Немања Девић: Грађанско и национално није било супротстављено до 1945. године (видео)


„Имали смо национално и грађанско који су ишли руку под руку. Кад то кажем, конкретно мислим на Слободана Јовановића и низ српских интелектуалаца.“

Мислим на Петра Карађорђевића који је преводио „Слово о слободи“ Џона Стјуарта Мила и радио устав који је личио по много чему на републикански; а са друге стране био ослободилац Старе Србије и победник у балканским ратовима. На пример, то је нешто што је наша карактеристика, а рекао бих и константа, посматрајући развој Србије током 19. и у првој половини 20. века. Онда је то 1945. године супротстављено јер је „великосрпска буржоазија“ која је била синоним за српски национализам представљена је као непријатељ комунистичке партије и стављена је просто ван закона. И било какво оживљавање успомена на српску прошлост је доживљавано као проблематично.

Са друге стране зачета је некаква грађанска елита, а до деведесетих смо могли да видимо у шта је она израсла и како се тај вирус комунизма и југословенства модификовао мутацијом у неки вирус некритичког европејства и данас се доживљава непомирљивим појам грађанског и националног. За мене су ови појмови подразумевајући, иду један уз други“, рекао је историчар Немања Девић у емисији Недељни преглед „Српрког св(иј)ета“ на Националној ИН4С телевизији.

У наставку је коментарисан појам националног, гдје гост сарадник и истраживач на Институту за савремену историју у Београду износи једно своје виђење:

„Не сматрам да ако је човек национално орјентисан је то нешто што треба да га квалификује – што се врло често дешава и то негативно. Чак сте кроз студије „персона нон грата“. Мени је блиска та дефиниција Мома Капора – да је национализам ствар личног васпитања, или како у новије време каже Никита Михалков – то је добар сусед, рођак… него, ми идеализујемо прошлост и сматрамо да су ти идеали давно изумрли. Али је мени ближе да размишљам на тај начин да се ми стално , и у овом времену, потврђујемо каоо људи, као суседи, родољуби, као Срби. Не треба само да се дивимо косовским јунацима и осветницима, него да видимо шта ми можемо да урадимо. Духовни рат који водимо, а најчшеће сами са собом, зависи од нас. Питања (пред нама) су једна те иста, рекао бих“

Доктор историјских наука Немања Девић, као добар познавалац Другог свјетског рата је био изузетан саговорник на теме које су обрађиване од 27. фебруара до 5. марта у емисији „Српски св(иј)ет“, а чији су исјечци приказани хронолошки, и то гостовања: Николе Калабића, књижевника и историографа; Милоша Мељанца, политиколога; Миленка Јахуре, истраживача из СНД „Пребиловци“; Миленка Бате Иванишевића из Института за страдање Срба у 20. веку; Жељка Чуровића из Савеза Срба из Црне Горе и два госта из издавачке куће „Национал“, Дариа Мировића и Мирослава Дамјановића.

Његова искуства из Пребиловаца кад је голим рукама као 25- огодишњак износио мелене кости мученика два пута страдалих, затим искуства из Јасеновца, погледе да научна истраживања о покретима у Другом свјетском рату, знања посредна и непосредна која је стицао, а у вези су са његовом струком и истраживачким радом, али и врло чврстим ставовима – све то можете погледати у овој динамичној емисији на јутјуб каналу ИН4С.

На крају је рекао да би истакао двије ствари:

„Држава и њене институције, у првом реду Србије, па и Републике Српске, али зашто не и Црне Горе- радовали смо се тим променама и мислим да можемо очекивати такво нешто; треба да приступи и обезбеди ресурсе за научно проучавање српског 20. века. Немамо још увек неке кључне теме. Немамо докторске дисертације и монографије о Србима у Македонији, о Црној Гори и божићном устанку, малом грађанском рату, о Црној Гори у Краљевини Југославији, па и о Црној Гори 1941- 45. недостају многи трезвени одговори; о Србима у свакој државној чланици појединачно, о НДХ… Ми можемо као историчари „о свом руху и круху“ да се бавимо тиме, али врло тешко, јер је тада ограничена публика, и тираж највише до 1000 примерака. А ако држава стане уз историчаре, све ће имати другачију судбину.

Друга важна порука је да нашим жртвама не смемо приступати вулгарно, не кроз цифре, не кроз статистику, него кроз идентитете жртава и кроз давање једне победничке димензије. Јер су наше жртве наши свети којима узносимо молитве. Победничка димензија је и што су њихови потомци преживели. Ми смо преживели упркос томе што су хтели да нас униште. У 20. веку“.

Текст припремила: Милијана Ераковић
Извор: ИН4С, Слободна Херцеговина


  • 4
    Shares

Напиши коментар