Сликар Филип Ристић: „Повратак на Косово и Метохију за мене значи потрагу за изгубљеним временом“


Филип Ристић, сликар унутрашњих светова савременог човека у изолацији

Питање живота постао је свакодневни изазов. За оне који живе у скученом свету Косовско-Метохијских гета то је врхунски подвиг. Како преживети, а ипак остати човек?

Егзистенцијална неизвесност је баласт за уметника

Током стваралачког рада у време опаке паднемије коронавируса, од прошле године до дана данашњег, сликар Филип Ристић који живи и ствара у Штрпцу на Брезовици, ухватио се у коштац са ововременим битисањем на уметнички начин сликајући свет и збивања унутар отуђеног и усамљеног човека којем је самоћа наметнута. Филип Ристић ће овог месеца, ако све буде како је планирано, имати две самосталне изложбе. Једну у Великој Плани и другу у Мајданпеку. Овај изразито талентован и високообразован сликар још нема никакав стални посо. Разговарамо са њим о тек оствареним делима, новој поставци слика инспирисаних животом у време пандемије која носи наслов „Нови свет“.

Питање живота постало је свакодневни изазов

-Филип Ристић ствара просторе у слици који тако збијени ограђују и штите интимне мисли. Радови који су настали у периоду пандемије крећу се у два главна тока као споре равничарске реке, полако и страшно увлачећи нас у своје вирове преплављују нас својим дубинама. Мисли забележене у цртежу коначни домет своје експлозије достижу у колориту. Овако сликара Филипа Ристића профилише ликовни критичар др уметности Милена Вукајловић.

Од постанка човечанства човек није одавно био овако сам као данас. То је мало обрађена тема у уметности. Стварање захтева самоћу, али не ону силом наметнуту. Тренутак у коме живимо покидао је човечанство. Филип Ристић је припремио најсавременију изложбу слика. Он се усмерио директно на човекову интиму и свет мисли које су такође окупиране страховима, препрекама, ограничењима, неслободом… Његове слике су важна и недвосмислена порука у времену када се уметност нашла на ивици свеопштег амбиса и сваковрсних страхова од заражавања инфективним вирусом до егзистенцијалног страха.

-Прошла година је целу планету ставила на испит. То je време кoje нас је вратило на суштину људског битисања. Питање живота постао је свакодневни изазов. За оне који живе у скученом свету Косовско-Метохијских гета то је врхунски подвиг. Како преживети, а ипак остати човек? Суштински егзистирати? Време изолације, ускраћивање слобода, егзистенцијална неизвесност.

Неподношљива тешкоћа постојања!Слобода, као есенцијална потреба сваког уметника бива компромитована и угрожена. У тој атмосфери троструке изолације циклус слика и цртежа „Нови свет“ долази као антитеза таквом поретку, на који не смемо пристати, јасан је став Филипа Ристића.

О једном другом, односно првом питању, а то је питање егзодуса Срба са Косова и Метохије од 1999. године Ристић нам такође предочава свој доживљај и мишљење:

-Јако тешко питање. Живети у Приштини а затим у Призрену, остаје ми у сећању као најлепши сан. Пролазити свакодневно поред Богородице Љевишке у повратку из школе, чинило ми је тада неспознатљиво задовољство. Затим одлазак у манастир Св Архангела и на гроб цара Душана… Ех! Привилегија чији значај тек сада разумем.

Безбрижно детињство насилно прекинуто у метафори једне избегличке колоне дуге дванаест километара.Осећам се као биљка коју су из свог аутохтоног окружења пресадили у неку туђу башту, која нажалост никада неће бити моја…

Из биографије Филипа Ристића

Филип Ристић је рођен у Београду 1988 године. Дипломирао сликарство у класи професора Зорана Фуруновића, на Факултету уметности Приштинског универзитета са привеменим седиштем у Косовској Митровици. Мастер студије завршио је на истом факултету код истог професора, 2018. године. Има неколико самосталних изложби а учесник је више колективних изложби и ликовних колонија. За досадашњи рад добио је две нагарде. Од недавно је члан УЛУС-а. Живи и ствара на Косову и Метохији, у Штрпцу.

Повратак на Косово и Метохију за мене значи потрагу за изгубљеним временом, домом пре свега… Борба са ветрењачама, унапред изгубљена битка, каже наш саговорник.

На прозаично али неизбежно питање ументик – време у којем живи и ствара Филип има филозофско гледиште:

Пикасо је говорио:,,Уметник мора да живи у убеђењу да је управо доба у којем живи и ствара најпрагматичније”. Шта то значи?! Не постоји идеално време за уметника. Уметник је у константном расцепу, од усхићења до очајања.

У егзистенционалном смислу изузетно тешко свакако. Из призме уметника који живи и ствара на Косову и Метохији, стваралачки чин се може сматрати извесним подвигом.

„Нови свет“ је сублимирана лудост савременог света

Живети на Косову и Метохији у једној жупи (Сиринићкој) која никад није била поробљена је свакако неодољив спецификум за уметника. Како је младом ствараоцу који је остао да живи и ствара у безбедносно несигурном и политички нестабилном делу света и без запослења које доноси зараду?

-Живети на Косову и Метохији а при том бавити се уметношћу свакако представља својеврстан изазов а данас и преседан. Међутим такође и једну врсту привилегије. Живот уметника у овом случају можемо посматрати из два угла. Један је тај, да у таквој атмосфери безбедносно-политичке несигурности, перманентних превирања и антагонизама уметник налази извесну дозу инспирације. Међутим то подразумева константну уметничку активност. Јако тежак задатак! Са друге стране егзистенцијална неизвесност је нажалост све време присутна и представља свакодневни баласт.

Зашто је апстракција данас готово идеал младих сликара?

-Сам појам апстракције данас је дискутабилан. Можете сликати мртву природу, али не и да се не запитате да ли је та јабука стварна, или тек имагинарна пројекција. У наметнутом новом свету, новој стварности како је светски душебрижници називају, апстрактно доминира. Апстрактно је време, новац, па су нам и пријатељи такође постали апстрактни. Претходна година је афирмисала апстрактну мисао као једини могући дискурс. Док су свеопште људске вредности постале чиста утопија, микро чипови блиска будућност, Бил Гејтс нам предлаже да једемо месо из лабораторије. Ваљда са надом да нећемо постати канибали, и грешком почети да једемо и своју врсту, која све више личи на чиповано стадо оваца.

Апстрактно, у мом случају, не долази као наметнути ликовни израз, нити као тежња за савременим ликовним тенденцијама, већ као једини могући одговор на апсурд нове холограмске стварности, каже Филип Ристић.

-„Нови Свет“ представља сублимирану лудост савременог света. Одсуство природног, овај асоцијативни колаж метафизичког, дистопијског пејзажа који је оваплоћен у једну нову стварност ускраћује нам поглед у светлу будућност. Ликовни елементи који стварају наратив сваког дела, било да су то експресиван цртеж, изразита пастуозност илити чиста површина, збијени су и у хаосу.

Они су део истог метафизичког простора. Mеђутим они не комуницирају – отуђени су, као да сваки потез, цртеж, свака структура или површина живи један своји живот. Лишен ичега природног и људског, закључује Ристић.

Аутор: Славица Ђукић


  • 4
    Shares

Напиши коментар