Марија Стајић: Трансродност понижава, вређа и ниподаштава жене


Aко мушкарац тек тако може да тврди за себе да је жена, да ли је жена попут одела које можеш обучеш ето тако – зато што ти је дошло?

Године 2015. носилац олимпијског злата Брус Џенер изјавио је да се осећа као жена и узео име Кејтлин, затим био звезда ријалити програма Ја сам Кејт, а 2017. урадио и операцију промене пола. Притом, Брус није само променио род већ и старост: уместо мушкарца од 65 година, он тврди да је сада жена од 45 година.

За време Обаминог мандата, дошло је до општег наметања политике родно-неутралних тоалета и свлачионица, што је довело до бројних напада сексуалних предатора на девојке у просторијама у којима би свака жена требало да се осећа довољно сигурно и безбедно да обави одређене природне потребе или да се пресвуче.

Прошле године, списатељица Џ. К. Роулинг била је мета напада трансродних идеолога, иако се до тада убрајала у познате личности које подржавају сваку лудост коју прогресивни либерализам понуди. Међутим, када је устала у одбрану реалности биолошког пола и истакла важност искључиво женских простора као сигурних места за жене (притом је то рекла као неко ко је и сам доживео злостављање), либерали на друштвеним мрежама осули су паљбу по њој, укључујући и водеће глумце из серијала о Харију Потеру.

Ема Вотсон, која је глумила Хермиону Грејнџер, изјавила је: „Транс особе јесу то што кажу да јесу и заслужују да живе свој живот а да их други непрекидно не запиткују, нити да им говоре да нису то што кажу да јесу.“

Када неко за себе тврди да је Наполеон, да ли то значи да је он заиста Наполеон? Када неко за маслачак каже да је ружа, да ли маслачак заиста постаје ружа? Да ли наш субјективни доживљај нечега има моћ да промени биолошку стварност?

Девојка из Норвешке по имену Нано тврди за себе да је мачка заробљена у људском телу. Мјауче, пузи и носи рајф с мачјим ушима и вештачки реп. Да ли то значи да је она мачка? Да ли мисли да може да скочи с крова и да се безбедно дочека на ноге? Нано има 20 година и намерава да живи као мачка до краја живота. Пошто мачке у кућним условима у просеку живе 10–15 година, да ли то значи да су овој девојци, то јест, веома старој мачки, дани одбројани? Јер, подсетимо се речи Еме Вотсон, „Транс особе јесу то што кажу да јесу…“

Канађанин стар 52 године (2015. године, када је прича доспела у јавност) после 20 година брака напустио је жену и седморо деце, изјавио да се идентификује као девојчица од шест година, и пронашао старији пар који га је усвојио. Но, ова „шестогодишња девојчица“ ипак вози ауто (!), а пошто ауто не иде на воду, треба зарадити новац и за бензин, те „она“ ради као возач грталице (додуше, обучен у хаљиницу), али кад се радно време заврши, више не мора да се „претвара“ да је одрасли мушкарац и може да се врати хаљиницама, сокницама и бојанкама.

Да ли је ова особа заиста шестогодишња девојчица?

Извор: ifamnews.com

Ту се прича не завршава. Мала „Стефани“ је и у „инцестуозној“ вези са усвојитељем јер – зашто да не?

Извор: ifamnews.com

У недавно објављеном чланку сам већ поставила питање: ако мушкарац тек тако може да тврди за себе да је жена, шта то уопште значи бити жена? Да ли је жена попут одела које можеш обучеш ето тако – зато што ти је дошло?

Особе које себе називају drag queens носе нападну, пренаглашену шминку какву жене иначе не носе осим ако то није за потребе наступа, карневала или слично. Да ли то значи да су ови мушкарци више жене од биолошких жена?

С друге стране, имамо и геј мушкарце који се осећају као мушкарци, али воле да се шминкају, покушавају говоре као жене (мада превише извештачено, наравно) па чак се и свом аудиторијуму обраћају као „сестрама“. Један од њих је и млади јутјубер и „бјути инфлуенсер“, Џејмс Чарлс, који је отворено декларисан као геј, воли да се шминка и, по сопственим речима, „увек има сређене нокте“.

Но, да ствари не буду баш овако „једноставне“, део радикалних феминисткиња (па чак и лезбејки) побунио се против оног Т у ЛГБТ, тј. против трансродности, тврдећи – сасвим исправно – да трансродност поништава све оно за шта су се феминисткиње деценијама бориле.

Нећу да за мушкарца кажем да је „она“; тридесет две године патим и преживљавам у овом андроцентричном друштву, и заслужила сам да понесем титулу „жене“; мушки трансвестит се једном прошета улицом, пет минута га неко мало прозива и добацује му (у чему он можда и ужива), и онда се он усуђује, усуђује се да мисли да разуме бол који жене осећају? Не, у име наших мајки и у наше име, не смемо за њега рећи да нам је сестра.

Ово су речи Робин Морган, једне од главних говорница на Лезбејској конференцији Западне обале, и то давне 1973. године. Да није сада већ застареле речи „трансвестит“, ова изјава звучи као да је јуче изговорена.

Сасвим је разумљиво зашто се лезбејке и феминисткиње буне, и заправо је нелогично што их нема још више. Феминистичка активисткиња Бо Новак изразила је подршку лезбејкама које су протестовале против слова Т на Лондонском „прајду“ 2018. године:

Извор: ifamnews.com

У дну летка великим словима пише:

„Мушкарац никада не може бити лезбејка!

Лезбејке не желе с*кс с мушкарцима!

П*нис никада не може бити женски!“

Коначно и ми конзервативни да се апсолутно сложимо с речима једне феминисткиње.

Следбеници новог светског лудила не желе да признају суштинску нелогичност трансродне теорије. Прво су нас убеђивали да хомосексуализам није ствар избора већ да се неко просто „рађа с тим“ и да „то не може да се промени“, да би после потегли карту трансродности која каже да су наш осећај рода и сексуална привлачност заправо флуидни и променљиви, и да једног дана можемо да се осећамо као женско, другог као мушко, трећег као „оно“ (или као мачка, змија…), и да нас једнако могу привлачити мушкарци, жене и остала бића трећег или петог пола/рода/идентитета. Па ако је то ствар избора, онда се заправо нико не рађа као хомосексуална особа већ бира да буде геј – или бисексуална, или шта год?

Поменути јутјубер Џејмс Чарлс недавно је прихватио изазов пријатељице која је трудна и решио да „искуси како то изгледа бити ‘трудна’ 24 часа“. Његово „искуство трудноће“ састоји се у ношењу јастучета које опонаша труднички стомак у 28. недељи, а „тешкоће“ које треба да истрпи јесу да обује ципеле уз такав стомак, да седи за столом искоса (јер због стомака не може да приђе до краја), да се налива водом како би често ишао у тоалет и да позира наг с вештачким стомаком, који је после у фотошопу дотеран тако да изгледа као прави. Потом су му поставили симулатор трудова на стомак како би осетио „како изгледа порођај“ – као да је порођај само мало грчева у стомаку. Видео има 10,5 милиона прегледа, а његов канал иначе има 25,7 милиона пратилаца.

Извор: ifamnews.com

Као жена која већ четири деценије живи као жена, осећа као жена, мисли као жена, која је искусила трудноћу, порођај и дојење, дубоко сам увређена оваквим понашањем мушкараца и осећам се изузетно дискриминисано, понижено, увређено и ниподаштавано. Осећам се као да је неко пљунуо у лице свему што значи бити жена. Осећам се као да се неко изругује женствености, као и појму и самом постојању жене.

Ставити јастук на стомак и мало теже обути ципеле? Стварно???

Али, чак и да привремено оставимо по страни то што је мене „тригеровало“ – премда то у потпуности потпада под категорију „изругивања женама“, што би био превод енглеског woman shaming (скованог у најбољој прогресивној традицији која укључује и нпр. fat shaming, када лекар не сме да каже особи да је гојазна, иако је то лоше по њено здравље, јер ће је тако увредити) – највећи проблем који нам доноси трансродна идеологија заправо је сасвим реална и веома велика опасност по девојчице, девојке и жене.

Нема жена које тврде да су мушкарци, и које нападају мушкарце по мушким тоалетима. Али зато – гле чуда – и те како има мушкараца који тврде да су жене, а заправо су сексуални предатори (ма ког рода тврдили да су) који нападају девојчице по тоалетима и свлачионицама (видети ОВДЕОВДЕОВДЕ и ОВДЕ, као и најновији случај напада на дете ОВДЕ).

Даље, девојке и жене угрожене су у спорту јер је све више земаља које биолошким мушкарцима дозвољавају да се такмиче у женским спортовима. Мушкарац који је био просечан спортиста у својој категорији, сада без по муке постаје шампион, тако што победи – жене.

Извор: ifamnews.com

„Трансродна жена“ Рејчел Макинон, која је заправо биолошки мушкарац, освојио/ла је златну медаљу на светском шампионату у Манчестеру 2019. године, победивши остале жене у односу на које је биолошки јачи/а, снажнији/а и издржљивији/а. Но, пошто другопласирана Дон Орвик није хтела да га/је загрли, већ је руку ставила иза леђа, ова победа над женама није довољно слатка, па је трансродна особа оптужила Орвикову за трансфобију и неспортско понашање. Феминисткиње – мук.

Спортски коментатор за један ЛБГТ медиј крајем јануара ове године изјавио је да је Фелон Фокс (44), „трансродна жена“ и ММА борац, „најхрабрији спортиста у читавој историји“. Фокс је 2014. године нанео озбиљне повреде Тамики Брентс (правој жени), која је меч завршила с неколико поломљених кости главе и потресом мозга. Дакле, мушкарац који је претукао жену и поломио јој кости главе, неколико година касније проглашен је за најхрабријег спортисту у историји. Феминисткиње, где сте? Ево једног мушкарца напасника – шта ћемо сад? Ах, да, у најбољем андроцентричном и мушком шовинистичком духу, прогласићемо га за најособу и уврстити га у дворану славних.

Извор: ifamnews.com

Да ли сте својим одобравањем управо дале зелени картон насилницима да, кад их ухвате како злостављају супругу, само кажу да се заправо и они осећају као жене и да је све то женски неспоразум? Несугласица око лака за нокте? Око истог момка који се „обема“ свидео?

Први пут у животу имам потребу да посегнем за радикално-феминистичким вокабуларом. Овај болан и мучан преглед дешавања протеклих година представља праву слику мушког угњетавања жена у свету који је толико андроцентричан да се жене више не боре за право гласа, право на школовање, једнаку плату и слично, већ за оно што би требало да буде биолошка датост: право да буду жене.

Где је ту једнакост, ако мушкарац може да буде шта год му падне на памет? Ако може да ушета у свлачионицу где се наше ћерке пресвлаче, да уђе у тоалете где може и да их напаствује, ако може да се такмичи с њима, па чак и да их пред публиком пребије, а онда још за то буде и награђен?

Немојте мислити да је све ово далеко од нас – много је ближе него што можете да претпоставите. Управо сада спремају нам се два нова закона (о истополним партнерствима и о родној равноправности), као и измене Закона о забрани дискриминације. Искуство других земаља показује да овакви закони утиру пут свему овоме о чему сам писала. Ни у једној земљи ЛГБТ активисти нису се зауставили на „грађанској заједници“ већ су одмах наставили с притиском све док нису остварили потпуно изједначавање с браком, након чега је уследило право на усвајање деце. И притом не крију своје намере и циљеве.

Америчка унија грађанских слобода (American Civil Liberties Union) на Хавајима, приликом сведочења пред Државним сенатом Хаваја о закону о грађанским заједницама, изјавила је следеће: „ACLU Хаваји снажно подржава предлог овог закона; међутим, желимо јасно да кажемо да је наш крајњи циљ да постигнемо пуну брачну једнакост за истополне парове… Грађанске заједнице нису и не могу бити исто што и брак јер се њима ствара засебна институција за истополне бракове. Као што нас је историја научила, оно што је засебно никад није једнако. Стога ће ACLU Хаваји наставити да врши притисак на законодавце како би се у будућности остварила пуна брачна једнакост.“[1]

Брус „Кејтлин“ Џенер је 2015. добио награду Краљице друштвених медија (Social Media Queen) коју додељује Teen Choice Awards. Џејмс Чарлс је добио награду People’s Choice Award за „бјути инфлуенсера 2020. године“ (номинован је и 2019, а добио ју је и 2018). Фелон Фокс је „најхрабрији спортиста у историји“.

А ми, жене? Хоћемо ли да кажемо да нас се то не тиче? Да то није наша битка? Да је све то далеко од нас? Хоћемо ли дозволити да биолошки мушкарци побеђују, па чак и туку наше ћерке?

Или ћемо храбро устати и рећи ДОСТА!

Жене заиста могу све, а нарочито умеју да се боре за себе и за своју породицу. А кад уз нас стану и наши мушкарци – очеви, мужеви, браћа, пријатељи, и кад знамо какву светињу бранимо – брак, породицу, децу, нема циља који не можемо остварити, нити границе која ће нас зауставити.

Извор: iFamNews, Стање ствари

___________________
[1] Сведочење Лори А. Темпл, адвоката за ACLU Hawaii пред Одбором за правосуђе и рад, 25. јануара 2011.


Напиши коментар