Професор Милош Ковачевић: Онај ко пише латиницом пише Хрватским


Фото: Марија Колаковић/Спутник

Године 2008. Тихомир Маштовић, директор Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу, славодобитно је објелоданио да је коначно признат хрватски језик, наводећи као главни критеријум тога признања „посебан библиотечки код“ у вашингтонској Конгресној библиотеци.

То признање односи се на промјену кода у ИСО библиотечким нормама које су важиле за српскохрватски језик. „Признање“ је, наводи Т. Маштовић, постигнуто тако што су „измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: ‘хрватски језик’ с кодом хрв’и ‘српски језик’ с кодом ‘срп’.

Дотад је за хрватски језик (третиран као варијанта српскохрватског језика) вриједила ознака’сцр'(Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик (као варијанта српскохрватског језика) ‘срц’ (Serbo-croatianCyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“, с тим да је „одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2, прихваћено одлуком од 17. липња 2008, која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008. године“.

Т. Маштовић наглашава да је „ова измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу (који је потписао сам Т. Маштовић) и Хрватског завода за норме (који је потписао Драгутин Фунда)“, с тим да су захтјев „подржале и супотписале и комплементарне установе из Србије: Народна библиотека Србије (Сретен Угричић) и Институт за стандардизацију Србије (Иван Костић)“. (в. Тихомил Маштовић, „Међународно признање хрватскога језика“, „Језик“, год. 55, бр. 4, Загреб, 2008, 150-153).

Будући да је у бившем српскохрватском као заједничком језику хрватска варијанта „срц“ (Serbo-Croatian-Roman) била искључиво латиничка, а српска варијанта „сцц“ (Serbo-croatianCyrillic) искључиво ћириличка – овим признањем хрватског језика „све што је написано на латиници сматра се хрватским језиком, док се само оно што је написано ћирилицом књижи као српски језик“.

Ту чињеницу потврђује свјетска међубиблиотечка асоцијација ИФЛА (ТхеИнтернатионал Федератион оф Либрарy Ассоциатионс анд Институтионс), која од 1994. године при кодирању језика у каталогизацији издања све књиге из Србије штампане латиницом подводе под хрватски језик (што потврђује и уредништво „Лагуне“, највеће издавачке књижарске куће у Србији, у „Политици“ 21. 1. 2021, стр. 25). Такође ни стандард ИСО 12199 (Алпхабетицал ордеринг оф мултилингуал терминологицал анд леxицограпхицал дата репресентед ин тхе Латин алпхабет) међу језицима који користе латиничко писмо не наводи српски језик.

Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО, не постоји одредница „српски језик – латиница“, све што је код Срба написано или ће бити написано таквом латиницом у свјетским библиотечким фондовима књижи се и књижиће се у – хрватску културну баштину. А на исти начин ће се „прекњижити“ и све оно што је српском, односно српскохрватском латиницом штампано прије 1994. године све до 1892. године, тј. до појаве „Хрватског правописа“ Ивана Броза.

А да се таквог кодирања при каталогизацији књига придржава и Народна библиотека Србије лако се може увјерити претраживањем латиничких књига српских писаца које је каталогизовала Народна библиотека Србије. Тако се, нпр., за латиничко издање Андрићеве „На Дрини ћуприје“ (Загреб. Младост, 1962), или пак за „Јежеву кућицу“ Бранка Ћопића, или за роман Драга Кекановића „Потомак сјена“ (штампане у Загребу) – наводи да су написани „хрватским језиком“.

И да закључимо, уколико је било које дјело било ког српског писца штампано латиницом – оно се у свјетским библиотекама књижи као дјело писано хрватским језиком, и подводи под хрватску културну баштину. Само дјела писана ћирилицом према критеријумима свјетске међубиблиотечке асоцијације ИФЛА, а тих критеријума се држе све чланице УНЕСКО-а, књиже се као дјела писана српским језиком, и подводе под српску културну баштину.

На то су поједини лингвисти (посебно Д. Петровић и М. Ковачевић) јавности скретали пажњу у низу новинских и стручних текстова, али су све те опомене и апели остајали без одговора, као уосталом што на бедем ћутње наилазе бројни захтјеви српских филолога за институционалну подршку направљеним и у фиокама Владе заборављеним Изменама и допунама Закона о језику и писму.

Извор: Новости


Напиши коментар