Саво Штрбац: Европски воз „а ла карт”


Kампања за српског представника у Евроспком парламенту и реакције.

Читајући и слушајући прве медијске реакције о „каставском случају”, присећао сам се многих случајева нетолеранције према Србима.

Један задатак под називом „Европски воз”, који је осмацима у градићу Кастав, надомак Ријеке, недавно задала вероучитељица, иначе часна сестра, „протутњао” је медијима у региону и изазвао низ реакција.

Елем, осмаци су морали замислити да путују возом из Загреба у Индију те да сами, на седмодневном путовању, са понуђеног списка потенцијалних сапутника изаберу три особе с којима би хтели путовати и три особе с којима никако не би желели путовати те да образложе своје ставове. А на том „менију” нашли су се: хомосексуалац, српски војник из Босне, хрватски тајкун, лекар специјалиста за побачаје, проститутка из Берлина, млади уметник који болује од сиде, Африканка која продаје производе од коже, Ром који је тек изашао из затвора, Индијка с једногодишњим дететом, компјутерски хакер, Јеховин сведок, турска глумица врло успешна у Холивуду, енглески фудбалер, репер који живи алтернативним начином живота и старији калуђер с Библијом у рукама.

На садржај поменутог листића одмах је реаговала хрватска Агенција за одгој и образовање која контролише стручно-педагошки рад школа те је најавила спровођење стручно-педагошког надзора, уз објашњење да у наведеном радном листићу, који је вероучитељица задала осмацима у Каству, постоје непримерени елементи који могу упућивати и на елементе дискриминације. На непримерен садржај задатка одмах је реаговала и сама школа, чија директорка је такође најавила стручно-педагошки надзор зато што садржаје задатка, иако вероучитељица наводи да је наставни листић употребила како би ученике научила да не треба да имају предрасуде према људима, оцењује непримереним.

Хрватска свакодевница

Највише реакција било је на појављивање „српског војника из Босне” међу потенцијалним сапутницима осмака из Каства. И ја сам у први мах помислио да га је одабрала каставска вероучитељица из неких личних предрасуда према баш тим војницима, мада ми је било мало чудно зашто би, поред српских војника из Крајине, о којима би каставски ученици требало много више да знају, изабрала оне из друге државе. Ту нелогичност сам протумачио „мудрошћу и довитљивошћу” вероучитељице како би код деце изазвала исту реакцију (по стереотипу српски војник, без обзира из које је државе, не може бити добар), а истовремено би имала оправдање да није пропагирала нетолеранцију према домаћим Србима, којих и на подручју Града Кастава има нешто више од четири процента.

Читајући и слушајући прве медијске реакције о „каставском случају”, присећао сам се многих случајева нетолеранције према Србима, међу којима издвајам само неколико из последњих десетак година: у врло гледаној емисији Хрватске телевизије „Недељом у 2” емитованој 2009, тадашњи сплитски градоначелник (и кандидат за исту функцију на предстојећим мајским локалним изборима), Жељко Керум, казао је како у његовој породици нема места за Србина или Црногорца, те да не би желео Србина за зета; напад сплитских хулигана на ватерполисте Звезде у Сплиту у фебруару 2019; вишеструко и вишегодишње чекићање ћириличних табли на државним установама по Вуковару; задарског графита из претпрошле године „Закољи Србина и извади му органе јер су у кварту мачке гладне”, прошлогодишњег транспарента навијача Динама развијеног у Загребу са натписом „Је**т ћемо српске жене и децу”; најчешћег и најдуговјечнијег графита „Уби Србина”, који се појављује широм Хрватске…

Хрватска свакодевница

У односу на вероучитељицу из Каства нисам био у праву, јер она није сама међу путнике изабрала српског војника из Босне. Преузела га је са странице PRACTICE (Preventing Radicalism through Critical Thinking Competences), пројекта који се бави превенцијом радикализма кроз компетенције критичког размишљања, на којем се налази огледни пример вежбе коју су добили каставски осмаци, и којег подржава Европска комисија. Наиме, у том се примеру као непожељан путник такође нуди „српски војник из Босне” (на првом месту од 17 путника), те пољска проститутка из Берлина и мађарски Ром недавно изашао из затвора, а вероучитељица је додала хомосексуалну особу, старијег калуђера с Библијом, лекара специјализованог за побачаје те хрватског тајкуна, јер сматра, како је објаснила, да је реч о особама које су осуђене у друштву. У опису вежбе стоји да је њен циљ оспорити ученичке стереотипе и предрасуде о другим људима и мањинама те о сликама и асоцијацијама које текст отвара. Ипак је каставска вероучитељица „интервенисала” у идентитете преузетих путника из „европског воза а ла карт” на начин да је изоставила придев „пољска” испред проститутке из Берлина и „мађарски” испред „Рома недавно изашлог из затвора”. Наравно, да је то могла учинити и са придевом „српски” испред „војника из Босне”. А пошто није, тумачим да јоj није ни био циљ оспорити ученичке стереотипе и предрасуде према српским војницима.

Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра Веритас. Фото: Новости

Вероучитељицу из Хрватске, с обзиром у каквом амбијенту живи, донекле могу и разумети, али не могу разумети ни оправдати европске „стручњаке” – састављаче „менија”, који су „српског војника из Босне” ставили на листић (попис) са проститутком из Берлина и осталим особама „осуђеним у друштву”, јер то има много већу тежину него да га је на тај списак самоиницијативно додала вероучитељица из малог Каства у Хрватској.

Пишући овај текст, присетио сам се и Задранина Јуре Зупчића, Хрвата из млађе генерације, који се прочуо преправљањем графита у свом граду „Уби Србина” у „Љуби Србина” и поруком „Међу свима има људи и оних који то нису”.

Аутор је директор Документационо-информативног центра „Веритас”

Извор: Политика, Стање ствари, Јадовно


  • 11
    Shares

Напиши коментар