинуацијама и „црним чудима“. Они не владају на основу стварне моћи, већ на илузијама, симулакрумима и вештачким сликама, које манијакално покушавају да усаде у умове човечанства.

На крају крајева, „Велико ресетовање“ је прогласила шачица глобалиста, дегенерисаних и задиханих стараца на ивици деменције (какв је Бајден, смежурани зликовац Сорош или дебели бургер Шваб) и маргиналног, изопаченог олоша одабраног да прикаже муњевите могућности за каријеру за све јаднике. За њих раде берзе и штампарије ноца, преваранти са Вол стрита и дрогирани проналазачи из Силицијумске долине. Њима су потчињени дисциплиновани обавештајци и послушни војни генерали. Али ово је све занемарљиво у поређењу са читавим човечанством, људима који раде и мисле, са истинским верским институцијама и темељним богатством култура.

Велико буђење значи да смо разумели суштину те кобне, убилачке и самоубилачке стратегије „напретка“ како је схватају и глобалистичке либералне елите. А, ако то разумемо, онда смо способни да то објаснимо другима. Пробуђени могу и морају пробудити све остале. И, ако успемо у овоме, не само да ће „Велико ресетовање“ пропасти, већ ће бити донета праведна пресуда онима који су себи поставили циљ да униште човечанство, прво духовно, а сада и телесно.

Аутор: Александар Дугин
Извор: Геополитика.ру


Напиши коментар