Један од планова НАТО монструма је био да гађају Нуклеарни институт Винча!


Генерал-пуковник Владимир Лазаревић. Фото: Новости

Породици легендарног ратног команданта Приштинског корпуса, генерала Владимира Лазаревића није потребан календар да би знала да се ближи 24. март.

Старог ратника, сваке године, уочи годишњице агресије НАТО сенке рата буде пре свитања и он одлази у дуге шетње.

У мислима он поново обилази положаје својих војника, разговара са њима и храбри их. Поново проживљава два снајперска хица која су га очешала и тренутак када је крај њега пао минобацачки пројектил који чудом није експлодирао. И одлуке да током рата не носи заштитну опрему, јер је нису имали ни сви његови војници.

– Ратно командовање херојским Приштинским корпусом је мој животни крст и судбина – каже Лазаревић. – У овим данима поново видим све мученике који су дали живот за Србију и сећам се бораца који су преживели ратни пакао и натерали НАТО злочинце да траже примирје и преговоре. Нису они тражили капитулацију, већ примирје. Србија није капитулирала и то је наша победа. Гледам поново у небо као и 1999. када је њиме летела смрт. Волели смо то небо и тада, када смо се уздали само у Божју правду и саме себе, јер ни од кога другог није било помоћи.

Прочитај још: Генерал Лазаревић: Дали ми да бирам – Хаг или америчка војна академија

Војни аналитичари су тада говорили да је однос снага НАТО и српске ВЈ бесконачно према један.

– Многи су нас унапред су нас отписали и преварили се – каже генерал Лазаревић.

– Нисмо размишљали о томе каква нас сила напада, већ шта бранимо. Тих дана смо избрисали себе са списка живих. Одлучили смо да, ако треба да погинемо на светој српској земљи, онда ћемо да животе продамо најскупље што можемо. То Запад није могао да разуме.

Када су 24. марта 1999. увече ка Србији полетеле прве крстареће ракете, командант Треће армије ВЈ генерал Небојша Павковић и генерал Лазаревић су били заједно у Приштини.

– Павковићев телефон је зазвонио и са друге стране се зачуо глас Американца из верификационе мисије чији је задатак био да припреми агресију – сећа се Лазаревић. – Претио је да ћемо бити претворени у прах и пепео и захтевао да се предамо, а онда нагло прекинуо. Знао сам сигнал мобилне телефоније може да служи навођењу ракета. Када је телефон поново зазвонио, рекао сам команданту да га одмах искључи и да се сместа евакуишемо. Убрзо су на Приштину пале прве крстареће ракете.

Храбри српски војници – Кошаре 1999. године

Војска и техника су на време измештени захваљујући подвизима српских обавештајаца. Генерал Јован Милановић је, као дипломата у цивилу, из Брисела месецима пре агресије почео да шаље податке о њеним припремама и циљевима.

– Од почетка 1999. поново сам био у униформи, у Генералштабу, као оперативни командант Обавештајне управе – сећа се генерал Милановић. – Од везе из војног комитета НАТО 24. марта сам добио поруку „Обуј чизме. Незаустављиво“. То је значило да напад неопозиво почиње те вечери. Проследио сам информацију, обукао маскирну униформу, поздравио се са породицом и рекао им да не знам када ћемо се видети. Када сам дошао у Управу срео сам људе који се више нису плашили смрти. Тај непобедиви дух је тешко описати.

Прве НАТО крстареће ракете је 24. марта увече са истуреног положаја изнад Ђаковице, са својим војницима, пратио је генерал Милош Ђошан, командант 52. артиљеријско ракетне бригаде.

Дух српских војника је победио високе НАТО технологије, то је суштина – каже генерал Ђошан. – Агресору је први циљ био уништење наше РВ и ПВО, а пошто нису успевали, ангажовали су све више и више снага. Над нама су 24 сата летели авиони и крстареће ракете, ниси могао да погледаш у небо ни трен, а да их не видиш. Не могу да објасним шта се тада десило, да у животу нисам био сабранији и усредсређенији, док нам је смрт дословно лебдела над главама. Знао сам да се моји војници уздају се у мене и да морам да будем достојан положаја ратног старешине. Да морам да будем као моји команданти Лазаревић и Павковић, смирен и сконцентрисан. Када бих се чуо са Лазом и чуо оно његово: „Добро је, решићемо“, ни најтежа ситуација није изгледала безизгледно.

Ракете уз првој ноћи рата су скоро очешале и истурени командни положај Приштинског корпуса на планинским обронцима изнад манастира Високи Дечани. Оперативни командант пуковник Горан Јевтовић и данас се угрози када се сети призора крстарећих рекета изнад српске светњие.

– Први „томахавци“ који су пролетели јужно од 44 паралеле, прошли су тик изнад манастира Високи Дечани ка Приштини – сећа се Јевтовић. – Видели смо их голим оком и то је можда био најтежи тренутак у животу за нас који смо томе присуствовали. То је био тренутак када смо схватили да нема разума код људи који нас нападају, да присуствујемо репризи светских ратова, да српски народ поново мора да се бори за опстанак и идентитет.

Прве поготке агресорских пројектила командант приштинског гарнизона пуковник Милутин Филиповић посматрао је са седишта аутобуса „Космет-турса“, којим се враћао из Београда где је отишао накратко, да после три месеца види породицу. Колоне избеглица су бежале од рата, а он је ишао да заузме свој положај.

– У реону код Подујева видео сам прву ватрену куглу и у даљини страховиту експлозију налик атомској, били су то пројектили који су пали на Приштину и на аеродром Слатину – сећа се пуковник Филиповић. – За тренутак сам се упитао шта ми је са сином који је био у 52. артиљеријско-ракетној бригади. Онда сам помислио, рат је, обојица смо војници, нема ту шта да се прича, него да се обавља војнички посао. Чим смо стигли у Приштину јавио сам се у команду корпуса и почео са активностима.

Дан сећања – вечерас државна церемонија

Председник Александар Вучић присуствоваће вечерас обележавању Дана сећања на страдале у НАТО агресији 1999. На државној церемонији у 20 часова у „Комбанк дворани“ у Београду, биће приказан пригодан програм сећања на погинулу децу, цивиле, војнике, полицајце који су чували земљу и бранили њене границе.

Планирају да гађају Винчу

Приштински корпус је почетком рата од оперативне везе у Северној Македонији дошао до информација са састанка НАТО стратега у Бриселу одржаног 13. марта 1999. године, открива генерал Владимир Лазаревић.

– Генерали Кларк, Науман, Шварцкопф, Андерсон и неизбежни амбасадор Вилијам Вокер су донели одлуку у пет тачака која доказује да су они заиста болесни умови. Договорили су да је неопходно створити услове за муњевиту акцију „Алигатор“, са циљем не само да се порази војска полиција на КиМ већ да се „понизи СРЈ“. Предвидели су да у случају нашег отпора употребе најубитачније борбене систем и муницију са осиромашеним уранијум, ону пуњену бојним отровима и микробиолошким материјама и касетне бомбе. У случају да се план „Алигатор“ осујети тражили су разарање Нуклеарног института Винча и употребу неутронских бомби дуж границе са Албанијом и Македонијом. Предвидели су активирање плана „Потковица“, да се преко ОВК организује наводни егзодус албанског становништва. Тада је договорено да се српском политичком и војном руководству суди у Хагу по брзом поступку уз селективни приступ. Последња тачка предвидела је стварање независне државе Косово која ће функционисати уз присуство НАТО снага које се неће повлачити најмање 20 година – каже генерал Лазаревић.

Извор: Новости


  • 1
    Share

Напиши коментар